Ruska Federacija je objavila da je prva faza specijalne vojne operacije u Ukrajini završena i da će se ruska vojska u narednoj fazi fokusirati na Donbas, gde je puškaranje počelo, 2014. U prevodu: „Pukli smo. Menjamo strategiju u hodu.“ Naravno, valja imati u vidu da su to isti oni Rusi, koji su nagomilali 200.000 trupa na granici sa Ukrajinom i na upozporenja zapada da će doći do invazije odgovarali: „Ma, dajte, kakva invazija vas spopala.“
To su isti oni Rusi koji su sa beloruskom armijom izvodili masovne vojne vežbe, na kojima su uvežbavali invaziju na Ukrajinu, ali su tvrdili da su to „unapred isplanirane vežbe, odbrambenog karaktera.“ Ne treba im, dakle, verovati. Odmah po Putinovom ukazu o priznanju republika Donjeck i Lugansk, ruska vojska nevešto je odglumila povlačenje tri kamiona sa granice s Ukrajinom, a onda je počela dugo očekivana invazija, odnosno „specijalna vojna operacija“.
Malo iznenađenje predstavljalo je to što ruska armija nije udarila samo na krajnji istok Ukrajine, već je navalila ka Kijevu, koristeći teritoriju i armiju Belorusije. Kad se ima u vidu sve što se desilo od početka invazije, ruska armija nijednog trenutka nije bila u prednosti u odnosu na „neprijatelja“. Teza da Ukrajinci nisu Ukrajinci, već Rusi, a da su oni koji se identifikuju kao Ukrajinci, zapravo neonacisti, koji predstavljaju pretnju za Rusku Federaciju, u Ukrajini nije naišla na oduševljenje.
Mi sa ovakvim nesporazumima imamo značajno iskustvo, jer jedan broj Srba Hrvate i dalje posmatra kao pokatoličene Srbe, Bošnjake kao Srbe muslimanske veroispovesti, Crnogorce kao Srbe koji su se istripovali da to nisu i Makedonce kao Srbe so teška govornata mana. Komunizam je okrivljen za veštačko stvaranje novih naroda, kako bi srpski uticaj u Jugoslaviji bio marginalizovan, ali poenta je u sledećem: sve i da je to istina, danas imamo Bošnjake, Crnogorce, Makedonce i Hrvate, koji se osećaju kao Bošnjaci, Crnogorci, Makedonci i Hrvati i time se ponose. I nijedan istorijski dokaz ih neće ubediti u suprotno. A kamoli oružana agresija.
Treba, dakle, poštovati svačija nacionalna osećanja, pa makar bila rezultat gutanja LSD-a, jer jedina alternativa je neprijateljstvo, koje može da eskalira u rat i to rat u kome će negirana nacija biti čvrsto motivisana da odbrani svoju naciju, veru i teritoriju. U ratu koji počiva na izvlačenju ušiju delu „svog“ naroda koji se usudio da postane neki „novi“ narod, „matični“ narod ispašće maloumni agresor, a napadnuti narod, herojski mali narod koji odoljeva zavojevaču.
Začetak ukrajinske kataklizme naći ćemo u „narandžastoj“ revoluciji iz 2004/2005, kojom je trebalo da se stavi tačka na ruski uticaj u ovoj zemlji. Iz ruskog ugla gledano, Ukrajina, treba da bude nalik Belorusiji – nije deo Rusije samo zato što se raspao SSSR, a Ukrajinci su Rusi, so „teškata govornata mana“. Deset godina potom, usledio je građanski rat, tokom koga je Rusija od Ukrajine maznula Krim, a poluotvoreno je vojno učestvovala u stvaranju Donjecka i Luganska, ruskih pararepublika u „neonacističkoj“ Ukrajini.
Kako je iko u Rusiji zdrave pameti mislio da može, osam godina kasnije, da započne veliki rat protiv Ukrajine i ukrajinskog naroda, kada je 2014. udaren poslednji ekser u kovčeg ruskih i ukrajinskih dobrosusedskih odnosa? Da li je moguće da onaj koji je planirao da se vojno najebe majke Ukrajincima nije računao na to da su Ukrajinci sve vreme bili svesni da do toga može da dođe? Da li je mislio da zapad i NATO nisu svih ovih godina pripremali Ukrajince na ovo? Da li je ikom od ruskih vojnih stratega palo na pamet da je odavno napravljen odbrambeni plan za agresiju po kom će Rusi ispasti nesposobni divljaci, a Ukrajinci (ne baš tako mali) hrabri narod koji odoleva zavojevaču?
Nisam uveren da Vladimir Putin odluke donosi bez savetovanja sa svojim generalima. Nisam baš uveren ni da ga se svi toliko plaše da ne smeju da mu ukažu na potencijalne posledice ovakve ratne avanture. Cenim, dakle, da ga je neko nasankao. Takođe cenim da je očekivani rezultat ukrajinske kampanje smena vlasti u Rusiji, a krajnji cilj, tačnije plen, ruski energetski resursi, koji će biti „bratski“ podeljeni između Kine i zapada.
Počinje, dakle, invazija i ceo svet je u fazonu „Putin + Hitler = Putler“. Ukrajinci, umesto da dočekaju ruske oslobodioce cvećem, dočekuju ih očigledno dugo pripremanim gerilskim ratom, po uzoru na taktiku JNA iz sredine prošlog veka: „Ako nas napadne višetruko jači neprijatelj, idemo u partizane.“ „Druga armija na svetu“ navalila je jako, ali ih je ukrajinski odgovor najpre zatekao, zatim usporio, pa onda gotovo u potpunosti zaustavio.
Zapad, očigledni wingman napadnutim Ukrajincima, reaguje brutalnim ekonomskim sankcijama protiv Rusije, bez direktnog vojnog mešanja, mada, da sam ja Putin, zatrpavanje Ukrajinaca ručnim bacačima, oružjem, municijom, pa čak i ruskim ponosom – protivvazdušnim sistemima S400, okarakterisao bih kao direktno učestvovanje u ratu. Suočeni sa zastojem na bojnom polju, Rusi čine katastrofalan potez – sravnjuju čitave ukrajinske gradove sa zemljom, što ih pretvara u krvoločna čudovišta, gledaoce (ovo je prvi rat u istoriji, koji pratimo uživo, preko interneta), dovodi do besa, a Ukrajince pretvara u apsolutne pozitivce i nevine žrtve.
Rusi pogodili bolnicu. Rusi pogodili pozorište u kom su se krila deca i žene. Stotine dečijih kolica za stotine mrtvih ukrajinskih beba. Rusi razjebali Harkov. Rusi raturili Mariupolj. Žena svira klavir u svom razrušenom stanu, samo fali oficir gestapoa, da je čežnjivo sluša. Snimak stranih dobrovoljaca koji se puškaraju sa Rusima u nekoj selendri, koji deluje kao „Call of Duty“, jedan ruski general poginuo, pa još jedan, pa još jedan, za sad ih je sedam. Gori ruski brod u Crnom moru. Dronovi bez greške gađaju i uništavaju ruske tenkove skrivene u šumi. Traktori vucaraju razvaljena ruska oklopna vozila. Predsednik Zelenski (po profesiji komičar) svakodnevno se javlja sa fronta u zelenoj majici i čovek ne može da ne pomisli kako je baš zgodno što je upravo takav tip vođa Ukrajinaca u ovom ratu. Bokserski šampion Kličko, gradonačelnik Kijeva, viče pre ćemo da izginemo, nego da se predamo. Slava Ukrajini!
Toliko toga ima da moram da pređem u novi pasus. U Rusiji šibanje za šećer. Snimci dvadeset mladih ruskih influensera koji preko tik toka čitaju unapred pripremljen identičan tekst. Zatvara se Mek. Jedan debeli se u znak protesta vezuje za čuveni fast fud, a zatim biva uhapšen. Ruska policija hapsi ženu koja u rukama drži prazan papir. U automobilima kojima su ukrajinski civili pokušali da pobegnu iz obruča, leševi sa rupama u glavama. Jednom Ukrajincu gine otac, a ovaj to snima mobilnim. Bezbrojni snimci ukrajinskih gerilaca, koji iz šikara iz doniranih „javelina“ dižu u vazduh ruske tenkove. Nestao Šojgu. Radio za CIA. Putin smenio hiljadu ljudi iz najbližeg okruženja. Ruska novinarka u programu uživo drži plakat, kojim protestvuje protiv rata. Kapetan ruskog aviona govori putnicima da je rat s Ukrajinom pogrešan i dobija aplauz. Rusi pucaju na novinare. Rusi ubijaju novinare. Idemo na novi pasus.
Poplava pomenutih snimaka stiže iz minuta u minut od Ukrajinaca i njihovih saveznika. Nemoguće je proveriti šta je istina, a šta nameštaljka, osim onoga što je očigledno istina (npr „vukovarskim“ stilom razrušeni ukrajinski gradovi). Za sve ovo vreme, s ruske strane stigao je snimak Putinovog mitinga na stadionu (na kom se vide kadrovi sa njegovog prethodnog mitinga na stadionu, a predsednikov govor na pola je prekinut muzikom iz studija), automobilska povorka sa srpskim i ruskim zastavama, razvlačenje zarobljenog komandanta ozloglašene jedinice „Azov“ ulicama donbaske selendre, te žalosno otvaranje ruske piratske verzije Mekdonaldsa u nedostatku pravog. Putin dozvoljava filmsku pirateriju, a pirati na to odgovaraju ukidanjem svojih sajtova u Rusiji. Anonimusi privremeno zakopavaju ratne sekire sa drugim svetskim vladama i svoju borbu usmeravaju samo na Rusiju, a onda vest dana: ruski vojnici prešli preko svog zapovednika tenkom, besni zbog gubitaka na frontu. Rusija je do nogu potučena u ratu informacijama, koji je, to je svakome valjda jasno, ključan i brižljivo planiran segment ukrajinskog odbrambenog rata.
Dakle, faza jedan je gotova. Vraćamo se u stari dobri Donbas. Profesor Zec je pre neki dan izjavio kako je Rusija ishitrenom akcijom u Ukrajini na putu da se sa kontinentalne svede na regionalnu silu, a ja verujem profesoru Zecu. Šta će dalje biti, mogu samo da nagađam, ali pošto ovo nije samo rat Rusije i Ukrajine, već Rusije i ostatka sveta, bojim se da proglašenje „završetka faze jedan“ ne znači mnogo kad je reč o eventualnom završetku sukoba. Trenutno, smatram da smo na konju ako ne dođe do gađanja nuklearnim bombama.
Mir, brate, mir.