Naši studenti uživaju uvećavati teškoću svog fakulteta i u svom dosadašnjem studentskom veku gotovo da nisam sreo iskrenog studenta sa kojim bih podelio doživljaje posle kojih bi ustanovili istinu. A potrebno je toliko malo da ustanovimo istinu. Ali to malo iskrenosti nedostaje ovdašnjoj mladosti i sve sam sigurniji u postojanje prepredenosti novih generacija koje su se već izučile u zanatu lažiranja stvarnosti radi konformizma.
Neverovatno je da naša mladost ne izlazi bezobrazno na ulice ismejavajući izgled svog društva, nego se sa naučenom lukavošću pokvarenih poltronski dodvorava ogavnoj starosti koja vlada sadašnjošću. To nije tek rezignacija studentskog sveta, shrvanog ubeđenjem da ništa neće promeniti protestima zbog povećanja školarina, jer rezignacija nikada nije upadljiva i smišljeno nemoćna. U naizgled nevinoj rezignaciji naše obamrlosti krije se i prikriveno povlađivanje ružnoći sadašnjice u čiju se put želi upiti obamrli mladi lešinar željan uživanja u raskalašenosti vladajućeg rugla.
Upravo to povlađivanje usmerava zbijenu masu mladih tela u boj za Kosovo banjalučkim ulicama, okončan razbijanjem gradskih izloga. Boj za Kosovo nije samosvesni protestni marš mlade inteligencije, ali jeste neophodno znojenje uzavrelih tela ogrejanih grudobolno-rodoljubnim pesmama.
Sutra će možda mladost umarširati u boj za prava Srpske, odnosno, u boj za premijera i njegove borbe protiv bošnjačko-međunarodne zavere, a prekosutra će se neosetnim prelazom mlado telo možda naći u okovima teških vojničkih čizama. Poželeće tada iskočiti iz čizama i zakoračati svojim korakom, ali taj korak odavno ne vodi brigu o svojoj vlastitosti. Mlada tela ovde nikada nisu i nikada neće zaigrati slobodni ples izabran sopstevnim sklonostima i potrebama. Taj ples je smion i podrazumevao bi pobunjeničko zauzimanje fakulteta ili kakvu prkosnu seksualnu revoluciju na prividno aseksualnom Balkanu.
Ne, ovde se mlado telo nabusitog mladića priprema za ulogu tobože zrelog čoveka, a tog zrelog čoveka sanja u ogromnim crnim naočarima i markiranom odelu.
Zamišlja kako takav čovek danonoćno jurca džipom i dok nevini automobil poskakuje zbog rupa na cesti, nimalo nevina ruka spušta se na koleno mlađane devojčice.
A mlado telo doterane i utegnute devojke sprema se za ulogu majke, koja nekako trpi oca što jurca u džipu sa maloletnicama, a i sama ganja karijeru svakovrsnim vezama i seks šemama.
I jednom ta mlada tela stvarno ostare, poneko se možda pretvori u ovo sanjano, a većina završi u začaranom krugu smaranja drugih, jer nisu realnost presvukli u mokri san. Prave žalbene izraze lica, govore sada protiv svake vlasti i svakoga na vlasti, ali tupavo lice izgubljene snage izaziva žaljenje ili podsmeh kod smelijeg posmatrača.
Ta neuspela starost kudi sada naš sistem obrazovanja i društvo, ali reči su im beživotne, a objašnjenja dugačka i otužna poput opravdanja zbog zakasnele hrabrosti. Deluju ranjivo ispod te ljutine i niko se ne usuđuje pitati ih zašto se mnogo ranije nisu rugali društvu buntom, demonstrativnim činovima nesaradnje ili nekom drugom suptilnom pobunom, naizgled nemoćnom, ali upornom.
Zar je bilo toliko teško biti čedan, lucidan i bez ličnih interesa u godinama kada postojiš samo ti i društvo za koje misliš da se može menjati? Zar je moguće da smo u tolikoj kaljuzi, pa se za interese borimo sa prvim saznanjem da se u kaljuzi mrvice kupe drskom samoživošću? Gde je nestao i da li je ovde ikada postojao romantičarski idealizam onih što su još neuključeni u prljave borbe za mrvice sa našeg dna? Kako to da ovde nikako da izrodimo pokolenje spremno da shvati kolika je veličina zahvata promene?
Možda sve počinje u onom odsustvu iskrenog sagovornika koji će vam na klupi pored fakulteta pomamnom izražajnošću lica priznati: Da, neverovatno je kakve gluposti učimo. Neverovatno je kako nam uruče diplomu i još više zaćutimo. Neverovatno je kako niko neće da se priseti svih gluposti i netačnosti pronađenih u udžbenicima „eminentnih stručnjaka“. Neverovatno je kako niko neće da prizna na šta liče predavanja. Neverovatno je što je na predavanjima uvek prisutna poveća grupa koja se smeje prizemnim šalama onih za katedrom, ubijajući mogućnost rasprave. Neverovatno je kako niko neće priznati da je to formalno stečeno znanje krhko, podložno zaboravu, nekvalitetno, i po opštem pravilu, a u našim uslovima pravilo još više važi…
Od svega mi se ipak najviše gade susreti studenata državnog i privatnog fakulteta. Ovi prvi zbore o težini svog studiranja uvećavajući svoju bol do granica nadljudske patnje, jer moraju zaista položiti ispit, a patnjom se hvale jer veruju kako su ovi drugi obični lenjivci kojima fakultet prestaje kada isplate poslednju ratu. Državnici su spremni o neradu privatnika satima pričati i u toj priči se olako otkrivaju naznake tuge što se i sami nisu upisali na privatni fakultet. Tu bi bar bili sigurni u pozitivan ishod: objava okolini da se ima diploma, iznimno bitna u kasablijskom životu. Privatnici se, pak, obično hvale svojim modernim zgradama, još modernijim učilima, bliskom i neformalnom odnosu profesor-student. Iščuđavaju se što državnici deset sati čekaju profesora kada isti taj profesor na njihovom fakultetu dođe uvek na vreme i u časku ispita sve pridošle. Ne priznaju grotesknu lakoću polaganja ispita i svu bestidnost tog privatluka (legalizovanog lopovluka), kao što ni državnici pred njima ne priznaju prljave učionice i zastarelu materiju, obrađenu radi mehaničkog pamćenja, sve sa fusnotama.
U nedogled se nadgornjava naša studentarija, a rasprava postane još žustrija kada dođu oni iz inostranstva. Oni počnu o čudesima evropskih i svetskih dostignuća, ne bi li povredili sujetu domaćih nesrećnika, te ubace nekoliko neprevodivih stranih reči u izlaganje na mrskom im maternjem jeziku i onda se rasplamsa buktinja teških reči pohvala i svi gorimo u pohvalama pretvarajući se u konačnici u pepeo.
Ni oni što studiraju na fakultetima koji liče na prljave autobuske stanice, ni oni što studiraju na fakultetima čistim kao kozmetički saloni (sadržaja praznijeg od kozmetičkog salona) ne usude se hrabro reći: Stidim se svog znanja!
I oni što studiraju u inostranstvu mahom se ne usude reći na zapadu sasvim čestu rečenicu priznanja,jer se po dolasku treba snebivati na sve ovde i glumiti nivo pred onima koji veruju u postojanje nivoa. Znaju pokondireni zapadnjaci šta ovde znači rUgobatna reč n i v o.
I niko da kaže kratku rečenicu: Stidim se svog znanja!
A baš ta rečenica je neophodna kao uvertira promenama.
Bukovski je pisao pesme o mladosti koja je samo mlada. Srpska živi tu pesmu.