Baka je bila debela i stara. Ganutljivo je posmatrala apotekarku, skupljajući oči i usne dok joj je apotekarka poslovično nezainteresovana saopštila kako nema dovoljno para za sve pobrojane lekove. Kriveći glavu i sve bore, sramežljivo se pitala licem i rečima kako je to moguće. Bez obzira na postavljeno pitanje, to je bilo moguće. Baki je nedostajalo deset maraka za lekove. Njeni pokreti su se usporili. Svoju malu crnu torbicu sporo je pretraživala, puštajući glasne uzdahe.
Iza bake je stajao sredovečni proćelavi čovek nemirnih pokreta i nezadovoljnog izraza lica. Potvrđivao je stereotip o odvratnoj srednjoj dobi svojim nervoznim cupkanjem i stalnim vrćenjem u krug, dok je baka ispred njega usporovala vreme. Prekinuo je bakinu gnjavažu, kako je nazvao tu neugodnost sa lekovima, i ponudio se da on plati iznos koji neodstaje.
Kako sam iza njega ipak stajao i ja, odsutan i ćutljiv do nepostojanja, umešao sam se sa namerom da i sam iskažem svoju solidarnot, te sam rekao kako možemo podeliti sporni iznos. Tako je i bilo. Izvadili smo dve kovanice po pet i platili baki lekove. Ona nije prestajala sa nekim pasjim, škrtim, suvim suzama, stavljanjem ruku na grudi, ponavljanjem istih rečenica što se mogu nazvati neodređenim zapomaganjem nad vlastitom sudbinom u kojoj je dočekala da sa skoro osamdeset godina ne može od svoje penzije kupiti potrebne lekove. Dužila je svoje iste rečenice suvim suzama i pauzama što su praćene teškim disanjem i naposletku je sredovečni nezadovoljko podviknuo: Ajde, dosta, baba, svima nam je tako!
Ona se konačno spakovala gledeći opet u svoj novčanik kao da još uvek ne veruje da u njemu nije imala dovoljno novca. Otvorila je celi novčanik kako bi pronašla ceduljicu sa imenima lekova koje mora piti i koje želi da nam pokaže, ali umesto ceduljice koju nije mogla pronaći, mi smo samo videli dve velike fotografije predsednika i bivšeg premijera Milorada Dodika. Na jednoj, marketinški odvažnoj, pisalo je na crvenoj boji Moja kuća Srpska. Na drugoj je bio običan poput anonimnog sina na onim otužnim fotografijama za lična dokumenta. Gledao je baku koja nije njegova baka, a koja bi volela biti njegova baka, svaki put kad otvori prazni novčanik, nevinim pogledom drage joj osobe.
Apotekarka je sa osmehom posmatrala bakine fotke, dok je bakin pomagač u liku nezadovoljnog muškarca srednjih godina dobacio kako je čudno da nema novac za lekove kada ima takve jake fotografije u novčaniku.
Baka je postala nagluva i izašla je sporim korakom, ostavljajući sredovečnog muškarca u pojačanom nezadovoljstvu. On je još neko vreme siktao na našu glupu svetinu i idolopoklonstvo zbog kojeg nam i jeste ovako kako je. Prekjuče Tito, juče Karadžić, danas Dodik i svi su joj oni sigurno bili sinovi u novčaniku. Apotekarka je nezainteresovano slušala. Niko ne sluša muškarce srednjih godina.
Baka je plačna nestala iz naše scene. Njena tuga je nekako utešena fotografijama predsednika što su u toplom zagrljaju praznog novčanika. I da li treba da se srdimo na tu i druge bake i dede, ali i sve ostale što nose fotografiju predsednika u intimnim pretincima?
Vlast je našem čoveku neshvatljiva, mistična i daleka. U njegovoj predstavi vlast je prevashodno jedan moćan čovek. Bolje staviti sliku tog čoveka u lisnicu, stopiti ga sa vlažnim znojem rada, tuge i poderanih novčanica, jer vlast je ćudljiva i ne treba joj se zameriti.
Vlast je našem čoveku nesaznatljiva i neobjašnjiva. Pozornica velikih reči i velikih, odglumljenih osećanja. Otud našem čoveku nije teško strpati sliku predsednika na mesto intimnog pijedestala predviđenog za decu i unuke. Naš je čovek odavno sebi priznao da želi živeti pompezna javna osećanja, u nedostatku iskrenosti i hrabrosti da živi vlastita.
I vlast je, naravno, nešto svima privlačno i laže kao pas, kaže naš čovek, ko tvrdi drugačije. Svi bismo mi želeli biti u novčanicima starih baka što nemaju dovoljno za lekove. Probajte ubediti druge da nemate te nakane i čitaćete nevericu na njihovim licima i ta neverica će vam sve objasniti.
Naš čovek nikada nije poštovao disidente i opozicionare u vremenima čvrste vlasti. Druga i drugačija reč od podobne i vladajuće za našeg čoveka je reč lajavca koji nije pobedio i otud raskalašeno laje. Ne veruje naš čovek u credo, u reč, u stav, u misao.
U nas nikada nije ni postojala druga i drugačija reč u značajnom odjeku. Naši su javni govornici večito uživali u zvaničnim počastima, noseći malo prepredenije, ali licemernije fotografiju predsednika u lisnici.
Dok baka koja nema para za lekove obznani svoj novčanik u njegovoj bedi i banalanosti svakom posmatraču, naš javni govornik krije svoju sliku predsednika u skupim odelima i tiskanim knjigama odvažnih i prepodobnih naslova. Pogled promatrača neće nauditi našem intelektualcu, dok će prosti svet ushićeno razotkriti baku u njenoj prozirnosti neuspelog intimiziranja sa Dodikom.
Neuglednoj baki, koju ćemo nazvati neznalicom zbog koje nam se sve ovo i dešava, svi će zameriti kada prosto otkrije svoju dodikomaniju, dok intelektualcu neće niko zameriti. Birane reči što same sebi zovu bitnima i lepima za čas promene nameru, dajući svečane počasti slatkorečja nekoj novoj vlasti.
Sve počinje, održava i završava se sa tom lakoćom da se slika stranca što je na vlasti učini intimnom, tako što se olako stavi u predele privatnosti, zbog toga što je taj stranac shvaćen kao oličenje vlasti. Neko to čini očito, stavljanjem fotografije na istaknuto mesto dnevnog boravka, neko to čini stavljanjem amajlije u dubine lične besparice, a neko to čini uvijenim besedama i rečima ili tako što priznaje sebi i drugima tobože velikodušno: pa, svi smo mi isti, što da zameramo ovoj vlasti kad smo svi isti. I, stvarno, što da im zameramo ako smo svi isti i ako prihvatimo tu malograđansku logiku istosti?
Vi ste Dodik, Dodik je vi, baka je on, ti si baka i onda stvarno u toj ludosti zajedništva baka treba da nosi sliku Dodika. I mi ne treba da se ljutimo na predsednika, jer isti smo kao i on. E, ako vam je loše od ove istosti, gunđajte čitajući Filozofiju palanke u hladu sopstvenog umora od logike koja je uspostavljena i u kojoj vam je sve jasno i sve vas boli jer je tako prozirno jasno.
I dok se baki nikad neće oprostiti greh slike u novčaniku, (iako smo svi isti!, to su sad ti čuveni paradoksi palanke) bedasta sraslost intelekta sa vlašću ovde je oduvek oprostiva, nevina i podložna zaboravu. Možda baš zbog toga što naš običan čovek nikako da shvati da vlast nije jedan čovek, čak i onda kada nam taj čovek tvrdi da smo samo njegovi i kada mi pristajemo da smo samo njegovi.
Za igru vlasti u perverznom obliku jednoumlja, sa predstavom jednog čoveka što se prsi i naziva nas njegovima, ipak je potreban ples sa mnogo više ruku i tela. A gola činjenica da ipak ne igramo svi odurni ples koji se sada igra govori da nismo svi isti, iako je to uzalud dokazivati jer palanka je već odlučila.
Najgipkije i najgadnije telo prizemnog plesa ovdašnje vlasti je telo ljigavog intelektualca što pleše vešto i tiho, a najtužnije i najjadnije je telo bake koju sam sreo u apoteci i na koju sam se nagonski poželeo sablazniti jer u opštoj besparici nosi sliku voljenog joj predsednika.
Sredovečni muškarac nije izdržao i nagonski je zasiktao.