Forma vladanja u Srpskoj uvezena je iz Srbije. To je politika u kojoj je bitno da si predsednik, odnosno da se nalaziš na jednoj svečarskoj funkciji što znači da nemaš nikakve suštinske ovlasti, a da imaš stvarnu političku moć, što pak dalje znači da nemaš odgovornost jer postupci predsednika su simbolični i deklarativni. Predsednik pozdravlja i otpozdravlja, komentariše dnevne prilike, prima ličnosti koje on smatra uglednim, posećuje manifestacije koje se njemu dopadaju, odnosno predsednik je u našim okolnostima neka vrsta svečara, da ne kažem bećara, ali i kolumniste zvaničnog glasila što svojim izjavama određuje teme javnog mnjenja.
On nastupa „odozgo“ uz podršku mejnstrim medija i njegov iskaz je vrednovan u našoj javnosti samom činjenicom što dolazi „odozgo“ i na taj način se stiče ono što se naziva autoritet. Ispravka, to se ne stiče, to je učinjeno, iako pojam autoritet, u skladu sa svojim značenjem, zahteva glagol sticati. Ali autoritet koji je stvoren ovde nije stican već je kao patent predsednik Borisa Tadića medijski fabrikovan i pokazuje se kao vrlo uspešan način vladanja. Dakle, bitno je biti predsednik, nastupati ozbiljno i zabrinuto pred problemima, veselo i bezbrižno u tzv. srećnim prlikama što su sportski uspesi koje nemaju nikakvog značaja za građanstvo, ali imaju za medije i građanstvo kao konzumente tih medija. Ta politika je u Srbiji politika stegnutog lica kad se priča o neredima na Kosovu neodređenim rečenicama kojima se šalju najlepše želje svima i svakome, od Angele Merkel do ljudi na barikadama, ali i politika koja rado, otvoreno i egzaltirano uvodi Novaka Đokovića u svoj diskurs što njemu pak ni najmanje ne smeta.
U podeli uloga politike predsednikovanja premijer je sporedna uloga što obavlja nepopularne poslove jer javnosti saopštava neugodna saopštenja što uopšte ne remeti celu igru, naprotiv, jer sva harizma je kod predsednika i sve se čini da tu i ostane. To je mesto koje je odabrano kao ugodno počivalište za autoritet.
Kada su mašinovođe u Republici Srpskoj štrajkovali pobrali su simpatije nemalog dela javnosti i na njih su se projektovale želje (ne i volje!) drugih radnika jer su bili neobično istrajni u poređenju sa drugim štrajkačima, ali od onog momenta kada su mašinovođe postale deo interesovanja šire javnosti određujući političku svakodnevnicu u rečniku njihovih zahteva pojavio se pojam: autoritet predsednika.
Mašinovođe su usmeravanjem svojih zahteva prema insituciji predsednika učinili ono što sistem priželjkuje i do čega najčešće dolazi u slučaju radničkih štrajkova. Usmerili su se prema glavnoj figuri našeg političkog života zaklinjući se u njegov autoritet, isto onako kao što se Srbi sa Kosova, i pored svih razlika, zaklinju u Tadića i njegov autoritet. Tako je naravno omekšana priroda štrajka mašinovođa i oni su se odlučili na ono na šta se većina zaglibljena u politici predsednikovanja odlučuje: iskamčiti bar kratkoročno zadovoljenje svojih zahteva posredstvom pozivanja na autoritet predsednika, odnosno iskoristiti tu magičnu formulu što sve održava sitim. Predsednički autoritet je ostao nepoljuljan, štaviše dobio je mističnu auru moći jer predsednik je sa svojim autoritetom uspeo da se dogovori i sa najtvrdokornijima. Konačni rezultat je medijski fabrikovana objava o uspešnom ishodu pregovora predsednika i mašinovođa, odnosno saopštava se javnosti kako je predsedniku pošlo za rukom ono što nikome nije.
Ovo je bezmalo citat jedne privatne tv stanice, dakle, nije u pitanju RTRS. Stvoreni ambijent postao je nepodesan za zdravorazumsko pitanje: Zašto predsednik uopšte pregovara sa nezadovoljnim radnicima? Zašto to ne čine formirane instititucije izvršne vlasti putem zakonski definisanih mehanizama? Zašto se to čini mistifikacijom: autoritet predsednika? Ova pitanja čak nisu ni retorska jer ona ne postoje. Ona su postalo suvišna u svoj toj očiglednosti.
Autoriteti predsednika će udruženo otvoriti i preostalu deonicu autoputa Banjaluka-Gradiška. I kada to čujete, po automatizmu se pitate: zašto predsednik susedne države otvara mukom napravljeni autoput? Onda se naravno setite da je vreme za svečarsko slavlje i da će ono dobro doći obojici predsednika i njihovim autoritetima. Tadiću da se malo odmori od haosa na severu Kosova i da pokaže svojim biračima što su na desnoj strani da trebaju gledati na zapad preko Drine, a ne na sever Kosova, i da će tamo na zapadu što ipak nije Evropska unija videti njega kako u Republici Srpskoj otvara moderni autoput što ipak nije evropski. Taj pogled im treba kazati da nije sve izgubljeno u nacionalnoj politici što je određena kao večna u epohi njegovog oca i Dobrice Ćosića. Na Kosovu su barikade, ali u Srpskoj je 26,5 kilometara autoputa.
Našem predsedniku će naravno dobro doći poseta iz Srbije jer na mestu otvaranja udružiće se predsednički autoriteti i ko u tom ambijentu uopšte može očekivati pitanja o nastavku radova, o novim rokovima, o načinu dosadašnje gradnje… Svetkovina je vašarski zašećerena Novakom Đokovićem.
Narod će na slaviti njegov dolazak i u toj jednačini je sve jasno: narod je sretan jer dolazi šampion, pažnja je, naravno, na šampionu, šampion dolazi u političkom trenutku kada se slavi poduhvat koji treba učiniti radosnim, a to će najbolje uraditi šampion jer ovo nije stoti kilometar autoputa, već konačno napravljenih 26, 5 kilometara. Ali šampion je tu da sve zaboravimo i da se osećamo šampionski. Šampion je, kaže većina samouvereno i ljutito ako neko brecne šampina, nevin, dobričav, mlad, odnosno savršen, a takve navodno politika ne zanima. Ona zanima nezadovoljne i isfrustrirane, što šampion naravno nije. Politka ne interesuje šampiona koji je tu da uveća narodno veselje (a kad ovo nije bilo politika?), tj. koji će svojom pojavom napraviti narodno veselje tamo gde ni za narod ni za veselje nije bilo povoda.
Politički autoritet je u maestralnoj režiji udružen sa sportskim i ljudskim autoritetom u liku i delu Novaka Đokovića i to je savršena dopuna politici predsedničkog autoriteta jer tako je osujećen svaki pokušaj kritike. Ako pokušate da u politički kontekst stavljate Novaka, on više nije Novak, već Nole i vi više niste politički zainteresovani građanin, već ljubomorni nezadovoljko što se mršti na tuđe uspehe. Onda ćete naravno pokušati objasniti da ne možete biti ljubomorni na Novaka jer se ne borite za ATP bodove, ali ne vredi.
Većina je izabrala i odlučila. Nole je jedan jedini i u njega se ne sme dirati. On je šampion i on se bori za ATP bodove, a ko god vidi njegov udeo u politčkim bodovima za strane što mu se ne dopadaju, taj je ljubomoran ili, još gore, gnusan i zao.
Većina je odabrala i politiku predsedničkog auotoriteta. Kad bolje razmislim, to idolopokloničko i nepodnošljivo dosadno oduševljenje tuđim sportskim uspehom slično je bespogovornom aminovanju pred funkcijom predsednika.
Sport je odavno u vezi sa onim što je najgore u politici, pisala je o tome Elfride Jelinek u svojoj drami. Mi sada imamo priliku da gledamo jednu sportsku dramu sa političkim kontekstom jer od naše politike napravljen je sport koji trebamo slaviti, podržavati i obožavati. Special guest star je Novak Đoković. I kao i svaki special guest star, i njegova uloga je veća od namenjene.
Ne mogu odoleti a da ne citiram reditelja Stevana Filipovića koji je davno pisao o Đokoviću kao poster boyu. Citat za sve one koji misle da je politička uloga šampiona predimenzionirana i da je šampion u najgorem slučaju „samo“ politički zloupotrebljen: „Momak nije maloletan ni malouman, i sa toliko godina koliko ima bi mogao da sedne i razmisli da li želi da svoju pobedu deli sa političarima na ovakav način, i bude Tadićev poster boy. A možda je već i razmislio o tome?“
Očigledno je razmislio. Konstatovao bih još samo da je plod tog razmišljanja činjenica da je on već sada mnogo više od poster boya.