Nisam antiglobalista, zato što nisam deo raširene mreže, jer ne verujem u ono što ne postoji, a antiglobalizam ne postoji, jer ne postoji ni globalizam. Ideologije su umrle. Životare ideologizmi nedovoljne snage da obuhvate ukupnost. Biti globalista ili antiglobalista šegačenje je dokonih siromaha i bogataša. Verovatno su i jedni i drugi umreženi, a aktivnosti tih aktivista krajnosti svode se na priključivanja raznim Fejsbuk grupama podrške, pomoći, protesta…Oni koji nisu deo krajnosti, iz dobrih namera ili zabave, učlanjuju se u te razne grupe potpuno zaboravljajući da grupe ne postoje. Postoji nešto što se naziva grupom, nešto što je iznutra prazno i izgubljeno u praznini virtuelnog sveta.
To što ne odajem poštovanje planetarnoj pošasti Fejsbuku nije moj bunt protiv pobede medijske i virtuelne stvarnosti. Sasvim sam ravnodušan. Odavno su izgubljene bitke stvarne stvarnosti sa nestvarnom stvarnošću, koja je pobedom postala stvarna. Bio bih krajnje glup i nezreo ako bih gajio teška osećanja i misli, jer odavno sam svestan da događaj nije dogođaj ako nije medijski obrađen, a mnogi ne mogu ni doživljaj doživeti dok im medij ne preporuči kako i kada to da učine. Ne uzrujavam se. I sam razvlačim gubicu pred medijskim isporukama, a surogat emocije preplave verovatno veći deo mog dana nego prave, lične, realne. Nerelano je postalo realno, priznah to sebi, a nisam ja kriv za tu osobinu naše epohe.
Nisam neumrežen zbog zgađenosti na gluposti pop kulture, uvek sveprisutne tamo gde je mnoštvo. Odličan sam upijač gluposti pop kulture. Ne podnosim Holivud, a uvijek iznova mi se desi da konzumiram njegov proizvod. Znam ko je Lejdi Gaga i ostali, i ne sablažnjavam se na njih. I zaplesaću uz zadate ritmove. Bolje to od teških osećanja, a još bolje od teških misli umišljenih elitista na koje se gadim dok se na Lejdi Gagu samo smeškam.
Elitizam u našoj epohi, ili bilo kojoj, ako je naširoko prisutan, loša je gluma nabeđenih likova, ubeđenih da su im misli teške i jake srazmerno pljuvanju preovlađujućeg oko njih. To su oni sjajni mangupi spremni da vam se u diskoteci dernjaju na uho kako bi javili sledeće: Ne znam šta je Veliki brat. Kako možete gledati to? Nikad nisam pogledao/la minutu jednu. Zapravo, fenomenološki je vrlo zanimljiv.
Onda čujete kako samouvereno viču: logor, Orvel, 1984. Onda se još jače proderu: Ne znaš ko je Orvel?Odmaknu se od vas ne zato što loše đuskate, već zato što ne znate ko je Orvel, a vama je laknulo jer biste im najradije šaku spucali. Onda se zabavljate zločestim mislima: Dobro, ne bih devojku trebao udariti, ali kako bih joj spalio onaj šal omotan oko vrata zbog kojeg veruje da je umetnica.
Eto, ja zbilja nisam elitista koji se ruga Fejsbuku ili Velikom bratu. Elitiste prezirem, a Lejdi Gaga me odlično zabavlja. Uostalom, biti elitsta u našoj sirotinjskoj koloniji poništavanje je sebe samog.
Nisam baš ni staromodan, a još manje verujem u teorije zavere (mada znam da mnoge postoje, ali ne mogu tim da se bavim u životu) i složiću se sa smirenim glasom stručnjaka upetih u nabrajanja korisnosti interneta i njegovih najpoznatijih dostignuća: demokratizacija informacija, olakšana komunikacija među ljudima, dostupnost potrebnih informacija. Dodao bih samo i nametljiva dostupnost nepotrebnih informacija.
Ne umanjujem značaj interneta i odlično se družim s njim, ali budimo iskreni. Fejsbuk je, kažu mi fejsbukovci, doprineo uspostavljanju komunikacije između poznanika i nepoznanika više nego čet ćaskanje, skajp, mesindžer, forumi. Dobri stari forumi. Tamo se mogla pronaći pokoja pametna. I danas su forumi potencijalni izvor korisnih infromacija, mada se većina okupirala mrežom nad mrežama. I tu bolju komunikaciju priznajem, mada mi smeta ta strendžerska reč, kao i ovo moje afektiranje pridevom strendžerska. Ljubitelj sam reči slovenskog porekla. Jezički rasizam ili strah od nestajanja usled zatiranja tragova nestankom vlastitih reči.
Raspredanja u toj boljoj komunikaciji fejsbukovaca uglavnom završe mrmljanjem u glasnoj, informatički dekorisanoj, tišini neslušanja. Gradi se ne-odnos nazvan odnosom. Ali ako je nestvarna stvarnost postala stvarnost, zašto i ne-odnos ne bi postao odnosom. U redu, priznajem i tu pobedu, ali ovde stajem. Priznajem pobedu, ali ne mogu se tome povinovati. U mom ranjenom mikrokosmosu još se bori nekoliko dobrih odnosa koje ne nazivam komunikacijom, već razgovorom, uzajamnim razumevanjem, nadopunjavanjem.
Tragači komunikacija tragaju fejsbuk tragovima i do davno izgubljenih prijatelja. Kažu da je Fejsbuk odlično sredstvo u traganju, a ja se pitam šta se dogodi kad nađete davno izgubljenog prijatelja ili poznanika sa drugog kraja sveta. Bacite poglede na vaše statuse, pogledate si fotke, dobacite koju kurtoaznu. Ćao! Ćao! Srešćemo se opet na fejsu. Dobro došao u moj život, tvojim dolaskom izbacujem one meni fizički dostupne jer prisutnost vas virtuelnih ne dopušta mi da ikome budem fizički dostupan. Puno ljudi se odselilo iz našeg kraja i treba to sve pronaći i okačiti ih kao fejs prijatelja. Ne bih da vam popujem o zaludnosti ovih ne-odnosa kojim gasite odnose, ali u tom traganju odbijam sudelovati. Sretnem li ikada davno zaturenog poznanika dozvoliću sećanjima da se potrude i prepoznaju ga, možda koju i prozborimo, bez zagledanja u privatnosti stavljene na jednu društvenu mrežu.
Privatnost. Termim čest u pravu i u korpusu ljudskih prava i sloboda. Nedostižna, zapravo, napuštena privatnost. Obistinila su se Orvelova predviđanja. Tehnika i ljudi su se obrglili i gomila anonimnih žudi za popularnošću, shodno tome prodaju i otkrivaju svoju privatnost. Cena koja se mora platiti, mudro se brane. Ceh koji im se dostavi često u navedenim tačkama ne sadrži postignutu popularnost, već ogoljenost pretvaranjem u javno dobro, koje svako može zloupotrebiti. Reći ćete mi odmah da su to retki i najekstremniji primerci fejsbukovaca. U redu, pazite da i vi ostali ne osetite privlačnost esktremnosti. Pazite tako što ćete si priznati da ekstremnost privlači, a još lakše u sebe uvlači.
Ja ne volim fejsbuk. Ja ne mrzim fejsbuk. Ja ne želim i neću napraviti fejbuk profil. Priznajem da se i odlično zabavljate u vašoj mreži, ne negiram tu mrežu i ne smatram je novim svetskim čudom, koje ne prihvatam jer sam zaostao, poseban, moćan i sl. Jednostavno, u mikrokosmosu mi je ionako bučno i neću još buke. Sve što vas molim, sve vas koji mi niste fejsbuk prijatelji, jeste da me prestanete nagovorati da se učlanim i napravim profil. Ne govorite mi prednosti i mane, ne govorite mi da ne moram ni fotografiju okačiti. Zaboga, ne ponašajte se kao hrišćanski sektaši. Rekoh, bez teških mislih i osećanja, ne želim i neću. Vaše ponude su kao ponude dosadne devojčice što me moljaka da se upišem u njen ubitačno dosadni leksikon. Ne znam ko mi je omiljeni glumac. Ne znam šta slušam, koga volim i podržavam. Izgubljen sam, ukus mi se stalno menja i ne bih da vas varam. Uživajte u ispisivanju i čitanju vašeg leksikona, a ja ću da vas čekam da se družimo kada to svršite. Nemojte da vas oči zabole od iščitavanja leksikona.
Moram vas još nesto zamoliti. Odgovorite mi na ovo pitanje: Zašto sve sa kojima ste u saobraćaju na fejsbuku nazivate prijateljima? Zar je moguće da imate pedeset, sto, petsto, hiljadu prijatelja? Zašto se bojite stvari nazvati pravim imenom? U našem jeziku postoje odlične reči izdiferenciranih značenja: poznanik, kolega, drug, prijatelj. Kako su na fejsu svi prijatelji? Kako vam je neko prijatelj čim si ga dodate na fejs? Rekoh vam da sam jezički rasista. Budite fer, ja sam stvari nazvao svojim imenom, priznajem moć i prednosti vaše mreže i ne gnušam se na nju, ali nazovite i vi osnovne stvari pravim imenom.
Ponavljam: ja ne volim fejsbuk, još više ne volim fejs. Ja ne mrzim fejsbuk. Shvatam vašu sluđenost i zaluđenost šarenilom mreže u koju ste se upecali, ali shvatite i vi da u ovom našem vremenu bučnih samoća i rasipnog trošenja slobodnog vremena ja ne mogu da se varam tom opakom mrežom. Ne mogu dozvoliti da mi krade lično vreme, da sedim u čamotinji sobe verujući kako iz ušljive računarske stolice menjam svet. Ako se već svet ne može promeniti, ne mogu mu dozvoliti sprdnju sa mnom. Naprosto, osećam da mi vreme odlazi uzalud dok kucam tipke na mobitelu, čekam pred šalterima, gledam tv ili internet i ne mogu još i neki leksikon ispisivati svakodnevno. To što neću ime da upišem u vaš leksikon ne znači da sam budala, osobenjak, čudak, elitista, dosadnjaković ili da mrzim vas i ostale upisane. A i jezički sam rasista, i ne bih podneo sva ta tagovanja, niti da vas sve nazivam fejsbuk prijateljima. Moram vas priupitati ponovo: Kako možete toliko ljudi nazivati prijateljima, makar to bili i fejsbuk prijatelji?
P.S. Podli ste nazovete li me mizantropom. Laskate mi. Srdačno vaš, ne-fejsbuk poznanik, kolega, drug, prijatelj.
P.P.S. Voleo bih kada bi ovo pročitali vaši ne-fejsbuk prijatelji. Verujem da se osećaju kao i ja. Bez teških osećanja i misli.