„Kad ćete Veselin i ti jedno unuče da nam poklonite“, smarala je keva, Veselin se tupavo smeškao, a ćale me je gledao strogo ispod naočara, otvoreno stavljajući do znanja da je na njenoj strani. „Dvadeset šest ti je godina, u tvojim godinama ja sam već, sa tvojim ocem, tobom i malim Nešom u naručju prodavala benzin iz kanti, na skretanju ka Smederevskoj Palanci
„Kakav argument,“ nisam izdržala. „Hoću prvo da završim studije, pa onda…“
„Nećeš ih nikada završiti“, brižno je rekla keva. „Pala si drugu godinu, pa si onda razvlačila do četvrte, a sad, kad ste venčani, nema više ni svrhe da studiraš. Naročito ne mašinski fakultet“
„Koja je to logika, pa nismo se venčavali da ja ne bih studirala, nego zato što se volimo!“, dreknula sam, a Veselin se zakikotao. Poduvao je jednu malu buksnu u kolima pre ulaska u moje rodno selo.
„Nema to veze, ali nema ni vremena, dete moje drago. Treba da bežite za Kanadu, Veselin odavno radi taj njegov posao, te ctane filmove…“
„Ovaj… gospođo, ja sam umetnik virtuene stvarnosti. Uglavnom radim animacije koje klijenta teba da upoznaju sa proizvodima mog klijenta. Poslednjih godinu dana radim nadgrobne spomenike za jednog kamenoresca u severnoj Italiji“, umešao se Veselin, sve vreme nabadajući mlade krompiriće na viljušku i trpajući ih u usta.
„Pa to, ctrane filmove!“, pljesnula je keva rukama. „To će vas i odvesti iz ovog pakla! Ali, molim vas, barem jedno unuče pre nego što odete.“
„Napravićemo tamo dete, kad nam se bude pravilo dete“, odgovorila sam nadrkano.
„Ne reži na majku“, umešao se moj ćale. „Dok se vi tamo smestite, pa dok organizujete život, ima dve godine da prođu. Pa kad krene šljaka, svaki dan od jutra do sutra, pa pola plate na rentu za stan koji delite s nekim Indijcima, a onda, ko zna šta život donese… Možda bude ko s Nešom…“
Neša, moj tri godine mlađi brat, živeo je sa dečkom u Berlinu, gde su držali firmu koja je preko neta valjala fotke muških i ženskih stopala.
„Niko od nas dvoje neće postati peder. Uostalom, Neša je bio peder ceo svoj život, zato je i pobegao odavde“, pokušala sam da ga urazumim.
„Tako je, gospodine. Ja sigurno neću postati peder“, pokušao je i Veselin. „Kako čovek pored vaše ćerke da postane peder?“
„Pa što ne pravite decu, majku mu! Mi smo vas, dobro, ne tebe, nego nju i Nešu, pravili u sred rata u Bosni, u sred sankcija.
Detinjstvo su proveli pod bombama, pa šta im fali!“, održao je ćale kratak demotivacioni govor. „Samo jedno dete! A i imaćete više bodova za iseljeničku vizu.“
Nisam želela decu. Nikada. Ne ovde. Nego bilo gde. NI u osnovnoj školi, ni u srednjoj, na mašinskom tek. Mrzela sam ljude, nisam htela da jednog od njih zajebem i donesem na ovo pakleno mesto. Kad kažem mesto, mislim na modernu civilizaciju.
„Potpuno se slažem s tobom pile“, rekao je Neša, ovaj, Veselin, pomilovavši me po kosi. Izgleda da ovo prethodno nisam samo pomislila, nego i izgovorila naglas. Sedeli smo u njegovom golfu i duvali buksnu, nekoliko stotina metara od kuće mojih matoraca, tačnije, pripalili smo je čim smo ih izgubili iz vidokruga.
„Da, da. Hvala ti“, promrmljala sam.
„Sto puta sam ti rekao, kada budeš spremna za decu, ti samo reci i pravimo jedno. A ako ih nikad ne poželiš, nema frke, imaćemo papagaja. Ili afričkog ježa. A, super, a?“
Dođavola, i on je smarao. Baš zato što mi je sto puta to rekao, odavno sam taj stav knjižila kao pasivno agresivno teranje na razmnožavanje. Sačekala sam nekoliko sekundi, da proverim da slučajno i ovo nisam rekla naglas, a onda sam izgovorila
„’Ajmo za Beograd.“
*
Veselin je toliko zarađivao na animiranju nadgrobnih spomenika, da smo iznajmljivali dvosoban luksuzan stan na Vračaru, sa pogledom na solitere u „Beogradu na vodi“. Ipak, toliko dugo sam živela u studenjaku, da mi je ostao običaj da sa Elenom odem na kafu u studentsku menzu kod Vuka. Tamo smo se našli i narednog jutra.
„Smaraju me matorci za dete, to nije normalno“, požalila sam joj se.
„Pa napravite jedno, super je“, neuverljivo mi je odgovorila. Odustala je od studiranja istorije na trećoj godini, ostala u drugom stanju i udala se za Peru, vođu navijača, koji je trenutno bio u bekstvu, a ona i njihova ćerka Lucija, živele su u njegovom luksuznom dupleksu na Bežanijskoj kosi.
„Rekla si i sama da bi bio pakao, da niste imali služavku. Da se neprekidno dere, sere, piša, plače, jauče. Nerazumna gomilica mesa, tako si rekla.“
„Da, ali kad prođe taj prvi period, te dve, tri godine, pa kad se odjednom pojavi ta mala duša…“
„Ne seri, molim te“, brecnula sam se, setivši se kako je nagutana eksera pušila dvojici na jednoj žurci, u jednom veceu, u jednom tamo kafiću. Ne smem o tome da mislim, jer kad bi Pera za to znao, ispalio bi joj metak u glavu.
Kao da se i ona istoga setila, zaćutala je, srknula malo kafe i bacila setan pogled ka zidu koji je bio izlepljen oglasima za idavanje gajbi. Za stolovima nedaleko od nas vodila se žučna rasprava. Ne moogu zapravo reći da je bila rasprava, jer su svi bili na istoj strani, dakle, žučno glasno međusobno slaganje. Bili su mlađi, dve hiljadito godište, recimo.
„Nemoj da je neko otišao sutra na vakcinu!“, drečao je mali ružni buljavi tip, s loknama. „Ima nuspojava, da se naježiš!“
„Ajde što ima nuspojava“, urlala je crvenokoa lepotica na čelu stola, „nego što te razjebe za sva vremena! Uništava bubrege, uništava jetru, reproduktivne organe…:“
„Masonerija hoće da nas steriliše, kao da smo mačke!“, frknuo je jedan debeli u plavom kaputiću.
„Žele da više nema Srba! Žele da nas potamane na najpodmukliji način! Bolje da opet bombe padaju, govorio je moj veroučitelj, nego što nas truju iz aviona, malo po malo. Dišući njihov otrovni vazduh, postajemo sterilni, ali ipak se nekako množimo. A sad hoće da nas sterilišu jednim ubodom igle! Zbog lažnog virusa, najsmešnijeg u istoriji!“, dreknuo je zdepasti tip, obučen od galve do pete u sintetičku trenerku.
Ako sam nešto na faksu naučila je da su za zagađenost vazduha isključivi krivac domaće termoelektrane, ali delovali su toliko nadrkano i uvereno u svoja uverenja da sam brzo preletela preko ove naučne činjenice.
„Evo ja sam ga preležao“, rekao je konj, ne pravi konj, nego čovek-konj, toliki je taj tip bio, „nisam ga ni osetio! Kao jebena kijavica!“
„Umro ti je deda“, dobacio je tiho neko.
„Umro je jer je bio star! Bilo mu je skoro sedamdeset godina. Šta god da ga je zakačilo, ubilo bi ga! Nemoj samo još da ispadne kako sam ja ubio dedu. Satanisti hoće međusobno da nas posvađaju!“
„Tako je! I moja tetka je umrla, ko zna kakav je rak imala, a oni odmah korona!“, cičala je plavuša. „Provaljeni ste, zaverenici, beoradski studenti su vas provalili! Nikada se nećemo vakcinisati, nikada!“
„Dole masovna strerilziacija, Srba!“, dreknuo je onaj s loknicama.
„Dole!“
„Moram sada da idem, imam ujutru kolokvijum na andragogiji“, rekao je on i pošao. „Recite svim kolegama, razglasite svima – vakcine izazivaju sterilizaciju. Nemoj da se neko zajebe pa ode sutra da ga bodu. Nismo mi psi i mačke, mi smo Srbi!“
„Moram i ja da palim, imam kolokvijum na Višoj poslovnoj“, odjavila se i plavuša i onda su se polako razišli.
„Zamisli, koja su to govna. Hoće da nas sterilišu, kao fol opasan virus. Preležala sam ga letos, ništa, kao jača kijavica“, javila se Elena .
„Ali, keva ti je umrla tada.“
„Da, ko zna šta je nakačila. Pluća su joj skoro nestala. Verovatno 5G ili ovi otrovi kojima nas zaprašuju.
*
„Šta ti misliš o vakcinaciji“, pitala sam Veselina te večeri.
„Sve najgore. Verovatno će nam u trećoj dozi ubaciti nanobotove u mozak. Ali, mislim da ćemo morati da se vakcinišemo, ako želimo bilo gde na zapad.“
„Aha.“
„Pa da, mladi smo, zdravi. Virus je jedna velika laž. Sve bolnice su u kovid sistemu, umiru ljudi od najgorih gluposti. Seti se, oboje smo ga preležali. Jel nam nešto falilo?“
„Pa, tvoj ćale je umro.“
„Pa, kad je pušio dve pakle dnevno. Svako bi umro. Sigurno nije od lažnog virusa.“
Idućeg jutra otišla sam na studentsku polikliniku. Nije bilo nikog.
„Izvolite“, iznenađena je bila dežurna sestra.
„Hoću vakcinu.“
„Stvarno?“
„Da.“
„Znate šta, moram da vas upozorim. Priča se da vakcine izazivaju sterilitet, ne preporučuju se mladima.“
„A zašto je danas organizovano pelcovanje studenata, ako vakcina izaziva sterilitet?“
„Pa jel vi gospođice mislite da se vladarima iz senke može tek tako reći ne? Organizovano je pelcovanje, ali su organizovane i grupe studenata koje će kolegama objasniti sve opasnosti vakcinacije.“
„Dobro, svakako želim da me vakcinišete.“
Gledala me nekoliko sekundi velikim zelenim očima i progutala knedlu.
„Okej, popunite ovaj upitnik“, rekla je hladno.
„A koju vakcinu da odaberem?“
„Nema da se bira. Ima samo ova koju niko drugi nije hteo. Sedite ovde i zavrnite rukav.“
Pročitala sam na netu da ova vakcina već posle tri nedelje stvara antitela za lažni virus. Nadala sam se da je zato sterilizacija trenutna. I da neću dobiti trombove, odnosno potpuno razblažvanje krvi, sestra u poliklinici me je upozorila na oba.
Nije se ništa desilo. Nikakve nuspojave. Nikome nisam rekla da sam se vakcinisala. Četiri nedelje kasnije, pojavila se misteriozna bolest, opasni virus, koji je napadao isključivo mlade. Decu, tinejdžere, studente. Ličio je na onaj virus posle koga su umirali stari i hronično bolesti, ali ovo, ovo je bilo totalno ludilo. Umirala su deca, srednjoškolci, sutdenti, masovno. Neko vreme krizni štab je upozoravao da se pojavio novi soj lažnog virusa, posebno opasan za mlade. Bilo je ključno da se mladi izoluju, da nose maske, da budu na oprezu, jer čak i ako su preležali onaj lažni virus, mogli su da se zaraze ovim, koji je navodno nastao negde u Sudanu, a po mom mišljenju u nekoj laboratoriji.
Možda su popizdeli što nismo hteli da se vakcinišemo, pa rešii da nas jednostavno pobiju. Veselin je otišao sa kolegom na kafu, kolega se razboleo sledećeg dana, Veselin za tri dana, a obojica su umri istog dana, u četvrtak. Neki studenti su, iz očaja, molili za vakcinu, ali vakcina više nije bilo, jer smo onu koju sam ja primila podelili budalama iz regiona, a ostala je samo Ping Pong osam u trećoj fazi ispitivanja, koja je stvarala delimični imunitet tek za 25 nedelja. Dvadeset pet nedelja bez odlaska na kafu? Pa to nijedan student neće preživeti. Dvadeset pet nedelja bez masovnih okupljanja i vrištanja u facu pubertetskim glasovima? Pa to nijedan tinejdžer neće preživeti.
Preživela su samo neka deca, čiji su roditleji bili dovoljno matori da ih bolest zaobiđe, i ja. Zaštitila me vakcina. Godinu dana posle velikog pomora, kako su u Srbiji zvali ovaj talas nepoznate zaraze, otišla sam kod ginekologa, ne samo zato što nisam bila tri godine, nego pre svega da vidim da li je vakcina odradila i svoj glavni deo posla i sterilisala me.
„Odavno nisam imala ovako zdravu i jaku pacijentkinju“, obradovala se babetina od sto godina u čiju sam ordinaciju otišla na pregled. „Bris savršen, rezultati krvi fantastični. Materica, kao juče da je našravljena, jajnici kao da ih je navijao švajcarski časovničar. Predivno. Rađajte, rađajte što više. Trebaće nam dece posle ovog pakla koji nas je zadesio. Nadam se da imate adekvatnog partnera.“
Kraj.