Milorad Dodik, danas usamljen čovjek, ima vremena da preispita sebe, a ako je u stanju, i svijet oko sebe. Ima vremena, jerbo Haris najavljeno ide u posjetu Borisu, da se zajedno igraju u pijesku i slave Dan mladosti. Dok ova dvojica budu relaksirali odnose na Harisu dobro poznatim lokacijama Belog dvora, Palate pravde, Skupštine Srbije, Kuće cvijeća, usamljeni Mile će se baviti matematikom u Laktašima.
A i češaće se, jerbo mu je Boki u poluprivatnoj posjeti dobro izvukao uši.
-Mile, Srbine, aman-zaman, kud udaraš! – prvo mu je priprijetio kroz klunijevski osmijeh.
-Nigdje ja ne udaram, možda sam samo previše koristio riječi „tako zvana“, za ovu vašu deklaraciju sa Turcima. – brunda Mile.
-Ajooj, prvo, jedna reč „takozvana“, drugo, „Istanbulska“…ma, nemam snage da te ispravljam …Pa, dobro da l’ si ti normalan, kažeš da ne priznaješ trilaterarne razgovore sa Turskom, zemljom od 70 miliona duša, koja, ne budi joj zapoviđeno, uzima Srbiju i Obor kao strateške partnere. – sad će već vraški ozbiljno Boris, svježe preplanuo na kiparskom suncu.
-Uh-huu, pa niko mene nije ni pitao, evo ti Radmanović neka kaže. Silajdžić i Alkalaj rade šta hoće…A, samo da su me pitali..A, i ti, što se ljutiš, pa ni ti me ništa od zimus ne pitaš. Potpis'o bi’ je ja prvi, samo da su i naši bili u avionu sa vama…da su me nešto pitali. – prigušenim glasom, već skrušeno, Dodik odgovara.
-Gložiš se sa Haretom, Bog te u šumu okrenuo, a ja zovem čo'eka na opušteno divanjenje za Dan mladosti. I to zvanično-neformalno. Nemoj biti lud i sam sebi uskakati u usta! I što se ponašaš kao uvređena mlada, ići će neko od tvojih drugi put. Sad ne može ni u Njujork! Pa je l’ hoćeš da se Tomica Nikolić ozbiljno ukotvi u tvom džematu, da mu se vascela opozicija prilepi, kud ćeš onda, kad ni sad nemaš i ne možeš, kao što si navikao, sam vlast da formiraš! – prijeteći će Berluskonijev miljenik.
-Aaaa, ne, ne, nemoj slati Tomu i ove njegove, pa krvi će mi se napiti svi zajedno ako ne osvojim 50% plus ja u listopadu. I nije mi zbog Tome, nego već vidim Mihaljicu u noćnim morama, kako preko mene na Ivanićev pas zakucava, a aleksandrovačka arena mi zviždi! – u agoniji znoja svog će Mile.
-Vidi, Mile, prioritet države Srbije je mirna i nikad javno rečena podela Kosova. Pa, je l’ tako ili nije? Da se više ne zajebavamo po ovim balkanskim konferencijama. Nekad šaljemo malog Ivicu, a nekad ne. A već se svikao, ‘oće stalno da ide. Fino, k'o što svet zapoveda – Sever nama, a ostalo Kosovarima, pa da pljunemo, ruka-ruci i go west. – sad je već eksplicitan Tadić.
-Pa, to bi značilo da moram mijenjati predizbornu kampanju! Nemoj me sad cimati Boki, Tita ti! Pa, kako ću da dižem i mobilišem Srblje od Novog Grada do Trebinja, dobro za Trebinje ću lako, ali kako da ih srbizujem, a ti, k'o ovi iz NVO-sektora, Bože me oprosti. – sad već uzdrhtalo, sebi u bradu, mrmolji prvi među jednakim u Laktašima.
-Tvoja stvar, snađi se, dobri moj pobratime, Srbija trenutno ima puno, ali puuuno važnijih stvari od očuvanja zapadnog srpstva. I tu ne računam Čikago, jerbo nam oni mogu pomoći lobiranjem, evo vidiš dobijamo vize na 10 godina. Ne mogu se ja svako malo cimati na ovaj vaš aerodrom u pokušaju, pa onda auto-putem u pokušaju da se jebatam po Banskom dvoru, sa tvojom dementnom svitom, u pokušaju takođe. – psihoanalitički poentira Kluni.
-Pa, ti si mi reko’, da stavim ovu gerijatriju! Nemoj tako, Borise! I šta, ko fol važniji su ti četnici iz Čikaga od nas poštene braće? Ja nonstop vuknjam ovu svoju dječurliju po utakmicama..Pa vidio si, kad je naša stvar u pitanju, pola Arene u Beogradu je iz Lijevče polja, a drugi su došli spontano. I ko ti je na kraju preči od mene, mislim, nas, mislim, poštenog srpskog življa sa SNSD-čipom?
-E, kad smo kod toga, moram ti pažljivo reći, ali da se ne uvrediš – blago mu Boris dotače ruku. -Vidi, Miki, pored Kosova, meni treba more, a dobiću ga malo prekosutra ukoliko ne podržim, onako domaćinski, prosrpske snage u Montenegru. Sad mi tamo može biti od pomoći i kurta i murta, pa makar se i Medojevićem zvala. Toliko sam se naprimao autogolova ovih dana da mi tvoji nikako neće biti od koristi.
-To ćeš, predsjedniče malo morgen dobiti, zasija Lemiju petica! Milo je jači od Beka i Miškovića zajedno! Pa ti misliš da ja i ovi moji ne čitamo. I internet smo uveli! Rekli mi klinci koji su najbolji kompjuteri, ja sve pokupovao. 3000 evra za komad. Da, da…Obaviješten sam i ja da Milo može kupiti državu. Ustvari, on je već ima. A, nekad sam, ti to znaš, bio dobar i sa njim. – Prolomi se muk ,,Kalderom“. Neki su se zakleli da su čuli u tolikoj tišini zvuk Audijeve osmice, koja se, provjereno, ne čuje.
-Onda, Hrvate i Hrvatsku da ti ne spominjem, valja mi sa njima ekonomisati, turizmalisati, valja mi da se i oni nasmeju nama. Sad kad nas je Ivo pogledao, taj pogled se ne propušta, spinuje Boris, pripremajući kontraofanzivu. Nego, pazi šta ću ti reći, pa letim kući. ‘Ajd’ se ti malo ućuti, presaberi, nemoj se oduzimati, nemoj plakati, ide prvenstvo, gledaj malo fudbalicu, ima i vašara, Bog vam ih je podario, počni kampanju pod šatorima, pa ću ti reći šta dalje, kad se vratim. A, drugi put ću doći kad stvarno bude trebalo. – provuče se Boris na penale i to samo zato što je imao kud otići!
Ela, ela, rođaci! Poslije ovog imaginarnog, ali istinoljubivog brifinga, Milorad Dodik mora ozbiljno da se zamisli.
Prstom čudne sudbine, što je ironijom znaju zazivati, dugotrajno samovanje na pijedestalu moći može biti fatalno po Dodika.
Kako čovjek kojeg su do sada pozdravljali svi, od gore navedenog Tadića, do malog Borice iz zvorničkog haustora, da prvi pruži ruku bilo kome? Ikome? Ima li iđe iko ko bi se do 4. oktobra igrao sa Milom? DNS i Markan Pavić, kako reče, nije da neće, ali neće. Od Pere Đokića nikad i nije bilo neke vajde. A, matematika, kurva neumoljiva, pokazuje da se samostalno u ovoj konstalaciji snaga ne može vlast formirati.
Da li ići strategijom, lovac na E6, pa praviti koncerte, etno-tehno-turbo-urban-folk spektakle? Ali, kako i za čijeg Vidovića pare? Tako je to kad uvrćeš ruku što te hrani. Ostaneš bez love. Niskogradnja ne može sad ništa keširati, kompenzuje objekte po centru Banjaluke i pravi hotele.
Kud sad, majku mu?
Ne brini, Mile, tu sam ja da ti pomognem. Izvući će te neodlučni. Oni što se femkaju oko izbora, oni što su gadljivi i na tebe i na Mihaljicu podjednako. Bez te inferiornosti bi potonuo. Spasiće te oni koji dobro procjenjuju da najčešće ne radiš ništa, ali kad radiš, radiš pogrešno, samo to sniženim tonom vele.
Vojska je to golema. Samo idu ulicama i češu se po glavi. Pa, kako to – taj čovjek je bio dašak demokratije prije deset godina, pa kako ovo, pa kako ono? Pitaju se, i u svojoj začuđenosti nude ti prazne listiće po kojima se možeš igrati do mile volje. Ustvari, nije do mile, nego do tvoje, Miline volje. U konkretnom slučaju, do 3. oktobra.
Sad je samo pitanje imaš li više saveznika, oličenih u indolentnoj masi, ili neprijatelja. Priznaćeš, na obe kamare ih ima podjednako mnogo.
Da, za kraj, neću više pisati o tebi. A, kaže narod, ne valja se previše ni Bogu moliti.