U Banjalučkom socijalnom centru (BASOC) prošlog vikenda održan je festival “Vikend akcija”, s ciljem prikupljanja sredstava za rad ovog udruženja građanskih aktivista, koje se nalazi u staroj bosanskoj kući u banjalučkom naselju Mejdan. Tom prilikom razgovarali smo sa Željkom i Borisom, koji su nenadano postali stanari BASOC-a, nakon što su se spletom životnih okolnosti našli na ulici. Iako naziv ove organizacije podsjeća na javne ustanove poput centara za socijalni rad, Banjalučki socijalni centar zapravo je nevladina organizacija koja nema obavezu, niti potrebne uslove da vodi brigu o ugroženim kategorijama stanovništva, ali ima volju i želju da im pomogne.
Željko i Boris u BASOC-u su već godina i po dana. “Prihvatili su nas bratski…mene brat rođeni ovako ne bi prihvatio. Spreme nam i donesu od kuće hrane koliko mogu… Kad su neka dešavanja kao večeras, uključuju nas da budemo sa njima zajedno, dobro je da smo s ljudima, da pričamo…edukuju nas šta i kako”, kaže nam Boris.
Zahvalni su za krov nad glavom, a još više za ljudski odnos prema njima, pa se trude da uzvrate na isti način. “Pomažemo, volontiramo, čistimo, šta god treba, tu smo za momke, oni su prema nama korektni…”, kaže Željko.
Teške životne priče
“Meni je sestra umrla, pa otac, pa majka, od iste bolesti, karcinoma. Radio kao konobar, oženio se, razveo…Na ulici sam se našao prvi put u životu, izgubio sam se, reko’ šta sad’”, sumira ukratko svoj život Željko Janjetović (51), koji je rođen i odrastao u Banjaluci.
Nada se socijalnoj pomoći, jer, kako kaže, nije više dobrog zdravlja. “Čekam mjesecima, neki dan sam bio u Centru za socijalni rad, gdje sam neke nalaze predao da sam bolestan, da imam aritmiju srca, problema s nogom, pa moram na komisiju”, priča Željko.
I Boris Pajić (47) je rano ostao bez roditelja. Rođen je u Sarajevu, gdje je završio medicinsku školu, a kasnije se preselio u Banjaluku, gdje je jedno vrijeme živio kod brata. “Sa 13 godina ostao sam bez tate, u ratu, mama mi je umrla, sve se odigralo u mjesec dana. Taj dan kada je ocu bila sahrana, mene je snajper pogodio u nogu. Mama je počela piti, nije znala više šta će, a onda je i ona dobila galopirajući rak pluća i umrla. Živio sam s bratom koliko sam mogao, dok se nije oženio drugi put, onda sam otišao, ali ja sam praktično od rata sam u snalasku i pronalasku”, opisuje Boris porodičnu tragediju koja ga je zadesila.
Otkad je prestao raditi, nema nikakvih primanja. “Zadnji put sam radio kao njegovatelj u Zagrebu, ali brinuo sam o jednom čovjeku koji je bio prgav, vrijeđao me po čitav dan. Nisam mogao više biti s njim 24 sata dnevno. Ja sam to napustio, nadajući se da ću ovdje naći bolje, ali sam se razočarao”, priča Boris, koji je, kako kaže, bezuspješno pokušavao naći posao njegovatelja u Banjaluci.“Što se tiče moje bolničke struke, imaju određene godine dokad se može prijaviti na konkurs za medicinskog brata. Ja bih se mogao prijaviti možda u staračkom domu, možda u privatnim domovima, ali kada sam se interesovao u jednom domu, gazdarica mi je nudila platu koja ne bi bila dovoljna ni za stan i putne troškove”, kaže Boris.
Izazovi života u BASOC-u
Život u staroj kući u kojoj se nalazi BASOC nije udoban. “Hladno je, ne možemo grijati vodu u kupatilu, kupatilo je oronulo, nema bojlera, to su neke stvari koje bi nam pomogle, da se renovira…”, priča Željko, a njegov cimer podsjeća da će život biti još teži sa dolaskom zime. “Ide zima, nemamo drva, ali nešto ćemo i mi kupiti, nalaziti, dovlačiti kući, pa ćemo nekako, ja se nadam…Prošla zima nije bila jaka, a za ovu kažu da će biti teža, pa smo malo uspaničili…”, kaže Boris.
I pored toga, sretni su što su tu. “Da nema njih (aktivista iz BASOC-a, prim.aut.), bili bismo u većem problemu, ne bismo imali kuće, a to vuče druge nevolje… Kad imamo smještaj, možemo da riješimo nešto. Zahvalni smo, imamo wc šolju, kadu… Sad trenutno nemamo struje, jer se desio neki kuršlus, inače ugrijemo vode, pa se okupamo…”, priča Boris.
Drago im je, kažu, da su ih i u komšiluku prihvatilli, a oni se trude da budu od koristi. “Ekstra je komšinica Amra, ja njoj pomognem, neki dan sam kosio travu, zove nas, pitu napravi, kolače, kaže ‘momci, ja nikad ne bih rekla za vas da ste vi bez kuće, uvijek uredni, uvijek izbrijani, ništa prljavo, vidim sušite veš'…”, prepričava Željko, dodajući da kod njih “nema prašine, posteljina se redovno mijenja, ručno je peremo”.
Spojila ih ista nevolja
Željko opisuje kako su se on i Boris sreli u teškim okolnostima i zajedno pronašli utočište u BASOC-u. “Nismo nikad popili kafe, zdravo za zdravo, kad se vidimo na ulici… Jednom prilikom, on je sedio kraj Vrbasa, ja sam prolazio i prišao mu, pitao ‘gdje spavaš’. Vidim da je njemu neprijatno, ja kažem ‘i ja sam u problemu’ i on me odvede u neku napuštenu kuću kod Ekonomske škole… To je bila katastrofa, miris mokraće, prvi put sam se našao u tome, nisam vjerovao da ću doći u to, spavati tu…”, priča Željko.
Ali to je bilo jedino što mu je Boris mogao ponuditi. “Ja sam njemu rekao ‘Željo, jedino to što imam ako hoćeš’. On je došao umoran, u fotelju je legao, odmah je zaspao, nije mogao izdržati toliko nespavanja… ali nismo dugo ostali tu, već smo za deset dana prešli ovdje”, priča Boris.
O svojoj prošlosti, Boris govori otvoreno. “Doživljavao sam svašta na ulici i tuča i ovo i ono, ali nije mi nepoznato, nisam ja ispao iz neke bajke, ja sam čovjek uličar, ja sam krao, bio u zatvoru, očvrsnuo na ulici, mene je ulica podigla sama, da to nije bilo, ja bih davno umro, ne bih preživio, sigurno…” Po izlasku iz zatvora, Boris kaže da nije imao nikakvu podršku u smislu resocijalizacije i povratka u društvo. “Veći je vid emancipacije, veći je vid edukacije u zatvoru, nego van zatvora. Takva nam je država. Meni je teško da to kažem, jer mi je otac poginuo za državu, djed mi je bio narodni heroj Dušan Pajić, koji je učestvovao u bitci za Neretvu.”
“Može se svakome desiti”
“Želio bih samo da poručim svim ljudima da prvo razmisle, do 10 da izbroje, pa da onda reaguju na čovjeka, jer ne znaju ko je taj čovjek, možda je bio direktor prije tri godine, palo mu sve u životu, da ne osuđuju ljude…”, poručuje Boris. „Do 13. godine sam odrastao u stabilnom okruženju, otac je imao dvije firme, mama je radila u bolnici, brat išao na fakultet… Pa i kasnije, medicinu sam zavolio, imam diplomu medicinske škole, a imam i pasoš kompetencija, koji mi važi svugdje u Evropi. Davao sam injekcije, ljude njegovao, radio i druge poslove”, prisjeća se Boris ranijeg života.
“Teški su životni putevi, kad se čovjek nađe na cesti sa koferom, a nema ni za kiflu”, kaže Boris, dodajući da kako mu je teško probiti “začarani krug” u kojem se našao. “Može se desiti svakom od nas i dešava se ljudima, ljudi proklinju sebe, ima samoubistava”, kaže on, a Željko dodaje da je i sam mislio da neće izdržati. “Ja sam rekao sam sebi ‘neću ja to’”. Da nije naišao na Borisa i našao smještaj u BASOC-u, ko zna kako bi završio, kaže iskreno.
Želje i planovi
Boris i Željko kažu da nisu jedini koji žive na ulici. Obojica ističu koliko im znači podrška zajednice i humanitarnih organizacija. “Javna kuhinja udruženja Mozaik nam puno znači, pohvalio bih gospođu Zorku koja radi tamo, ona ima najveći teret na sebi. Tamo se snađemo i za odjeću…”, kaže Boris, dok Željko dodaje da bi volio da BASOC postane prihvalitište za ljude u nevolji.“Ovdje ima dovoljno prostora, dao bih prijedlog da se napravi prihvatilište za beskućnike, da se ljudi presvuku, okupaju…” kaže Željko, koji smatra da ih je njihova prošlost i situacija u kojoj se nalaze trajno obilježila. “Jedno je želja, a drugo je realnost. I ja bih isto volio raditi, ali i godine su, i poznat si na ulici ljudima, teško se možemo zaposliti sa svojom prošlošću. Neko ko zna tvoju prošlost boji se da ti da svoj pazar, da ti da auto…”, kaže Željko.
Boris se ipak nada da će za sebe pronaći dugoročno rješenje. “Da mi je posao vozača, vozio bih, bio bih njegovatelj, bilo gdje, u bilo kojoj ustanovi, prvo bih se pokazao bez novaca, pa i gladovao bih 15 dana, papire bih donio koje imam za mene…”, kaže on. “I dalje sam optimista, jer da nisam optimista i da ne vjerujem u Boga, ja bih bio mrtav, mene bi odnio Vrbas… Vjerujem jednog dana da ću naći svoju srodnu osobu i da ću imati svoju porodicu”, kaže nam Boris.
10. oktobar je Međunarodni dan borbe protiv beskućništva. Naša država ne zna koliko njenih građana živi na ulici.