Funkcioneri su se pak vesela srca usaglasili s najavljenom izgradnjom, izlijevajući bujicu razloga za prihvatanje ovog prijedloga. Izuzev jednog, glavnog tužioca Tužilaštva BiH Milorada Barašina, čijim radom, kako će funkcioneri složno ponoviti, i tako nisu zadovoljni. Ubuduće, i smještajem, jer Barašin nema ništa protiv toga da boravi u Sarajevu. Povodom cijelog slučaja, Dodik je pak naglasio da je javnost u RS dovoljno edukovana da razumije neophodnost izgradnje ovog stambenog objekta. Prethodno, ulažući milione, Herr President je edukovao medije. Priča o ulaganju u proizvodnju, zapošljavanju, prosperitetu i berićetnosti pretvorila se, između ostalog, i u izgradnju tornja alias administrativnog centra Vlade. Javnost u RS je već bila edukovana da shvati. Tu svakako nije kraj.Priča se nastavlja.
Toranj
Herr President se gracioznim korakom sklonio u stranu da bi Visoki gost osmotrio maketu. Kako nije progovarao, vrač Manjeg se nagnuo i pokazao mu pojedinosti.
„Nimalo mi se ne sviđa što ponovo pokazujete tendenciju da omalovažavate, vrijeđate i ignorišete postojanje većeg dijela BiH.“
„Ne, ne, apsolutno ne! Izgradnja ovog stambenog kompleksa u Istočnom Sarajevu podrazumijeva moj veliki doprinos zbrinjavanju jedne od najugroženijih populacija u društvu. Živjeli penzioneri!“
„Kakve veze imaju ti jadni ljudi sa ovom besmislenom, skupom i nadasve glupom investicijom kojom nastojite lobirati među predstavnicima u zajedničkim bosansko-hercegovačkim organima kako čak ne bi ni spavali u Sarajevu, čime opet ignorišete da se i manji i veći nalaze u BiH.“
„Ništa vi ne razumijete i optužujete me nepravedno. Svaki moj potez usmjeren je na dobrobit mog naroda. Tome moraju da se povinuju svi i neću imati milosti! Pogledajte koliko je de lux kontejnera predviđeno izgradnjom apartmana u Istočnom.“
„Kakve veze imaju kontejneri, ako smijem da pitam. Uostalom, vi ste besmisleno mnogo novaca uložili i u izgradnju ovog tornja. Bojim se da od njega niko nema koristi.“
„Kako mislite? Imam ja koristi.“
„A šta je s narodom u koji se maločas zakleste. Čuo sam da za sada vaši podanici jedino mogu da šetkaju okolo, prije nego što se onesvijeste od gladi.“
„To su obične laži, subverzivne aktivnosti i propaganda nacionalnih neprijatelja kojima smeta sve što je srpsko. Stvari stoje mnogo drugačije. Dođite da vam pokažem!“
Popeše se liftom na vrh tornja. Vrač mu dodade dvogled.
Nakon što ga upita šta vidi, ovaj reče, ništa do neka tri drveta.
„E, tu smo. Pogledajte malo bolje!“
Gost odgovori da vidi neki đubar, pa kad se zagleda malo bolje, reče da je u pitanju kontejner na kome piše STAKLO-PAPIR-PENZIONERI.
„E vidite, napokon ćemo zbrinuti najugroženiju populaciju. Taj kontejner Kod tri bukve snabdjevaćemo otpadom iz tornja. A dugoročni planovi su nam da ih postavimo po cijelom gradu. Vremenom i po cijelom Manjem. Kako su uposlenici u tornju, počevši od ministara, pa nadalje, orni za jelo, ti bi vola pojeli za tili čas, uvijek će biti kostiju za narod. Naravno, ni moja trenutna rezidencija ne zaostaje za doprinosom, a ni onaj anus, oh lapsus linqua, ANURS, naša cijenjena Akademija nauka i umjetnosti Manjeg, dakle, i ti mogu baš pojesti. Moj plan je, priznaćete, savršen. Što mi više jedemo, oni će imati više otpadaka. Vuk sit i ovce na broju. Je li vam sad jasno kako će izgradnja stambenog kompleksa u Istočnom uticati na status penzionera. Preko kontejnera dragi moj, preko kontejnera.“
„Moram priznati da sam zatečen“, Visoki gost zapisa nešto u svoju bilježnicu.
Konferencija za novinare trebalo je da počne svaki čas. Kada su čuli pjev Herr Presidenta u daljini, svi su odahnuli. Vrač Manjeg je bio dobre volje.
„Sve vas pozivam na otvaranje de lux kontejnera za penzionere Kod tri bukve. Lično sam izdejstvovao da im se ustupi onaj dio za plastiku i ponosan sam zbog toga. A u cilju nastavka naše akcije ‘Kontejneri za penzionere’ zalažem se za što skoriju izgradnju stambenog kompleksa u Istočnom dijelu, zapamtite da postoji jedno Sarajevo, i to Istočno, jeste li zapisali veliko slovo I, dobro, Sarajevo može i malim, dakle, taj kompleks…Šta ti sad hoćeš?“
Jedan od novinara pročačka nos, pa pogledavši nus proizvod upita kako će kompleksi stanova ili apartamana u Istočnom, naglašavajuči ono malo slovo kod imena grada, dakle, kako će uticati na status penzionera Manjeg.
Herr Presidentu bezmalo bi milo kad ču to pitanje, potapša ovog po leđima, a onda reče kako se lično postarao da svi oni koji budu upražnjavali blagodeti novoizgrađenog kompleksa Istočnog, sav otpad zavještaju u kontejnere. A znajući te poguzije, ovaj put se čak i nasmiješi, kontejneri će biti puni. I to ne bilo kakvi kontejneri, tu se nadvisi nad novinara, već novootvoreni, de lux, za penzionere.
„A ti nisi u pravu“, svi poskočiše na falset u njegovom glasu, nakon kojeg se uputi do novinara koji je šiljio olovku nad tekom vodoravnih linija i pravio se da nije rekao da mu se čini da uvaženi vrač slijedi putanju svojih prethodnika, koji su htjeli u tom istočnom djelu napraviti starije i ljepše Sarajevo.
„Ne nastavljam ja, kako mi zlobnici spočitavaju, nikakve bijedne vizije svojih političkih prethodnika o izgradnji gradova u tom dijelu. Moje su vizije uvijek išle mnogo dalje, bile su blistavije, raskošnije i nadasve pametnije od bilo kojih do sada. Niko nikad nije bio kao ja. Nijedan vladar, jeste li zapamtili? I, naravno, zapisali. Sada, stambeni kompleks o kojem vam pođoh govoriti je neophodan, jer naši predstavnici u zajedničkim instutucijama, fuj, što mrzim tu riječ, dakle, u takvim, da ne rigam na ovo zajedničko, boraveći u Sarajevu, ovo opet pišite, zahtijevam, malim slovom, dakle, oni onda svoj otpad ostavljaju mrskim neprijateljima i njihovim unitarnim kontejnerima. A odatle će jesti, pogađate, unitarni penzioneri! Elem, čuli smo da su svi naši predstavnici, izuzev jednog, koji čak uživa u tome što rabi unitarni kontejner, dakle, svi ili gotovo svi su zbog te činjenice bili izloženi takvom stresu da je to značajno uticalo na njihove radne sposobnosti, a i na probavu. Tako je jedan naš predstavnik bio toliko smeten gasovima usljed loše probave da je potpuno zaboravio da svoj novi bazen obloži italijanskom keramikom, već je to bila neka obična, grčka. Danima poslije nije išao na posao, jer čim bi kročio nogom u te zajedničke, fuj, institucije, gasovi bi se oslobađali. Našima naravno to nije smetalo, ali njihovim, kao što pretpostavljate, jest, isključivo iz nacionalnih razloga. Ne mogu podnijeti ni srpske gasove.“
Ulica
„Postavljen je novi.“
„Kako znaš? Gdje?“
„Kod tri bukve. Saznali naši ilegalci.“
„Ponesi sačmaricu večeras, ako navale.“
„Hoću, i povešću cijelu četu sa Sutjeske.“
„Koliko vas je?“
„Još trojica, osim mene, živih.“
„Taman.“
To veče, u udarnom televizijskom terminu najgledanije informativne emisije prikazan je politički vrh Manjeg kako prisustvuje svečanom presjecanju vrpce ispred kontejnera Kod tri bukve. Kordoni policije štitili su zaštitnu ogradu oko kontejnera, iza koje su se tiskali podivljali, gladni penzioneri. Gledaoci su uočili da su svečanom otvaranju, osim kompletnog rukovodstva Manjeg, prisustvovali istaknuti privrednici, te mnogi drugi uvaženi gosti. Svečanost je dostigla vrhunac kada se avionom AIR Srpske na plato pored kontejnera spustio Herr President s druge strane Rijeke. U kratkom govoru koji je održao, glasom u kojem se osjećala duboka tronutost, naglasio je da on svoju braću podržava u svim ključnim momentima, podsjećajući i na prošlogodišnje izbore za najljepši kontejner u Semberiji, kada je pred okupljenim masama stajao u strasnom zagrljaju s vračem.
Na terenu
„Što me opet budiš? Što“
„Komandiru, treba da obiđemo mjesto i zovnemo one forenzičare, balističare…“
„Šta je bilo?“
„Opet penzosi. Jedan se šlagirao, eno ga leži k'o proštac, drugi imao srčani, a treći izgreban po licu. Od kada je proradio onaj kontejner Kod tri bukve, svako veče bar jedan zagine.“
„Što i nije tako loše. Nešto puno i imamo tih penzionera.“
Toranj, part two
„A ne, vraćaj to nazad. Neće moj Brundo to jesti. Šta kažeš, kosti od janjića, prasića, ma jok. Nego, šta bi s onim ribljim jajima?“
„Mislite s kavijarom? Šta će vam sad kavijar kad idete kući?”
„Pa za Brundu.“
„?!!!”
„Ajde, ne beči se! Ministrov pas mora da jede najbolje.“
„Ali, to nije hrana za pse. Kad malo bolje razmislim, nije ni za vas. Ali za psa pogotovo ne. Dozovite se pameti!“
„Vidiš, slažem se da to nije bila hrana za mene. Mnogo štošta meni nije prijalo u početku, ali stisnuo sam zube i navikao se. Što su mi bile gadne one guščije paštetice, fuj! Ali, zapamti, skupe su kao dragi kamen. To su neke specijalne guske, uvozne, nisu kao ove naše gluperde što samo šište. Kako su me samo znale izujedati kad upadnem među njih u tor. Jednom sam pao na guska i sredio ga. Onda je mene otac sredio. Deset dana sam bio modar do batina.“
„Oprostite, mogu li ja onda ove kosti da bacim u kontejner?“
„Baci, nego šta! Uh, umalo da zaboravim, baci to u onaj de lux, novootvoreni Kod tri bukve. A meni donesi onaj kavijar.“
Kod tri bukve
„Drugovi, je l’ ovo huči Sutjeska?“
„Ma jok, to je Vrbas.“
„Mračno je kao u rogu. Da li moje okce sokolovce upravo vidi da je kontejner opkoljen?“
„Uh, majku mu! To je Šimina divizija, kako stigoše prije nas!“
„ Misliš na ona dva čovjeka?“
„Eheeej, šta vi radite tamo?“
„Odbij!“, povika Šime. „Odbij ili ću pucati!“
„Šime, brate, vidiš da nas bagra razdvoji, ‘ajde bar sad da nastupimo jedinstveno!“
„Nema jedinstveno, dok krče crijeva.“
„Kako nema? Pa na Sutjesci smo zajedno.“
„E sada je veća glad do na Sutjesci.“
Baterijska lampa ih sve osvijetli.
„Neprijatelj nadire, čuvaj kontejner!“
Novopridošli stoji naslonjen na svoj audi 6. Pozdravi ih, a zatim krenu od jednog do drugog.
„Sada gospodo budite ljubazni i dajte svaki po pola marke.“
„Prvo, mi smo drugovi, a to gospoda ostavi za trulu buržoaziju. I za tvoju informaciju, gospoda ne jede iz kontejnera.“
„Dobro, drugovi, kao što rekoh, pare na sunce. Ja sam naime reketaš.“
„?!!!“
„Šta ste zinuli, nikad kao niste čuli za reketaša?“
„Jesmo za bombaše ko što su bili naš Boško Buha i Sirogojno, ali reketaš? Šta ti je to?“
Šime se privuče ostalim, odjedanput siguran da svi opet moraju zauzeti jedinstven front. Ima on nos za mrskog neprijatelja oduvijek. Pogotovo pred ovim novim kontejnerom.
„To je kad vi meni dadnete nešto para, a ja vam dozvolim da uzimate hranu iz kontejnera. Svaka vlast ima dobrog reketaša.“
„Jesi l’ ti normalan? Kakve pare? Da imamo para, ne bismo bili ovdje.“
„Onda mi je gospodo žao.“ Jako zviznu. Za tili čas kontejner, a i penzionere, skoliše pitbulovi, koji ubrzo pođoše da mlave kosti iz kontejnera. Jedino Brundo, zauzdan na lancu i vidno anoreksičan, tužno gleda svoju sabraću. Reketaš je dobro zapamtio uputstva svog šefa, Brundi samo kavijar! Pretrese džepove, pa u usta psa stavi jedno pakovanje, jutros pristiglo sa Grenlanda. Brundo se rastuži još više, ali gladno pojede kavijar. Penzioneri zajecaše.
Specijalne i paralelne veze
„Šta ste vi danas ručali?“, Šime poklopi uho da bolje čuje, a potom se nagnu prema Vuki. „Naša braća penzioneri iz većeg dijela BiH kažu da su im obećali multietnički obrok u vidu dvije viršle i jednog jajeta, ali da su na koncu dobili dvoje jaja i viršlu. I to svu smežuranu, nikakvu.“
„Halo!“, Šime povika na sav glas. „Halo, mi još nismo ni došli do viršli. Za sada dobivamo poneki mućak i kosti.“ Poklopi rukom slušalicu. „Veli da nema druge nego da uspostavimo specijalne i paralelne veze između naših penzionera. Pomoći će nam.“
Šime se zagleda u vrh jedne bukve, a onda povika u slušalicu. „Druže, dogovoreno! Depeša s našim potpisima stiže preko našeg kurira-ilegalca u subotu uveče.“
Potom se okrenu oko sebe da vidi sluša li ih ko i onda se opruži kao proštac od gladi. Vuko ga malo podiže, privuče kontejneru, a potom pođe da rovi po njemu.
Ofanziva – part one
„Ajme, šta je ono?“ Trče koliko ih noge nose, i umalo ne izdahnuše nadomak cilja.
„Vidi ti ovo! Neće moći.“ Vuko pogleda i izdrelji oči. Umjesto dojučerašnjeg natpisa, na friško ofarbanoj podlozi kontejnera kočoperio se natpis „Demobilisani borci“.
Okupiše se i ostali.
„Ajme, ljudi, šta ćemo sad? Ovaj kontejner je bio ekskluzivno naš, ako izuzmemo ona dva dijela za papir i staklo. Jedva smo se izborili da nam ustupe mjesto gdje se odlagala plastika. Čak smo i reket platili. Šta da radimo?“
„Farbaj!“, povika neko i malo poslije svi odahnuše kad na poklopcu kontejnera ponovo ugledaše natpis „Penzioneri“.
„Uvaženi vraču Manjeg, problemi na terenu“, zadihano prošišta medijski mag i stropošta se na kanabe.
Nakon što je čuo sve detalje, Herr President okupi novinare. „Ja, veliki vrač, poručujem demobilisanim borcima koji su izveli sramnu akciju pokušavajući prisvojiti korist od de lux kontejnera Kod tri bukve stavljajući svoj natpis na njega, da im je ovo zadnja opomena. Oni znaju da ja mogu izdejstvovati da oni ne dobiju ni ono što su do sada dobivali. A dobivali su ništa, ali ovo ništa izostavite. Imam i njih u planu za zbrinjavanje, u perspektivi. Nije baš toliko lako, kao što mnogi misle, proizvesti toliko otpada. Za sada su mi penzioneri prioritet, jer svi mi, osim njih, naravno, znamo da je njihova kasica prasica prazna. Ali doći će red i na boračku populaciju. Možda nakon apartmana i novog naselja dobijem još kakvu viziju. Da vidimo, šta si ti napisao?“, nagnu se prema najbližem novinaru.
„Neviđenim naporima, poduprijetim konstruktivnim idejama i zalaganjem i ulaganjem, vrač Manjeg zbrinuo najugroženiju populaciju u društvu. Slava mu!“
Odjeknu šamarčina.
„Idiote, slava tebi! Ti to mene sahranjuješ prije vremena?“
Ofanziva, part two
„Šime, ma šta je ovo sad?“
„U, majku mu, vidi molim te šta piše – Otpušteni i opljačkani radnici.“
„E, neće moći! Hvataj se zaleta!“
„Nema ništa, sve su oduvali.“
„Šime, mi moramo postaviti naše ilegalce kao noćnu stražu.“
„Ne samo noćnu, danonoćnu.“
„Zovi najpovjerljivije ljude, nema odmora, dok traje…“
„Ne mogu da vjerujem. Koje ste sad vi?“
„Nezaposlene majke, tražimo hranu za našu djecu…“
Toranj – finale
„I dalje ste uporni da se gradi to stambeno naselje u Istočnom Sarajevu?“
„Sad više no ikad! Iskustva sa borbama za de lux kontejner dala su mi nove ideje. Predvidjeli smo da jednim udarcem ubijemo što više muha. Mislim, to se samo tako kaže. Nama je cilj da ljudi prežive. Tako će se ubuduće neparnim danom iz de lux kontejnera hraniti penzioneri, parnim nezbrinute majke s djecom, vikendom demobilisani borci, a nezaposleni radnici koji sebe vole nazivati otpuštenim su otpušteni od ovog plana. Ujedno, predvidjeli smo i bonove koje ćemo podijeliti ovim grupama, a i policajce koji će dežurati u cilju poštivanja ovog reda.“
„Hm, vidim“, Visoki gost je nešto bilježio u svoju bilježnicu.
„Svaki državnik za života ima san da ga narod po nečemu pamti. Eto, mene će pamtiti po kontejnerima. A sad vas vodim na dobru večeru. Nešto ste ublijedili. Pogledajte kako sam se ja glacnuo.“
„Oprostite, ne jedem ovako kasno.“
„Vidite, ne možete džabe dobivati platu. Morate i vi doprinijeti zbrinjavanju socijalno ugroženih. Valjda ne želite da vas ovdašnji narod tek tako zaboravi. Zato, preporučujem da večeras naručite neki odrezak s koskom.“
Vezani tekst : Srpski Ćopić protiv bosanskog Ćopića