Uloga medija u rasplamsavanju rata na prostoru bivše SFRJ je velika, ali postoji problem nedostatka volje da se s tim danas, 20 godina posle, suočimo, zbog čega je veoma bitno da se o onome šta su novinari i urednici medijskih kuća devedesetih radili javno govori, jedan je od zaključaka sa Okruglog stola održanog u utorak u Beogradu. Tema je bila „Uloga medija u ratnim dešavanjima na prostoru bivše SFRJ“ a o njoj su, sem kolega iz Srbije, debatovale i kolege iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore.
Prošlo je nekoliko meseci od kada je Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo krivičnu prijanu protiv NN lica u medijima zbog raspirivanja rasne, verske i nacionalne mržnje. Negde u istom periodu i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije najavilo je da pokušava da skupi dovoljno dokaza kako bi podnelo krivičnu prijavu protiv određenih novinara za indirektno podsticanje na zločin. Međutim, od tada do danas ništa se nije pomaklo sa mrtve tačke. Naprotiv, svedoci smo povratka glavnih junaka iz 90-ih na male ekrane i u štampane medije, a ta škola izveštavanja vidljiva je i danas, samo su okolnosti drugačije.
Jednako, svakog dana mogu da se čuju opravdanja takvog načina izveštavanja koja dolaze iz političkih i medijskih krugova, koja stvaraju poželjan okvir javnog mnenja, okvir koji je stvoren i u vreme Miloševićevog režima, kada se živela virtuelna stvarnost. Takvih glasova i medija je mnogo više, pa je, kao i devedesetih, druga strana jedva čujna. Zato je značaj ovog prvog Okruglog stola u organizaciji NUNS-a i OEBS-a veoma značajan,a i prisustvo jednog dela medija koji su o tome izveštavali.
Tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević još jednom je naglasio da se u pokretanju ptekrivičnog postupka koji ispituje ratnohuškačku ulogu medija s kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka, ne radi o napadu na novinare i na slobodu javnog govora.
„Radi se o sumnji da je lice iz medija počinilo krivično delo organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina iz člana 145 KZJ, stav 4. Kazna koja je propisana zakonom je između jedne i deset godina. U tom smislu prikupljamo dokaze koji su usmereni na krivično delo koje u sebi sadrži stav koji poziva i podstiče na vršenje ratnih zločina. Imate tu i krivično delo raspirivanje rasne i verske netrpeljivosti ali to je u nadležnosti nekih drugih sudova, sudova opšte nadležnosti, i kada su u pitanju događaji iz devedestih, ono je zastarelo. Slobodu govora u članovima 19 i 20 detaljnije reguliše Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, ugovor koji je prihvatilo više od dve trećine zemalja sveta. Član 19 tako propisuje da niko ne može biti uznemiravan zbog svog mišljenja, da svako ima pravo na slobodu izražavanja, ali da je uživanje tih sloboda povezano sa posebnim dužnostima i odgovornostima”, naglasio je Vukčević.
Kada je u pitanju uloga medija u tim događajima, Vukčević je istakao da su stav javnog mnjenja u Srbiji devedestih, ali i u regionu, kreirale poluistine i laži, kroz medijsku sliku koja je imala zadatak da hrani tzv. patriotizam na način koji je za posledicu imao pljačku, mučenje i zversko ubijanje civila, ratnih zarobljenika, progone i uništavanje dobara.
„Takva uloga medija se veoma jasno videla kroz procese koje smo tokom sedam godina rada u Tužilaštvu pokretali. Zastrašujuće je koliko je ljudi bilo zavedeno, omađijano društvenim zlom koje je svoj javni prostor dobijalo upravo u medijima. Prejaka, huškačka reč odvela je na frontove na hiljade njih i probudila motive za radnje za koje smo ponekad teško pronalazili reči da se opišu u našim optužnicama i završnim rečima. Suđenja izvršiocima zločina na jami Grabovo, na Ovčari, zatim u Zvorniku, Trnovu, u Podujevu, u Suvoj Reci, iznela su na videlo samo mali deo tog urušenog društvenog morala, koji je bio iz dana u dan hranjen poluistinama, dezinformacijama, grubim lažima, apsolutnom dehumanizacijom protivnika. Hiljadu puta ponovljena laž postajala je istina”.
Međutim, u procesu prikupljanja podataka tužilaštvo nije naišlo na jednaku saradnju svih medija u pružanju uvida u arhive iz ratnih godina. Obimna građa koja je do sada prikupljena u predmetu „Mediji“ prema oceni tužilaštva za sada ne pruža podatke potrebne za konačnu ocenu navoda krivične prijave. „Zbog svega iznetog, za sada ne postoje pretpostavke za donošenje odluke o tome da li će biti pokrenut krivični postupak”, istakao je tužilac za ratne zločine.
Direktor Beogradskog centra za ljudska prava, Vojin Dimitrijević se osvrnuo na to da li postoje pravne pretpostavke za postupak, uz detaljnu analizu sličnih primera iz prošlosti, od Nirnberga do Ruande. „U javnosti se uvrežilo shvatanje da je ovo borba protiv verbalnog delikta i da se ne može izvršiti krivično delo rečima. To nije tačno. Svaki laik će vam reći šta je drugo uvreda ili kleveta nego verbalni delikt. Druga, sada češće upotrebljavana rezerva, koja se upotrebljava jeste da krivica za zabranjene reči, za pozivanje na genocid, pozivanje na versku i rasnu diskriminaciju, da mnogo tih dela kaže se nisu kažnjiva ako nije nastupila posledica. To znači, ako neko poziva na genocid biće kažnjen tek ako ga neko posluša i izvrši taj genocid. Moja teza, a o tome govore primeri međunarodnog prava, jeste da ta uzročno posledična veza ne mora da postoji, da je sam čin pozivanja dovoljan da bi krivično delo bilo izvršeno. Prema shvatanju koje je najčešće u međunarodnom pravu dovoljno, je da pozivanje postoji, a nije potrebno da sud utvrđuje da je neko poslušao taj poziv. Sama reč je kažnjiva bez potrebe da se dokazuje da se neko tom pozivu odazvao”, naglasio je Dimitrijević
Na okruglom stolu govorili su i predstavnici Udruženja novinara Srbije, iako su svi učesnici prethodno upoznati sa pismom koje je predsednica tog udruženja Ljiljana Smajlović poslala kao odgovor zašto odbija da se pojavi na skupu. Jedan od razloga je i taj da nije htela da daje podršku „spornoj inicijativi NUNS-a, kao ni istrazi koju je Tužilaštvo za ratne zločine vod protiv novinara u ovoj zemlji.” Smajlović je navela da je „šteta što NUNS nije pokrenuo javnu debatu o ovoj temi pre nego što je u julu prošle godine, podnelo krivičnu prijavu protiv NN lica”, a koju je, kako je navela, „Tužilaštvo sa zadovoljstvom prihvatilo”.
Član Suda časti koji je isključio iz članstva osam članova UNS-a, Miroslav Turudić, rekao je kako mu je žao što taj proces nije završen i kako se sa tim činom u javnosti danas manipuliše, jer se koristi kao argument da je to udruženje očistilo svoje redove i raskrstilo sa prošlošću.
„Posle onoga što se događalo devedesetih godina u UNS jedna grupa novinara, članova UNS pokušala je da na neki način obnovi rad Udruženja i da ga opere od sve one prljavštine koja se nataložila u međuvremenu. Pokušaj je, po mom sudu, samo delimično uspeo. Kad smo formirali Sud časti odluka je bila da se lustriraju najpre čelnici tadašnjih vodećih medijskih kuća i to je napravljeno. Međutim, data je sugestija da Sud časti kasnije nastavi lustraciju da bi se UNS oslobodio svih novinara koji su oblatili profesiju. Posle skupštine u Aranđelovcu, kada je na čelo UNS-a došao Nino Brajović, više niko nije ni kažnjen ni isključen”, naveo je Turudić.
Nino Brajović, koji je danas gensek UNS-a, poznat je po ratnim reportažama iz Vukovara u kojima je video ubijene civile kao „građane srpske ili uglavnom srpske nacionalnosti” i na čestitanju ratnom zločincu Veselinu Šljivančaninu na oslobađanju Vukovara.
Srbija je prva pokrenula inicijativu za kažnjavanje ratnih huškača i propagandista. Sasvim je jasno da je glavna propagandna mašinerija i bila u Beogradu i da je u tome uloga novinara RTB-a, Tanjuga, Politike i Večernjih novosti bila velika. Međutim, ni u drugim republikama mediji nisu ostali imuni na huškanje, pozivanje na linč, raspirivanje mržnje. Ni u drugim republikama bivše SFRJ, o tome se ne govori zbog čega je potpuno očekivano da danas, naročito u BiH, medijski prostor izgleda jednako zagađeno kao u vreme ratnih sukoba.
Bosanskohercegovački sunovrat u devedesete: Članica Savjeta za štampu BiH, Ljiljana Zurovac, istakla je poražavajućom činjenicu da se ta zemlja za samo godinu dana sunovratila u devedesete godine.
„Današnja situacija u medijima BiH je, po mom ličnom mišljenju, posljedica toga da je veliki dio novinara iz ratnog doba i te kako veoma aktivno, ne samo to, nego su direktori i glavni i odgovorni urednici velikih medija, koji su čini mi se zajedno u dogovoru pokrenuli ponovo ono što niko od nas nije htio da se vrati. Ja radim u Savjetu za štampu. Mi prije tri godine nismo imali prijave kršenja člana o diskriminaciji, najmanje je bilo huškanja. Od prošle godine do danas mi smo imali najmanje 15 žalbi o govoru mržnje koji vodi na huškanje. To govori o groznom survavanju profesionalno etičkih standarda u našim medijima, govori o ogromnom uticaju politike u medije, neslobodi onih koji bi htjeli biti profesionalni novinari, bilo da su pod pritiskom vlasnika ili političkih pritisaka. To je priprema za izbore, ali bojim se i priprema onoga što dolazi poslije izbora. Svi smo očekivali da će 2010. godina biti prljava godina, ali da će biti ovako strašna nismo očekivali, a strašna je već u početku zbog onoga što dolazi iz medija. Velika je polarizacija i u entitetima, i u entitetu koji se dijeli na dva dijela bez zvanične podjele. Onaj gorki ukus je da smo u 1991. godini što se tiče medijske atmosfere”, istakla je Zurovac i dodala da je pogubno što društvo nije imalo snage da natera ratne huškače da se makar osete odgovornim za ono što su napravili. Umesto toga, oni su poželjni svakoj vlasti koja dođe.
„Ono što je bilo simptomatično na konferenciji koju smo napravili za sve ratne reportere 1998. godine, je činjenica da nije bilo osjećaja odgovornosti, svako je imao objašnjenje zašto je izvještavao kako je izvještavao. Mislim da je dobrim dijelom i to razlog što u BiH danas imamo govor mržnje vraćen u medije žestokom snagom, huškanje, otvorenu diskriminaciju po nacionalnoj osnovi, ono što smo prije nekoliko godina bili zaboravili i mislili da je dio naše prošlosti. Nije problem da li će neko izaći u javnost i reći izvinite bio sam u zabludi, natjerali su me, čuvao sam posao. Radi se o tome da većina njih vjeruje da su radili pravu stvar, patriotsku, domoljubnu stvar. Ono o čemu mi danas pričamo, jeste ono što mi danas živimo. Zato se slažem da treba stalno pričati, opominjati, ukazivati. Upravo negovoreći o onome što je bilo, biti nemoćan da se upre prstom u čovjeka za kojeg se zna da je bio huškač, a danas i dalje radi u mediju bojim se da omogućava da ta atmosfera opstane”, rekla je Ljiljana Zurovac.
Njen kolega iz Sarajeva, direktor Media Centra, Boro Kontić istakao je da bi izvinjenje ratnih huškača bio veoma značajan korak napred, a i da je teško to očekivati.
„Ova velika priča koja je podstaknuta krivičnom prijavom NUNS-a, jako je važna i o ovome mora da se razgovara. Međutim, za ovih 15 godina ja od rasprava nisam vidio nekog rezultata. Primjetio sam samo dva slučaja, dvije novinarke koje su u emisiji „Antipropaganda” priznale da se nisu snašle. Rekle su jednostavno je bila takva situacija, takva je atmosfera bila da smo napravile profesionalne greške kojih se danas stidimo. To su jedina dva slučaja da su se novinari na neki način izvinili za ono što su radili. Cijela ova priča bi bila uskoro završena kada bi neki ljudi javno rekli da su uradili ono što su uradili, prekršili profesionalna pravila, i mi ne bismo toliko raspravljali. Moje pitanje je zašto niko od tih ljudi ne želi da se suoči sa samim sobom i da kaže elementarnu činjenicu, da su pogriješili. U razgovoru s njima shvatio sam da se radi o ljudima koji nisu zakleti na profesiju, nego na sredinu u kojoj žive. I to je ono što sam shvatio zašto ne žele da govore, iz prostog razloga što on ne govori sa mnom, on govori sredini u kojoj živi i verovatno bi bio izdajnik kad bi tako nešto rekao. A bukvalno se traži jedna riječ. To je toliko malo. Zašto je to toliko golemo da se čovjek izvine i prizna da je pogriješio. Pola ovih diskusija i krivičnih prijava bi prestalo. A ta stvar se ponavlja, potpuno isto, načini na koji se ljudi denunciraju, kako se huška protiv njih, kako im se objavljuje privatna prepiska, vi vidite da mi nismo puno odmakli od te prakse i danas. Da imamo ta izvinjenja i greške prepoznate od strane profesije, on se ne bi mogao hvatati na sredinu, na naciju nego bi se morao vraćati u okvire profesije a tu ne bi imao uzmaha” istakao je Kontić.
Hrvatsko lice i naličje: O situaciji u medijima u Hrvatskoj govorio je nekadašnji novinar Feral Tribunea, zaslužan za to što je Branimir Glavaš osuđen za ratni zločin u Osijeku, danas reporter Jutarnjeg lista, Drago Hedl.
“U Hrvatskoj ne samo što nema nikakve prijave protiv NN osoba i temeljem toga nema ni istražnih radnji, već, nažalost, nije bilo ni ozbiljnijih rasprava na tu temu, kao što nije bilo ni analitičkih tekstova šta su sve novinari radili devedesetih, i koja je njihova uloga bila u huškanju. To, naravno, ne znači da i u Hrvatskoj nije bilo onih koji su sa velikom strašću i ljubavlju dolijevali ulje na vatru, kada je situacija ionako bila eksplozivna i kada nije trebalo puno napora i truda da rat koji je uslijedio bude manje krvav. Dakle, u Hrvatskoj je sasvim sigurno bilo i medija i pojedinaca koji su to radili sa velikom strašću, čak je bilo specijalizovanih listova za propagandu. Jedan od njih je i opskurni Slobodni tjednik, ali nažalost bilo je tu i državnih medija koji su dali svoj doprinos huškanju i uzbunjivanju ljudi u vrijeme kada je trebalo smirivati strasti i učiniti da se izbjegnu posljedice koje su iza toga brzo nastupile. Unutar HND-a nije bilo dovoljno snage i odlučnosti da se raščisti sa onima koji su u vremenu devedesetih odigrali vrlo ružnu i vrlo prljavu ulogu i koji su narušili ugled novinarske profesije. Vjerovatno iz oportunizma, jer je bilo mnogo lakše reći da nećemo dirati ono što više ne možemo promjeniti, ali je takođe činjenica da su mnoge kolege shvatile to vrijeme kao sjajnu priliku za brzo napredovanje i pod izlikom patriotizma preskakali nekoliko stepenika u karijeri od novinara do urednika i da su danas zahvaljujući tome još uvijek u uredničkim foteljama, danas doduše prikriveni, umiveni, preobučeni u svijetlija odjela koja su u to vrijeme imali. To vrijeme izazvalo je ne samo veliki pad ugleda novinara, već je proizvelo i vrlo tragične posljedice”, naglasio je Hedl.
Javna rasprava o ulozi medija u ratnim sukobima na prostoru bivše SFRJ trebalo bi da se nastavi za nekoliko meseci, kako su najavili organizatori, kada bi sličan skup trebao ponovo da se organizuje u Beogradu. Ono što je ključno, kako je naveo vlasnik izdavačke kuće “Fabrika knjiga” Dejan Ilić, jeste stvaranje konteksta u kojem će odluke suda biti prepoznate i prihvaćene u javnosti.
“Dok god držimo ovu temu u javnosti, dok god je prisutna, postoji nada da će neke sudske odluke biti prihvaćene kako treba, da neće biti osporavane, da se susedi Srbije neće plašiti onoga što odavde dolazi. Više ne možemo očekivati, ali svakako je odgovornost na nama. Šta god da se dogodi, mi u ovom trenutku to stvaramo”, zaključio je Ilić.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com