Sud je pustio na slobodu osumnjičene usled nedostatka dokaza i osnova, a nadležno tužilaštvo je obećalo nastavak istrage. Javnost je zgrožena gledala dnevnik, na mahove je možda neko i pomislio kako je dobro što institucije deluju, ali ubrzo je javnost umrtvljena i zaboravu će se prepustiti i ovaj slučaj čim izgubi svoju medijsku ekskluzivnost.
Onaj deo javnosti koji sebe naziva normalnim i pristojnim, pored zgroženosti, žudi i da iskali svoj bes i osuđivanja na pojedince koji su odgovorni, ali taj isti deo javnosti naviknut je na sporost domaćih institucija. Sporost je potvrđena volšebnim puštanjem na slobodu svih osumnjičenih, i pored tako teških optužbi. Dobri deo javnosti se zatim umorio. Na koga da istrese nezadovoljstvo, kome da zamera i koga da se plaši uplašena majka kojoj je majčinskom intuicijom jasno da je svaka maloletnica ovde ugrožena. Zločin se očigledno desio, ali imena zločinaca se ne znaju. Osumnjičeni su u oblandama sumnje, premišljanja nadležnih organa, te imamo dovoljno dokaza, te nemamo, te istraga će se nastaviti…
Javnost se već umorila bratunačko-srebreničke nesreće i sada se slušaju poslovično zvanična saopštenja suda i tužilaštva. Javnost se oseća suviše tromo da bi postavila pitanja: Kako je moguće da nijedan osumnjičeni ne bude zadržan u pritvoru? Kako je moguće da se izvede onako opsežna i efektna policijska akcija, a da potom sud utvrdi kako nema dovoljno dokaza i osnova za zadržavanje osumnjičenih u pritvoru? Kako je moguće da tužilaštvo u saradnji sa ovlašćenim službenim licima (policijskim organima) do sada nije prikupilo dovoljno osnovanih dokaza u izuzetno osetljivom predmetu?
Ne, ova pitanja se neće postaviti. Javnost će možda jedne sumorne večeri saznati ko je osuđen i na koliko, a možda ni to. Tada će izmrcvareno mnoštvo sedeti ispred televizora, zaokupljeno nekim drugim Bratuncima i Srebrenicama, izbacujući opet puno buke i besa iz glupavo razjapljenih usta nikad otvorenih da zahtevaju potpunu istinu, i to odmah.
Ko se još seća Dervente? Šta se tamo dogodilo? Ko je tamo uhapšen, osumnjičen, kome se sudi, ko će i da li će biti osuđen? A skoro smo slušali o organizovanju prostitucije u Derventi i teškim zločinima nad maloletnicama od strane lokalnih moćnika.
Samo nabrajanje tih pitanja izaziva mučna osećanja, a kamoli insistiranje na njima i ozbiljno medijsko bavljenje temom. Na primer, postavlja se i opravdano pitanje: postoji li u Republici Srpskoj uža, stručna javnost koja mora da istupi i dobije prostor u medijima prilikom nemilih dešavanja? Niko nije objasnio karakteristike, sličnosti, analogiju u izvršenim krivičnim delima, spomenutim i u međunarodnim konvencijama, što dodatno ukazuje koliko se njihovim činjenjem vređaju osnovne vrednosti zajednice. Simptomatično je da je u malom vremenskom razmaku otkriveno nekoliko slučajeva podvođenja i zlostavljanja maloletnih devojaka, i za ta su nedela listom optuženi ili osumnjičeni visoko pozicionirane osobe u lokalnoj sredini. Otkriveni zločini upućuju na seksualno iskorištavanje maloletnica, kako od strane samih moćnika, tako i od strane drugih, čime se organizuje prostitucija u ovim malim sredinama.
Činjenica da su osumnjičeni, odnosno optuženi, bogati pojedinci, ruši predrasudu da su ta lica uglavnom umešana u finansijski kriminalitet i da prljavi posao nefinansijske prirode nije potreban onima iz viših slojeva. Bratunac, Srebrenica i Derventa kazuju nešto sasvim drugo, čak zahtevaju sociološko istraživanje na temu: Da li su se kod nas pripadnici viših slojeva (koji su obično dobro zaštićeni u malim sredinama) odali fizičkom iživljavanju nad nemoćnima i nezaštićenima (maloletne devojčice se mahom javljaju kao žrtve).
Možda vam se ovo pitanje čini preteranim, ali na površinu izbija suviše sličnih događaja, ostajući na površini.
Složićete se da živimo u periodu tzv. tranzicije, odnosno u dobu bezakonja, nepoverenja u državne organe, ekonomske nestabilnosti, da spadamo u najsiromašnija evropska društva, sa najnižim stepenom ostvarenja Ustavom zajamčenih ljudskih prava i sloboda. Složićete se i da je u takvom društvu uspostavljen ogroman socijalni jaz između nekolicine moćnih i srećnih i većine nesrećnih. Ipak, obespravljena i ojađena većina živi sa manjinom, svrstavajući se u tri tabora po liniji etničko-verske-kulturne podele, zanemarujući onu osnovnu, ekonomsku podelu. Time je većina dala pravo obesnoj ekonomskoj manjini (imunoj na neekonomske podele) da njome vlada. Ta većina u svojim krugovima stalno bruji o načinu na koji je manjina stekla bogatstvo, ali većina do sada nije ispitala poreklo tog stvorenog bogatstva. Najveći domašaj većine je slast zvana masno pridikovanje nad bogatima. Ujedno se ne ističe zahtev da se stanje promeni i tišinom nad ekonomskim i socijalnim pitanjima, a bukom u nacionalnim, većina zapravo priznaje sadašnji socijalni momenat.
Rado bi ostrašćeni kritičar i prešao iz redova siromašne većine u manjinu, samo kada bi umeo. Kada bi mu đavo ponudio ugovor, odmah bi ga potpisao, bez zagledanja u sadržinu. Ali ne može svako biti u nekolicini odabranih uživaoca izobilja u maleckoj državi Bosni i Hercegovini. Kada bi mogao svako, onda se nekolicina ne bi zvala srećnom manjinom. Većina ostaje u svojim trošnim kućama, tračajući odurnog tajkuna iz susedstva, ali ga u susretu licem u lice širokim osmehom pozdravi. Ponekad mu na stubištu sredovečna gospođa i dobaci: Baš vam je lep lančić (lančić je teško zlato sa ogromnim krstom) i pristaje vam to elegantno crno odelo.
Šira javnost igra prljavu igru sa skupinom uhlebljenih, nazivajući ih ratnim profiterima, tajkunima, lupežima, i tim prigovorima unutar svojih krugova stvara se (ne)svesno kult naročitosti i poželjnosti pljačkašima. Ali sada će licemernoj većini dolijati ta igra jer joj se besomučno otkriva kako su naši pljačkaši ne samo pljačkaši sa krajnjim ciljem uvećanja bogatstva, već i sadisti zaigrani u svom izobilju. Bogati su ovde sada željni orgijanja nad lepim telima siromašne većine. Prljavo bogatstvo kada se udeblja ne vidi si kraj, ali oseti nagoveštaj kraja zaturenim strahom zbog bestidnosti i upušta se to bogatstvo u sve oblike bestidnosti i dokazivanja moći nad nemoćnima. Tzv. kriminalitet belog okovratnika nije samo finansijski kriminalitet, i to jasno vidimo na našim primerima. Članovi tih viših slojeva su zaštićeni strukturama na koje se oslanjaju i uspešno mogu prikriti seksualna izrabljivanja, baš kao i utaju poreza. A kada ih otkrije sutradan, naše bolesno društvo stavi na njih jedva primetni pečat sumnje, ali ne i neizbrisivi pečat obeleženosti, kraja, rasvetljenja slučaja.
Kada je u Austriji otkriven otac monstrum koji je decenijama zlostavljao kćerku, austrijsko pravosuđe je u najbržem mogućem roku, i sa naročitom obazrivošću, izvelo predmet, a šira i uža javnost danima su se pitali: Da li ugledni otac monstrum, koji je radio, išao na letovanja, vodio društveni život, stavlja sumnju na celo društvo?
Da li ćemo mi posle Dervente, Bratunca, Srebrenice napokon shvatiti da to što se neko naprasno obogatio ne znači da će stati samo na neosnovanom bogaćenju? Sledeći stadijum je isticanje prava na posedovanje baš svega, pa i vaše dece.
Iz urednog, nasledstvom stečenog, građanskog bogatstva često se rađaju devijantna ponašnja, moralno i fizičko propadanje (odlično opisano u Manovim Budenbrokovima), a iz ne-urednog bogatstva rađaju se sadistički izlivi bahatosti, patološke pojave, nova krivična dela upravljena na lična dobra društva koje se prezrivo posmatra iz visoko podignutih džipova.
Ne verujem da je bh društvo spremno shvatiti opasnost koja se uvećava ispred naših očiju i kakve vrste kriminaliteta nas čekaju u bliskoj budućnosti. Nakon bratunačko-srebreničkog slučaja zapalo mi je za uho nekoliko izjava meštana i radnih kolega uhapšenih. Jedan od njih je rekao kako se nije ovo „ovako trebalo odigrati“, aludirajući na prisustvo policije. Kako se trebalo odigrati? Jesu li možda zborovi građana trebali otkriti počinioce i suditi im pred narodnim sudom? Drugi je slično lanuo i još je lamentirao nad kolegama, nazivajući ih finim porodičnim ljudima, profesionalcima u svom poslu. U izgovorenom se nije osetila očekivana zatečenost, nego i svojevrsna solidarnost male sredine koja se oseti prozvanom i obeščašćenom prema svojoj ustaljenoj etičkoj postavci utemeljenoj na čitanju morala kao zajedničke, a ne individualne vrednosti. Male sredine, po pravilu, odlično glume pretvaranje, a nevinom tišinom kriju nepočinstva. Ako si priznamo da su u našoj zemlji i najveći gradovi zapravo umnoženi Bratunci i Srebrenice, stvoreni na mahalskom mentalitetu, vaspitanju, ponašanju, javlja se opravdana bojazan da ništa drugačije nije ni u Sarajevu, Banjaluci, Tuzli…
Tračak svetlosti bio je mlađi meštanin koji je ogorčen progovorio: Ovo je sramota. Nisam zadovoljan. Zapravo, zadovoljan sam što je akcija učinjena, ali trebala je biti opsežnija. Ovo je malo mesto i sve se zna, koji ljudi, koje gazde lokala, koji policajci…
Mladost je očigledno shvatila da fini porodični ljudi nisu fini porodični ljudi. Mladost je možda u diskoteci, tom susretištu moćnih i nemoćnih, ugledala fine porodične ljude u zagrljaju sa mladim telima nemoćnih devojčica. Mladost se, nadam se, neće pretvoriti u zrelost i starost kakvu sada uzgajamo. Ova mladost možda neće hteti leći u krevet sa finim porodičnim ljudima za koje ćemo jednog dana saznati istinu o njihovom siledžijstvu. To sa kim će mladost sutra deliti život zavisi od sadašnjeg momenta.