“Profiteri svih zemalja, ujedinite se!”
Nismo jedini u svijetu koji slave 1 maj. Ima tu još svjetskih naroda i narodnosti koji svetkuju taj dan. On se slavi po vascijeloj planeti od Evrope do Australije i od Azije do Amerike. No caka je u tome što ovi možda znaju šta slave, dok, meni se čini, mi iz BiH i ne znamo o čemu se tu radi. Da li je 1 maj praznik rada i radnika, ili pak ne-rada i ne-radnika, pitanje je sad?! Uostalom da li je umjesno da u vrijeme opštenarodne besposlice i dangube proslavljamo i pravimo kojekakve ceremonijale koji se tiču rada.
Naš čovjek je naučio da proslavlja Prvi maj još od doba svog partijskoga vođe i narodnoga mesije Tite. Taj dan je bio jedna zajednička slava, radnička. Nema ko se nije radovao njemu, danu u kojem su se sretale cijele porodice i u prirodi, kraj rijeka i jezera, veselili pekući janjce i volove. Imalo se, moglo se! Znala se popiti i pokoja čašica više, ali šta mari. Zar naš tadašnji radnik, proleter, nije zaslužio da ima svoj dan koji može onako od srca da odmerači?!
Naravno da jeste, jer to je radnik koji je zavređivao da se tim imenom oslovljava. Bilo je to vrijeme kada je grad Banja Luka imala na desetine fabrika koje su radile 24 sata. Radilo se u 3 smjene. Nazivali smo ih gigantima, jer zapošljavale su po nekoliko desetina hiljada radnika. Incel, TAS Jelšingrad, Livnica Jelšingrad, Čajavec, Tvornica obuće Bosna, Kosmos, Vitaminka, Bosanka, Pivara, Mljekara, Blik, GP Krajina, Fabrika Duhana… i da ne nabrajam, bojim se da bi mogli da odemo u totalnu aksioznost.
Od tih tvornica više nema ništa. Zatvorene su a radnici su otpušteni! Ali nije se samo radilo u fabrikama. Radilo se i gradilo po cijeloj zemlji. Ko je izgradio sve ove silne tunele i puteve, mostove i željeznice, hidroelektrane; isti taj radnik.
Danas se ne možemo organizovati u komšiluku da asfaltiramo ni desetak metara ulice, neki djelovi grada nemaju čak ni kanalizacije (zbog hibridnog nicanja neplanskih naselja!), a da bi izgradili kilometar puta čekamo da nam Svjetska banka odobri kredit kako bi nam ga odradila neka firma iz Kine. Pa zar nam Kinez treba graditi autoput, majka mu stara???!!!
Gdje su nekadašnji rudari Alije Sirotanovići, gdje su udarnici rada, gdje su radnici, uopšte! Da, u tom nekadašnjem sistemu stvarno je postojao radnik, proleter, čovjek sa žuljevitim rukama, koji je znao nešto sa njima da svori. U Bosni i Hercegovini je nekada postojala auto industrija, industrija bijele tehnike, tekstilna industrija. Danas postoji jedino industrija haosa, haosa koji nam stvaraju naši predstavnici naroda, a mi ga oberučke prihvatamo.
Prvi maj, praznik rada. A ko ovdje radi? Radnički praznik! A ko ovdje vidi radnika? Možemo ih na prste prebrojati, a i one koje prebrojimo rade u firmama koje se vode kao privatne. Državne smo sahranili! I da li u ovoj zemlji na klinac nasađenoj čovjek može da dobije zvanje radnika. Može ali kad bi se zajebavali!
Jedina vrsta radnika koja je u ekspanziji jeste takozvani administrativni radnik. Njih ima toliko da bi mogli za sebe da uzmu 2 maj, te da ga proslavljaju kao dan administrativnih radnika, odnosno neradnika. Ne rade ništa osim što jedu bureke i cijevče jogurte. Zato ih narod od milošte zove administrativni gladnici.
I dok se ovi izležavaju po kancelarijama nezaposlenost u državi je blizu 50 %. A mi ćemo i dalje da slavimo praznik rada! Neko bi rekao: šta hoćeš momak, pola nas može slaviti a ono pola slobodno neka od slave apstinira! Što je najgore sa medija će nam slati tople čestitke. Srećan vam (ne)rad narode – da li ste se umorili?
Jesmo, strašno smo umorni od vaše vlasti! Natovarili ste nam se na leđa, te nam svu snagu oduzešte. Kada bi vas samo na trenutak zbacili možda bi i imali prostora i vremena da uradimo nešto korisno.
Ne znam samo od čega će narod ovaj put praznik da proslavi. Šta će nabaciti na roštilj, koju će živuljku okrenuti na ražnju? Kada bi se mene pitalo ja bih znao kojeg vola i kakve ovnove da okrenemo! Nažalost, tu stoku ne možemo uhvatiti ni za rogove ni za rep. Ritaju se, ne daju se! A što je najgore suviše su visoko na poziciji, ni golim ih okom ne možeš vidjeti.
Eh, (ne)radni narode moj, s rogatima se ne valja bosti! A kad je tako šta nam drugo preostaje no da živimo u iluzijama da će doći dan kada ćemo opravdati proslavu 1 maja, te postati radnici par excellence.