Ta laž je očigledna. Ona je nerešivost u koju verujemo. Ta laž je saga o nefunkcionalnoj, neodrživoj i nemogućoj Bosni i Herceogivni. Ta laž je dosadna, uporna i uspešna tvrdnja da postoje dve koncepcije i tri naroda. Ta laž je konstrukcija o navodnim napornim pregovorima između predstavnika dve političke postavke: unitarna/centralizovana/građanistička, odnosno bošnjačka Bosna i Hercegovina, nasuprot (kon)federalnoj Bosni i Hercegovini, sa srpsko-hrvatskim secesionističkim aspiracijima.
Laž o dve koncepcije je materijalizovana, politički upotrebljena, ostvarena, određuje javno mnjenje, stvara rasprave u kojima se crpimo.
Zbog efikasne laži, što je odavno postala velika istina umorene stvarnosti, politika se u nas ne sastoji od oprečnih zahteva i raznovrsnih tema, već samo od pitanja državnog uređenja, što je predstavljeno kao prioritet koji ukida sve druge prioritete. Građani BiH su ubeđeni da nijedno drugo političko pitanje nema smisla, osim onog dominantnog, jer kako razgovarati o pravima radnika ili sudstvu ako nije rešeno pitanje Ustava i državnog uređenja. Laž je uspela. Laž je u obliku nametljive istine. U obliku nečega što je očigledno i samorazumljivo. Naravno, Ustav pre svega drugog. I tako zauvek.
Mir se živi pomoću laži što je sredstvo vladanja. Mir je umorno i ostarelo biće koje još uvek spominjemo iako je trebao odavno prestati biti deo našeg rečnika, a postati deo ružne posletratne istorije. Laž je živahno i prepredeno biće.
Laž o velikom istorijskom, civilizacijskom sukobu na komadu zemlje od koje nikako da se napravi država jer nekolicini vraški odgovara da stvaraju kič proizvod o borbi svetova i različitih kultura između naroda, koji su toliko isti da se ne može govoriti ni o njihovoj sličnosti. Laž o sukobu između Istoka i Zapada na komadu zemlje koji je samo nedovršena, tj. nezapočeta država koja nema veze ni sa kakvim Istokom, a još manje sa Zapadom. Laž je natopljena istorijom, mitovima, piscima, režiserima, odnosno naduvanim veličinama što proizvode lažne veličine sadašnjosti ubeđene da oni igraju kojekakvu istorijsku ulogu u sudbinama naroda, koji će ionako nestati kao prašina u zapuštenom uglu civilizicije.
Laž je fizički prisutan bedem i ako istaknete racionalne političke predloge o državnom uređenju, poješće vas dve koncepcije, sadržinski isprazne, stvorene samo da bi uništile svaki drugi predlog. Ako artikulišete svoje nezadovoljstvo kao grupa nezadovoljnih građana, što se nije okupila po etničkom ili verskom osnovu, opet će vas u marginu nevidljivosti skloniti laž o jednom problemu, jednoj nerešivosti, jednom trajnom vanrednom stanju koji se tiče naroda, religija, istoka i zapada.
Laž se hrani svojim žrtvama, spomenicima, poezijom, zločincima, istorijom, izvikanim i zloupotrebljenim velikanima, jednom rečju, velikim stvarima spram kojih je pojedinac što živi u svom umornom bh miru malen, tačnije rečeno, namerno umanjen.
Laž je u službi održanja mira koji je samo mir. Tišina bez događanja. Tišina u kojoj odjekuje eho rata. Tišina sa puno glasnih i velikih reči koje je nepristojno izgovoriti.
Mir je u Bosni i Hercegovini koncipiran upravo tako da bi sam po sebi bio dovoljan. Da niko ne zaželi više, jer će biti odstranjen kao suludi zanesenjak koji ne razume da traje večni, specifični i i nerešivi sukob civilizacija između ljudi što su smešno isti. Da niko ne zaželi manje, jer će rasplamsati strasti koje su se zvale rat. To je mir koji je napravljen da bi izludio trezvenog čoveka.
Postdejtonska Bosna i Hercegovina napravljena je kao podeljeni krajolik sluđenih žitelja, čije nerve treba opustiti i zadovoljiti nekakav mir posle nekakvog rata, a ako se neko umori od mira zadovoljiće ga masna laž kao zamena za ono što se zvaše rat. Laž velika i strašna. Laž potkrepljena Andrićem. Laž zasnovana na mitu o istoriji koja traje i koja je baš tu među nama i kod nas.
Pogrešno je verovanje da je postdejtonska Bosna i Hercegovina nerešiva nerešivost ili mesto propuštenih prilika jer ovde se ništa nije ni pokušalo rešiti, niti smo si priliku ikada dali. Neko je odlučio da nas izludi storijom o miru, istoriji i lažima. Neko je odlučio da nas sve strpa u vic u kojem živimo. Vic u kojem je moguće mašinovođe optužiti za diverziju. Neko lukav. Neko ko dobro priča viceve, kojima se glasno smejemo, pružajući mu podršku strahom i smehom.
Svaka bestidna laž, kao i veliki zločin, jer bestidna laž jeste veliki zločin, ima svoje naručioce, izvršioce, saučesnike i žrtve u vidu vernika te laži. Vernik ipak ima izbor. Može prestati verovati u laž. Ali ta odluka iziskuje hrabrost, odgovornost i zadovoljenje malim, životnim i nestilizovanim istinama. Ta odluka znači da prestajete verovati u narod kojem preti bula kuga, u istoriju kojom su vas lagali pričama o vladarima, ratovima i atentatima, u mir koji vam je dovoljan.
Odlukom kojom prestajete verovati u laž o Banjaluci koja postoji da bi bila protiv Sarajeva, i obratno, počinjete biti svesni da je porazno što spominjemo reči rat i mir kada smo na putu da već dve decenije živimo laž o kojoj treba progovoriti i koju treba raskrinkati.
Posle Dejtona ne postoji mir. Postoji samo laž.
Laž u licu otužne zemlje, što nije država, jer nije ni pokušala biti država, što jeste bajkoviti prizor načičkan pridevima i velikim osećanjima koje pogrešno osećaju jer ne misle, jer ne znaju da je istorija opačina, prevara, ruglo, politika o dve koncepcije koje postoje da bi se nadgornjavale…
Domaći vlastodršci igraju se istorije, zamišljaju svoje role i reč o njima pred budućim naraštajima i sve to u našem u ušljivom miru koji trebamo slaviti da ne bi bilo gore, i da slučajno ne bi bilo bolje. Takva istorija što se zamišlja živi od živog rata i umornog mira, a ponajviše od čudovišne laži u koju se sada veruje. Od tog uobraženja o vlastitoj veličini kojom smo opsednuti.
Protesti mašinovođa kao nepatvorena činjenica su pretnja laži i istoriji koju živimo. Mašinovođe su sporedni kolosek te istorije. O njima ne piše Andrić. Oni ne zavređuju njegovu veliku reč pretočenu u upotrebivi kič kojim će se hraniti buduća pokolenja. Oni su obični, prozaični i posve dosadni. Naši pisci ne pišu o takvima. Oni pišu o vladarima, dvorovima i istoriji velikih stvari. Naši veliki pisci su pisali za vladare. Po želji laži koju živimo.
Svet se odavno umorio od monoteističkih religija mržnje i ljubavi, od ulepšane istorije uvećanih događaja i pogrešnih tumačenja, od pisaca što su u službi vladajućih. Sve veličine su srušene, a da biste poverovali u ovu istinu potrebno je da prestanete verovati u vlastitu veličinu.
Dakle, treba prestati verovati da smo mi raskršće svetova, kuća na drumu, nerešivost, bosanski specifikum, ratnici islama ili hrišćanstva.
Dakle, treba početi verovati da smo mi mašinovođe sa svojim vozovima koji ne voze, jer više ne žele biti sporedni kolosek istorije.
I laž će prestati biti istina. I mir se više neće spominjati.