Bez obzira na to da li gledaju ostvarenja u kojima igra, malo je onih u regiji, ali i Rusiji, koji ne znaju ko je Miloš Biković. Ovaj mladi glumac vjerovatno je napopularniji predstavnik svoje profesije u regionu. Prvu značajniju filmsku ulogu dobio je u filmu “Montevideo, Bog te video” za koju je na 46. Filmskim susretima u Nišu (2011) dobio nagradu Car Konstantin za najbolju mušku ulogu. Nakon ove uloge filmovi u kojima igra Biković postaju hitovi, a 2019. igrao je glavnu ulogu u filmu “Sluga” koji je režirao Klim Šipenko. Film je za kratko vrijeme postao najgledaniji ruski film u istoriji, a on je Bikoviću naredne godine (2020) donio i nagradu za najpopularnijeg glumca Rusije u toj godini, u izboru specijaliziranog filmskog ruskog sajta. Šipenko I Biković nastavili su saradnju na filmu “Hoću muža” čija projekcija počinje u bioskopima širom regiona od 24. Marta. Film je prikazan 5. Marta u sklopu 50. FEST-a u Beogradu. Tom prilikom s Bikovićem smo razgovarali o njegovoj karijeri, izazovima, ali njegovim pogledom na rat u Ukrajini.
BUKA: S obzirom na to da je svaki film koji radite apsolutni hit, recimo film “Sluga” je najgledaniji ruski film ikad, bude li vas, kad radite novi film, strah da možda neće ostaviti uspjeh kao i prethodni?
Hvala na ovako postavljenom pitanju, vrlo ste ga laskavo postavili. Moram da kažem da ja tu vrstu rezultata nisam očekivao niti o njemu razmišljao ni kada sam igrao u prvom filmu „Montevideo“ i kada mi je kao mladom glumcu bilo važno samo da negde dobijem ulogu. Srećom, ispostavilo se da je Montevideo bio veliki hit, što je dosta pomoglo mojoj glumačkoj karijeri. Ali sa tom vrstom očekivanja ili kako rekoste straha nisam ulazio u naredne projekte. Film „Sluga“ je postao najgledaniji film u ruskoj kinematografiji, ko bi mogao i pomisliti da se to može desiti. Verujte da ni od prvog dela filma „Južni vetar“ nije bilo te vrste očekivanja. Ustvari, tek kod drugog dela filma „Južni vetar“ uzeli smo u obzir, tačnije osvestili činjenicu da je lestvica jako visoko podignuta i zaista smo se trudili da je ne samo dostignemo veći nadmašimo. I u kvalitetu i u pristupu i produkciono.
BUKA: Jeste li u tome uspjeli?
Ja mislim da produkciono jesmo. Jako je teško da nešto što je veliki hit dobije svoj nastavak i da taj film bude jednako dobar kao prvi deo. Odnosno, teško je naći balans između toga šta publika očekuje i dodatno ih iznenaditi To je vrlo složen zadatak, ali mislim da smo ga obavili. Može to nekome da se sviđa manje ili više, ali mislim da je taj zadatak, o čemu i brojke govore, ispunjen. Naravno, kad ste već napravili određenu karijeru, postoji odgovornost I prema onom šta novo snimate i sigurno je razmišljate o kvalitetu toga što vam se nudi. Potencijalna gledanost projekta nije jedini pokazatelj kvaliteta. Ja bih uvek prihvatio učešće u filmu za koji odmah mogu znati da neće biti hit, odnosno da neće imati ogroman komercijalni uspeh, ako procenim da je prema mojim kriterijumima važan na nekom kulturološkom ili umetničkom planu.
BUKA: Nekako se uz domaće glumce i njihove uloge često veže žanr. Neki su komičari, neki negativci. Koliko je to dobro, a koliko je izazov svaki put imati drugačiju ulogu?
Ja mislim da je san svakog glumca da igra različite uloge. Verujem da su pojedini glumci ukalupljeni u šablon jedne jedne uloge zato što ih producenti tako vide, a ne što oni sami tako biraju. To je zicer za producente, znaju da će to da upali i onda ih stalno zovu za takve uloge jer je već oprobano. Ja sam zaista imao tu sreću, privilegiju i blagoslov da započnem karijeru u sportskoj melodrami „Montevideo“, pa da u Rusiji otvorim svoj glumački put kao glumac komedije i da „Sluga“ doživi takav uspjeh kakav je doživeo, a da u Srbiji snimim krimi-dramu, dok na pozorišnoj sceni uglavnom igram tragične junake. Svestan sam da se to ne dešava često i zahvalan sam na tome i srećan sam svaki put kada mogu da eksperimentišem i da probam nešto novo.
BUKA: Za neke uloge glumci traže stvarne likove kako bi se uživjeli u ulogu, jeste li imali takvih iskustava? Naprimjer, ako igraju osobu s mentalnim problemima, neki glumci posjete klinike za psihijatriju kako bi upoznali lik.
Kada želite da budete uverljivi, pogotovo kada igrate neku određenu dijagnozu, vi morate da znate šta igrate, kako se ta dijagnoza ispoljava, šta ona znači, da probate da razumete i da saznate šta ta osoba osjeća. Zato glumci kada su u pitanju takve uloge idu i posmatraju. Uvek posmatrate neki model, uzimate iz života, ali uzimate i iz sebe i svoje mašte. To su dva izvora iz koje se crpi materijal za gradnju lika.
BUKA: Jeste li Vi imali takvih iskustava da ste morali tražiti stvarni lik?
Da. Tražio sam i u literaturi, i u životu, i u mašti i negdje gdje vas vodi instinkt. Uvijek je to put dvosmeran put. S jedne strane “ja” postavi pitanje – šta bih ja radio kada bih se ja bavio kriminalom, da sam ja rastao u u Kalninjigradu i postao profesor psihologije (lik iz filma ,,Hoću muža’’), kako bih ja gledao na svet. Kada to više nisam ja, već neko drugi, to je već lik, ali polazi iz mene, iz mog bića i onda to može da bude uverljivo. Opet sa druge strane mogu da gledam, i da kopiram nekog drugog, to je sad drugi princip, koji se zove spolja ka unutra. Kopiram njegovo držanje tela, način na koji gleda, analiziram pogled na svet i sistem vrednosti, onda inteligencijom i položajem tela utičem na svoje psihički emotivni aparat koji me dovodi do toga da razmišljam i da se osećam drugačije.
BUKA: Vi ste možda i najpopularniji glumac u regiji, ljudi vam stalno prilaze kako bi Vas pozdravili i kako bi se fotografisali s Vama. Desi li Vam se da prođete ulicom, a da Vam niko ne priđe?
Desi se da prođem ulicom, a da mi niko ne priđe naravno, ali uvek je prisutan taj pritisak da neko u svakom trenutku može da vas slika, da vam priđe i tako dalje… to jedno čudno osećanje da ste nekako izloženi pogledima i da su oni uvek tu, čak i da vam niko ne prilazi. Ja sam čovek od krvi i mesa i nisam uvek dobro raspoložen. Ali deo mog posla je I da se to ne vidi i to nekada troši energiju, ali naravno, na kraju, uvek pomislim: hvala Bogu da sam glumac koji ima taj problem. Mnogo bi bilo teže da sam glumac kojeg niko ne zna i kojem niko ne prilazi i kojeg ne zovu za uloge. i tako dalje. Uspeh u glumi ili javnom poslu nosi sa sobom i to često prepoznavanje ali ja sve to smatram ,lepim problemom’’ i nezahvalno bi zapravo bilo nazivati to problemom.
BUKA: Često igrate i u pozorištu, snimate i filmove. Stignete li sve i desi li se da morate otkazati predstavu zbog snimanja film, ili da kasnite na set zbog predstave?
Dešava se, kao i svim glumcima koji snimaju i igraju u pozorištu. Uklapamo se, svašta se dešava, ali tu je uklapanje obaveza i dobra organizacija najvažnija. Kod mene je situacija malo složenija zato što sam često imao situacije da u ujutro snimam u Rusiji, završavam scenu i idem na avion, dolazim uveče i igram predstavu, pa poslije predstave ulazim u avion i vraćam se na snimanje filma van zemlje. Tako da je u tom smislu malo komplikovanije.
BUKA: Dok radimo ovaj intervju vjerovatno sada na neki grad u Ukrajini pada granata. Koji Vaš stav o ratu u ovoj državi?
Koje ste Vi godište?
BUKA: 1996.
Vidite Vi ste 1996. godište, Vi niste to zakačili. Ja sam imao tri godine kada je počelo u Hrvatskoj, imao sam pet kada je počelo u Bosni, imao sam 11 kada su nas bombardovali, sve je to tada bila moja zemlja, to se posle raspalo. Tako da ja znam kako rat utiče na društvo, ali i pojedinca, čak iako sam mnogo toga tek kasnije kao odrastao osvestio. Zato želim, zapravo svaki normalan čovek želi, da se rat što pre završi i da ga ne bude nikad više, to je naivno znam ali je iskreno i ispravno. Ulaziti u genezu kako je do rata došlo, što je vrlo kompleksno pitanje, ne želim. Znam samo da kompleksna pitanja traže kompleksne odgovore a ja nisam pobornik pojednostavljenih i površnih odgovora.
BUKA: Osjećate li patnju ukrajinskog naroda?
Ne bih da ispadnem grub, ali moram da Vas pitam – zašto ste se ograničili samo na ukrajinski narod, kao da samo ukrajinski narod strada. Neljudski je ignorisati, deliti i favorizovati zrtve.
Mi smo u istom ovom trenutku svedoci i humanitarne katastrofe koja se dešava u mnogim drugim zemljama, od rata već godinama stradaju ljudi u Siriji, Jemenu, širom planete. Jedina razlika je to što su mediji trenutno uperili svoje svetlo na Ukrajinu. Žao mi je svakog nevinog čoveka koji strada u ratu, ma gde god da se taj rat dešava. Tačnije saosećam sa stradanjem svakog nevinog čoveka, jer strada se i van rata. Za svakog ko strada I kao umetnik i kao ljudsko biće moramo da imamo saosećanja. Jako je opasno selektivno saosećanje, zar ne?
BUKA: Vjerovatno jer je na području Evrope. Naravno tu je i Sirija, Jemen…
Jemen i Sirija da, ali i sve te države pre njih. A ne stradaju samo Ukrajinci u Ukrajini. Pomalo je I egoistična pa I surova ta okupiranost evropljana sobom i problemima u Evropi, kao da nas se ne tiče ostatak sveta I njegovi problemi i muke, iako je to mnogo veći deo planete, zar ne. Ili nas se tiču samo u onolikoj meri u kojoj menjaju naš život I udobnost tog života.
BUKA: Zbog dešavanja na relaciji Rusija-Ukrajina dešava se da se, kao revolt i protest prema ruskim vlastima, s repertoara skidaju djela ruskih umjetnika, govori se o zabranama lektira. Kako gledate na to da umjetnost trpi zbog politike.
Umetnost i kultura su jedini koji mogu da uspostave veze koje rat pokida. Veze između ljudi. A bez tih veza nema pomirenja. Umetnost i kultura su to što može da preskoči rovove, ta komunikacija koja je neophodna kako bismo sprečavali ratove. Kako bismo radili na tome ako već ne možemo da sprečimo niti da zalečimo rane, ali makar o tome da progovorimo da bismo se bolje razumeli. Mislim da je apsurdno ali i tragično da živimo u svetu gde se kultura i umetnost politizuju i stavljaju u svrhu rata Ili jedne od zaraćenih strana. I ne samo tragično već I opasno. Opasno je za svet, opasno je za budućnost ovog sveta. Ukidati ruskog velikog (odavno preminulog) pisca ili kompozitora govori o suludoj i neselektivnoj mržnji prema čitavoj jednoj kulturi, jeziku, narodu… Razbijanje izloga i natpisi ,,ne služimo Ruse’’ govore o tome da nažalost nismo odmakli od stanja svesti iz vremena Drugog svetskog rata. Tužno i strašno je sve to.