Šta je ACTA? Kakve mogu biti njegove posledice na naš svakodnevni cyber život?
ACTA (Anti-Counterfeiting Trade Agreement – Trgovinski sporazum
protiv falsifikovanja) u formalnom smislu reči jeste multilateralni
međunarodni sporazum, iz čije preambule proizlazi da je namenjen
suzbijanju pojačane trgovine falsifikovanim i piratskim dobrima i time,
zaštiti titulara (nosilaca) intelektualne svojine. Njime se, navodno,
nastoji uobličiti međunarodni pravni okvir za zaštitu intelektualne
svojine. Valja naglasiti da je međunarodni pravni okvir sa istom namenom
već postavljen. U okviru Svetske trgovinske organizacije (STO) usvojen
je TRIPS (Agreement on Trade Related Aspects of Intellectual Property
Rights – Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine).
Ovaj sporazum je rezultat pregovora i uobličenja teksta iz 1994. godine.
Dostupan je na srpskom jeziku. Iako su pravna rešenja TRIPS-a daleko
manje upitna od onih koja sadrži ACTA, on je bio izložen snažnim
kritikama, koje su uglavnom poticale iz nerazvijenih zemalja i ticale se
izvesnih mera zaštite međunarodne trgovine vezane za intelektualna
prava na medikamentima, naročito onim za ublažavanje posledica AIDS-a.
TRIPS je obavezan za sve članice Svetske trgovinske organizacije. Na
svetskom nivou, u okviru Svetske organizacije za intelektualnu svojinu
(SOIS), zaključen je niz međunarodnih sporazuma, od kojih je
najznačajniji Sporazum o autorskom pravu (Copyright Treaty). U okviru
EU, 2004. godine, usvojena je Direktiva o zaštiti prava intelektualne
svojine 2004/48 (usvojili su je Evropski parlament i Evropski savet).
Od samog početka pregovora o zaključenju ACTA, ovaj sporazum su
pratile brojne neuobičajene činjenice. Najpre, o ACTA je pregovarano van
međunarodnih institucija kao što su UN, STO ili SOIS. Neformalni
pregovori su započeli između SAD i Japana 2006. godine, da bi se kasnije
proširili na najveće i ekonomski najmoćnije države sveta. Pregovorima
su se pridružili i predstavnici EU tokom 2006 i 2007. Službeni pregovori
započinju 2007. godine, a neke zemlje koje su bile uključene u
preliminarne razgovore, napuštaju ih. Pregovori i sadržina verzija ACTA
su bili proglašeni tajnom. Ne samo administracija Džorža Buša, već i
Baraka Obame, odbile su da pregovarane verzije ACTA učine javnim, iako
je bilo pokušaja, sa pozivom na američki zakon o pristupu informacijama
od javnog značaja i iako su neki članovi Kongresa tražili skidanje
oznake poverljivosti. Jednu od verzija (ne današnju tj. konačnu) prvi je
obelodanio Wikileaks 2008. godine. Otkad je obelodanjen, uprkos
naknadnim ublažavanjima teksta, ACTA je naišao na snažan otpor ne samo u
opštoj javnosti, već i u značajnim međunarodnim centrima pravničke
zajednice.
ACTA se sastoji iz šest glava: (1) uvodne odredbe i opšti pojmovi;
(2) pravni okvir za zaštitu prava intelektualne svojine; (3) prakse
pravne zaštite; (4) međunarodna saradnja; (5) institucionalna pravila i
(6) završne odredbe. U formalnom smislu, radi se o odredbama koje su
uobičajene u multilateralnim međunarodnim sporazumima: one nameću
državama koje potpišu i ratifikuju ACTA, obavezu prilagođavanja njihovog
unutrašnjeg prava odredbama tog sporazuma.
Bez obzira što su namere redaktora izražene u preambuli legitimne
(zaštita autorskih prava i drugih prava intelektualne svojine,
suzbijanje falsifikovanja intelektualnih dobara i sprečavanje
piraterije) pravni metodi koje sadrže ACTA su agresivni i protivni
brojnim međunarodnim i regionalnim dokumentima o ljudskim pravima.
Ljudska prava koja se u ACTA najviše ugrožavaju jesu: pravo na
privatnost, sloboda izražavanja, pravo na lečenje (pristup
medikamentima) i pravo na pravično odlučivanje (suđenje). Evo nekoliko
primera:
1. Na osnovu čl. 27. st. 4. ACTA država može naložiti provajderu da
hitno otkrije titularu (nosiocu) prava intelektualne svojine,
informacije o korisniku za kojeg se tvrdi da svoj nalog kod datog
provajdera koristi za povredu prava intelektualne svojine. Kako se
ispravno primećuje u mišljenju stručnjaka za pravo intelektualne
svojine, ACTA ne pravi razliku između korisnika za koje postoji osnovana
sumnja da povređuju pravo intelektualne svojine i drugih korisnika.
Dovoljno je da nosilac prava tvdi da je određeni korisnik njegovo pravo
povredio. U ovom pogledu, naglašava se, ACTA ide znatno dalje od
TRIPS-a, koji ovakvu obavezu provajdera propisuje samo za one korisnike
za koje je dokazano da vređaju pravo intelektualne svojine. Na ovaj
način se uspostavlja pretpostavka da je svaki korisnik istovremeno i
prekršilac. Iako je u ovoj odredbi propisano da država potpisnica može
(ne mora) dati nalog provajderu, i iako se određuje da države potpisnice
treba da vode računa o slobodi izražavanja, privatnosti i pravu na
pravično odlučivanje, u navedenom mišljenju se podvlači da ACTA ne
sadrži specifična pravila o očuvanju i zaštiti ljudskih prava, te je
neizvesno kako bi ona uopšte mogla biti zaštićena pri ovako formulisanim
odredbama, za razliku od Direktive EU 2004/48, koja zaštitu ljudskih
prava uglavnom obezbeđuje.
2. ACTA, pored građanskopravne zaštite, nameće državama potpisnicama
obavezu krivičnopravne zaštite, tj. kriminalizaciju povreda prava
intelektualne svojine u čl. 23, što odstupa od EU standarda, jer
Direktiva EU 2004/48 uopšte ne predviđa kriminalizaciju. Pored toga ACTA
ne obezbeđuje pravično suđenje i zaštitu procesnih prava okrivljenih.
Iako se državama potpisnicama nameće obaveza kriminalizacije, u ACTA se
ne pravi razlika između kopiranja koje je korisnik izvršio za sopstvenu
upotrebu i onog za nezakonito sticanje profita, budući da se pojam
komercijalne upotrebe intelektualnog dobra neodređeno i široko definiše.
3. U čl. 12 ACTA nisu sadržane uobičajene procesne garantije za
tuženog (navodnog prekršioca prava intelektualne svojine), zato što se
privremene mere oduzimanja i zaplene njegovih dobara, za koje se tvrdi
da su rezultat povrede prava intelektualne svojine, mogu izreći, a da se
tuženom i ne pruži prilika da se izjasni (inaudita altera parte).
4. Državni organi koji kontrolišu granicu, na osnovu ACTA mogu
uživati ovlašćenja koja inače, sme da ima samo sud: prema nekim
tumačenjima granični službenici carine mogu da narede pregled lap topa
ili IPad-a i njihovo oduzimanje na osnovu obične sumnje da sadrže
falsifikovana intelektualna dobra (snimke muzike, filma i sl.) koji bi
navodno bili namenjeni komercijalnoj, a ne, kao što uobičajeno jesu,
ličnoj upotrebi (na primer, čl. 16).
5. U Evropskom parlamentu je naglašavano da se ACTA odnosi i na
generične medikamente (lekove sa generičnim imenom), iako se ne radi o
falsifikovanim lekovima, nego i o onim za koje je isteklo vreme zaštite
ili se iz razloga unutrašnjeg prava, stavljaju u promet pod generičnim
imenom. Zaplena i uništavanje takvih lekova kao falsifikovanih sprečiće
pristup lečenju naročito u nerazvijenim zemljama.
Kratko rečeno, ACTA traže od država potpisnica takve promene njihovih
unutrašnjih pravnih poredaka koje mogu dovesti do ograničenja ljudskih
prava, pre svih privatnosti, slobode izražavanja i pravičnog suđenja i
odlučivanja, koja su nelegitimna i neproporcionalna, kao i suprotna
međunarodnim standardima. Ono što bitno razlikuje ACTA od ostalih
međunarodnih sporazuma za zaštitu prava intelektualne svojine je upravo
agresivna neproporcionalnost. Da su u pitanju opasnosti masivnih
terorističkih akata (stvarnih i neposredno predstojećih, a ne
fingiranih), opasnosti teških ratnih razaranja i gubitaka ljudskih
života, ovolika neproporcionalnost bi se možda i mogla braniti. Ovde se,
međutim, radi o korporativnim interesima prekomerne zaštite očekivanog
profita, što nije u srazmeri sa štetom koja će nastupiti usled teškog i
nelegitimnog ograničenja ljudskih prava.
Upravo ove opasnosti, učinile su neke države veoma uzdržanim prema
potpisivanju ACTA. Iako je Evropski parlament u martu 2010. godine doneo
Rezoluciju kojom poziva da pregovori o ACTA budu javni i zatražio da
zaštita intelektualne svojine bude propisana na način koji neće biti u
protivrečnosti sa pravom EU i koji neće sprečavati inovacije i tržišnu
utakmicu, ili ugroziti zaštitu podataka o ličnosti, EU je ipak potpisala
ACTA. To su učinile i 22 države članice, dok su neke među njima, kao
Nemačka, Holandija, Češka, Slovačka i Slovenija, za sada odustale od
pristupanja ACTA. U nekim slučajevima, ova uzdržanost je bila posledica
masovnih protesta, u drugim, posledica mišljenja eksperata za pravo
intelektualne svojine o odredbama ACTA koje su u suprotnosti sa pravom
EU i evropskim standardima uživanja i zaštite ljudskih prava.
Srbija je, naročito u novijem zakonodavstvu pokazala da ima
sklonosti ka zadiranju u privatni život svojih građana, konkretno – u
zakonima pomenutim na početku ovog teksta – Zakonu o elektronskim
komunikacijama i Zakonu o Vojnobezbednosnoj i Vojno-obaveštajnoj
agenciji. Ne treba sumnjati da će organi ove države kad-tad početi da se
pozivaju na ACTA kao na standard EU, iako se iz mišljenja evropskih
stručnjaka jasno može zaključiti koje su odredbe ACTA u suprotnosti sa
pravom EU i ljudskim pravima zaštićenim Evropskom konvencijom. Umesto
tog neosvešćenog pozivanja, Ustavni sud bi trebalo da radi svoj posao
povodom predloga za ispitivanje ustavnosti zakona, koji su podneli
Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana. A,
vlasti Srbije ne bi trebalo ni da se približe ACTA: njegova autoritarna
privlačna snaga i prekomerna zaštita korporativnih profita, za nju su
prosto neodoljivi. Na svu sreću ACTA je otvorena za potpisivanje do 31.
marta 2012. godine, i to samo za one države koje su pregovarale, kao i
za članice STO (što Srbija još uvek nije). Ali, gotovo ništa je ne
sprečava da svoje zakonodavstvo „prilagodi“ unapred, ako do izbora
obezbedi skupštinsku većinu, a i posle izbora.
Ako im smeta gužva na internetu, zašto za početak ne bi „zatvorili“
pristup sajtovima koji osporavaju sudski utvrđene ratne zločine, kao što
su genocid, kršenje humanitarnog prava, pravila i običaja rata. Jer, to
je evropski standard. Na primer, Direktiva EU o borbi protiv rasizma i
ksenofobije iz 2007, Konvencija Saveta Evrope o internet kriminalu iz
2001. godine sa dodatnim protokolom, koju je, zajedno sa protokolom,
Srbija ratifikovala i Ministarstvo pravde se time po medijima ponosilo. I
toliko – tj. samo se hvalisalo, a ništa nije učinilo.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika