Intervju za TV1 je na svakoj internet stranici, komentara svakakvih, kako to već anonimni bolesnici umeju čim im daš priliku da nekažnjeno gaze, samo nije objavljen i intervju dat istog dana BNTV, u kojem kaže da ne veruje u BiH. Dok je za TV1 ponavljao da još uvek veruje u BiH, pa apelovao: “Nemojte nas izgoniti iz BiH…“, dodao da će ostati u BiH i pokušati da je grade (ono „mi“ se, valjda odnosi na Republiku Srpsku, mada nije bio referenduma na pitanje „ostati ili otići“), upoznao nas je i da je poslao najbolje ljude u državne organe, za BNTV istog dana je rekao da, za razliku od Borisa Tadića koji iskreno, kako reče, podržava teritorijalni integritet BiH, on u BiH ne veruje. Verujem, ne verujem – kako je pevao Bajaga.
Koga su iznenadile te izjave o BiH, iznenađuje mene. Bilo je u intervju za TV1 i borbe za bh. ekonomiju, i zajedničkog rada na tim pitanjima, i svega što je predlagao drugima, a oni nisu hteli. Nama je kriv neoliberalizam i stranci koji su ga tu doveli. Setio se predsednik Republike Srpske, a dojučerašnji premijer, neoliberalizma i privatizacije, ali i globalne krize. Svi problemi nama dolaze sa strane. Dobro, ali… Model privatizacije je usvojen u vreme njegovog prvog mandata, a godinama je nenadmašan u stvaranju plodnog tla za neoliberalizam – i kožu bi nam poskidao za neke inostrane (ili kvazi inostrane) investitore, kojima je sve dato, sve mogu, nikakva ograničenja za njih ne važe. Tu privilegiju imaju i neki domaći – za njih se konkrencija na tržištu ukida, ne važe ograničenja, pravila, a setimo se, recimo, u vreme njegovog prvog premijerskog mandata uvoza ogromnog kontingenta paradajza, dok je domaći propadao. U koju kategoriju ili ekonomsku školu spada potez sa ČEZ-om, kako li zvati sve odluke glede projekta MARS (Mreža Autoputeva Republike Srpske), a s koje strane posmatrati G7 samoinicijativnu ponudu? Svi zastupnici neoliberalizma bi mu pozavideli na potezu da iz budžeta pomaže neku avio-kompaniju iz Austrije za liniju od Banjaluke do Salcburga, a austrijska vlada treba da mu uputi zahvalnicu, jer se ta kompanija do tada nije ni bavila tim poslom. Neoliberalizmom po našim leđima.
Čiji ljudi dižu ruke kad na red dođu sporazumi o slobodnoj trgovini, ko carinskom politikom upravlja i čemu stand-by aranžman ako su nam ruke zavezane da zaštitimo svoju proizvodnju jer, zaboga, ništa nam stranci ne daju?! Ne čudim se ja svevladajućem predsedniku, čudim se novinaru koji ga nije pitao odakle tolika briga za domaću proizvodnju sada, odakle vapaj da se zaštiti, kad ni CEFTA, ni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nije mogao bez glasanja, MMF nije došao da ga nisu vabili i dovabili, jer nigde para, a o strancima i nazoviinvesticijama da ne govorim! Podsećanja radi, ČEZ je češki, specijalne i paralene veze sa Srbijom ne znače da nam Srbija nije zvanično inostranstvo, a Rusi su, takođe, u toj međunarodnoj zajednici. Možemo redom da se podsećamo. Ako govorimo o modelu privatizacije, usvojen je za njegovog vremena, dok je jedini političar koji je zvanično rekao da je protiv ovakvog modela privatizacije bio Haris Silajdžić. Eto, njega nema u vlasti više, sad je Lagumdžija glavni problem (neko mora!), s tim da sad slušamo Milorada Dodika da se zalaže za državu i zaštitu ekonomije, domaće privrede i apeluje za zajedničku akciju. Ne znam zašto mu je, onda, toliko smetao Silajdžić?
Valjda ima još onih koji se sećaju prvog mandata kad su stranci bili sve i svja, a prethodna vlast anatemisana zbog zatvaranja Republike Srpske. Većina ljudi u životu evoluira, vreme i događaji čine svoje, pa bih zdušno podržala izjave da nema jake ekonomije bez zajedničke akcije, samo da nije onog posle, a to je demantovanje samog sebe već u sledećem intervjuu. I to mu je u kontinuitetu – kontinuirano menja iskaze jednako kao što kontinuirano traži da verujemo njemu, a ne vlastitim ušima i očima. Ne čude me njegovi sledbenici. Ne brane oni Milorada Dodika koliko brane sebe i svoju poziciju. Ako se šta promeni, kojim slučajem, ili ako bi se saznalo i znalo malo više, morali bi opet menjati dres, opet se dokazivati nekome, što je napor jednako kao i čitati nešto, učiti, širiti vidike i evoluirati. Evolucija je bolan proces, pa treba ugušiti i svaki oblik kritike, a na svako pitanje odgovoriti napadom ili vređanjem. Međutim, ne zavidim im, jer moraju pomno gledati i slušati i kad se Šef nakašlje da bi znali koji stav u kojem minutu moraju i krvlju da brane. Do četvrtka (kada je snimljen intervju za TV1) još veruje u BiH, moli da ga ne izgone, subotom ne veruje u BiH, pa ako nisu bili budni to vreme ili im je promaklo, mogli su u petak, recimo, da pomenu referendum o otcepljenju. Ili treći entitet. I tu je „Verujem, ne verujem…“. Čas ga zagovaraju, jer je realnost, pa ga onda neće biti, pa je odbačena mogućnost, pa nije realna, a ko zna šta će sutra biti!
Ubitačan je tempo pratiti zaokrete i strahovati da te novinari ne zaskoče, a nisi čuo za šta se Vođa tog dana zalaže. Primera radi, na internet stranici SNSD-a piše: „1998. – 18. januara 1998. godine izabrana je nova koaliciona Vlada RS, s Miloradom DODIKOM na čelu, koju su Evropa i Svijet odmah podržali. Republika Srpska je ove godine bila u najtežoj situaciji poslije rata. Uludo su potrošene dvije dragocjene godine mira, a jedini ‘rezultati’ koji su postignuti su skoro hermetička izolacija Republike u odnosu na svijet i Evropu. Istovremeno, na unutrašnjem planu, kopiran je državni organizovani kriminal kojeg je vladajuća stranka provodila po uzoru na režim u Srbiji. Republika Srpska je jednostavno služila samo uskoj grupi ljudi i monopolskih preduzeća, dok je Federacija BiH prihvatala pomoć, kredite i donacije i izvlačila se iz ratne pustoši.“ (…) „SNSD je bio jedan od pokretača ključnih reformi u Republici Srpskoj. To se, prije svega, odnosi na projekt privatizacije koji je zamijenio, po građane nekoristan, vaučerski loto-sistem. Paket zakona koji je donesen, rađen je na osnovu najboljih evropskih iskustava i uz konsultacije svjetskih ekonomskih i bankarskih stručnjaka. Poslije će se pokazati da je to, na prostoru bivše Jugoslavije, jedina korektna i efikasna privatizacija. Sva druga područja nisu bila u stanju odvojiti privatizaciju, pljačku, organizovani kriminal, spregu države i političke oligarhije itd. SNSD je posebno značajna za pomjenu kolektivne svijesti kod birača u Republici Srpskoj. Prvi put je Vlada Republike Srpske funkcionisala bez ključnih parametara nacionalističkih i ultranacionalnih mjerila. Istovremeno je Bosni i Hercegovini dat znak i otvoren drugi put osim onog kojeg nude ratne nacionalističke stranke. 1998. godina je i godina izbora, na kojima je SNSD dobila šest poslaničkih mjesta i, tako, formalno osigurala svoje mjesto u kreiranju progresivnih snaga na političkoj sceni u Republici Srpskoj.
Koalicija Sloga, u kojoj je SNSD učestvovao od 1998. godine, je otvarala potpuno nove horizonte na političkoj sceni i omogućavala objedinjavanje razumne nacionalne politike, klasične ljevice i socijaldemokratije, na putu ka Evropi.
Ali ta godina je, na kraju, najavila i početak bespoštedne političke borbe protiv socijaldemokrata Republike Srpske.“
(http://www.snsd.org/dnn/Default.aspx?tabid=54&language=de-DE)
Evo, neka objasne koje veze ima ova zvanična prezentacija na internet stranici, dakle istorijat koji su sami pisali, sa svim onim što je predsednik stranke i svega ostalog rekao u intervjuima o privatizaciji, strancima, koaliciji Sloga, nacionalnom pitanju, levici?! Jednom najbolja privatizacija, onda najgora? Po korumpirani režim u Srbiji? Zahvaljujući kome je prvi put postao premijer? Pa, zahvaljujući tom režimu u Srbiji i međunarodnoj zajednici (i SDA i SBiH koje su se uklopile u tu najavljenu demokratizaciju). „Banjaluka, 12. maj 1998. (AIM): Kada je Dodik u ulozi mandatara u pauzi skupštinskog zasjedanja u Bijeljini razgovarao sa Slobodanom Miloševicem, iz Beograda je stiglo upozorenje: ‘Ni slučajno njega!’ Nevoljni mandatar je odgovorio: ‘Ne brinite, predsjedniče, ja odgovaram za njega. Nemojte da zbog jednog ministra propadne kompletna stvar. Neće on dugo, smijenićemo ga’.“
Ili priča o koaliciji Sloga sada, a kako se predstavlja na zvaničnoj stranici? Možemo da pričamo i ko je dao pare u prvom mandatu za penzije da ga učvrsti na vlasti. Domaće nisu bile.
Vara se onaj ko misli da ja nemam želju da verujem predsedniku Republike. Volela bih da sa ponosom mogu o tome da pričam. Ali, kad poredam sve ovo, kad provedem subotu uveče slušajući dva njegova intervjua na dve tv-stanice jedan za drugim, potpuno kontradiktorna, osim kad priča o Lagumdžiji, onda se pitam zar nas toliko malo poštuje, zar zaista misli da su svi potpuni retardi i teledirigovani?! Može me javno prozvati kako hoće, to je odraz njegove kulture, ali zaista ne mogu od sebe da pravim upravo takvog retarda i da ne vidim potpuno različite stavove o istim pitanjima, u zavisnosti ko pita i kada pita. Važno je pronaći neprijatelja, a onda i krivca za sve gore stanje. Bio je Silajdžić, sada je Lagumdžija, bila je prethoda vlast, sada više nije, jer se sa njim koalira. Ali, tu su uvek stranci, onda kao prijatelji, danas kao neprijatelji. Oni su nam zavukli ovu slobodnu trgovinu, kao da domaći nisu glasali. A sećam se i ovoga: „BANJALUKA, 25.JUNA 1999 (ONASA) – Predsjednik Vlade Republike Srpske (RS) Milorad Dodik založio se danas za uvođenje zajedničke monete za cijelu jugoistočnu Evropu, javio je dopisnik Agencije ONASA iz Banjaluke. ‘RS je zainteresovana za jugoistočnu Evropu u kojoj će biti slobodna ekonomska i bescarinska zona, koja bi podrazumijevala uvođenje jedne zajedničke monete, a što bi omogućilo da privrede RS i cijelog regiona dobiju novu šansu’, izjavio je Dodik nakon današnjeg razgovora u Laktašima sa R. Berijem.“ Ako sledbenici i poslanici ne čitaju materijale, a ni ono što potpisuju, veruje li da baš niko ovde ništa ne čita, ne prati, ne razume, da su svi samo organizmi sa ustima i stražnjim otvorom, da je baš svako ovde samo testo za oblikovanje, da svi funkcionišu kao ona svita oko njega koja slini kad ga ugleda? A uostalom, i novinari daju primer drugima time što ga ne pitaju da razjasni bar neke oprečne izjave, ako ništa drugo, već im i disanje postaje ubrzanije kako intervju odmiče, pa se ponekad uplašim da ne prisustvujem i orgazmu kad svevladajući izgovori ono: „Vašu televiziju poštujem, vama ću uvek dati intervju…“
Za to vreme, množe se gladni, množe se nezaposleni, množe se obespravljeni, množe se nezadovoljni, smanjuju se pismeni, srećni, živi, zaposleni. I za to je kriva neka svetska urota, neki što rađaju više samo da bi nas pokorili, (“Albanci, Muslimani i Romi, sa višom stopom rađanja, odstupaju od racionalne, humane reprodukcije, što ugrožava prava drugih naroda. To je sveopšta zavera protiv srpskog naroda i žene tih naroda rađaju iz separatističkih, fundamentalističkih razloga i zato bi Srpkinje trebalo da rađaju iz patriotskih i moralnih razloga: treba mobilisati volju za rađanje” -Grigorije, vladika zahumsko-hercegovački, Pravoslavlje, 2005), mediji koji vade iz konteksta, marginalci, plaćenici, izdajnici i ini koji sebi dozvole da posumnjaju u svetovnjake i duhovnjake čiji se stavovi menjaju brzinom proporcionalnoj onoj kojom se njihova lična imovina povećava.
Istorija se ponavlja, uvek na istim greškama. Pa, da citiram za kraj svevladajućeg: „Vreme, broj 461, 6. novembar 1999. – Vidite li realnu političku snagu koja može da se suprotstavi Miloševićevom režimu? Realna politička snaga je očigledno ogromno nezadovoljstvo naroda. Ali se još traži politička instrumentalizacija i artikulacija tog nezadovoljstva. Smjena režima moguća je djelovanjem ujedinjene opozicije, usaglašenim zahtjevima potpisanim u sporazumu, te na demokratskim izborima. Milošević i njegovi će nastojati da te izbore falsifikuju. Ali nezadovoljstvo naroda biće toliko da on neće moći da izvrši toliki falsifikat.“
Zašto se bavim Miloradom Dodikom, odmah će komentarisati u pljuvačku skupljeni njegovi vatreni sledbenici. Iz istih razloga iz kojih se on bavio Miloševićem.