Pretnji elementarnim nepogodama (Špirić) , ucena izolacijom (Radojičić) ,slikanja, vodanja, predskazanja crnih dana (Dodik)… Ali, eto, dest odsto razlike u korist opozicije nije malo kad se zna da je sa vladajuće strane bila sila od SNSD-a, DNS-a, SPRS-a, penzionera i Šešeljevih radikala nasuprot ovoj i ovakvoj opoziciji koja međusobno govori jedan dan, drugi dan merkaju jedni druge, treći dan dižu ruke od svega, četvrti duvaju u nacionalne diple SNSD-a i velikog vođe, peti dan ne govore, ali se ogovoraju i sve tako redom. Nije pobedila opozicija, kažem ja, već onaj bunt narodni, doduše retko probuđeni, da mi ne možeš pretiti, jer pod ovu siromašnu kožu straha više ne može.
Oni silni naslovi kako je ovo početak kraja Milorada Dodika, po mom skromnom ubeđenju ne stoje. Početak kraja bio je onog momenta kad je pomislio da mu ne može niko ništa, da je bahatost ono što pali u narodu, da mu nema ravnog, da sila zaista Boga ne moli (zaboravljajući da Bog silu ne voli), da možeš prodavati maglu beskonačno i kada se okružio gomilom poluinteligenata i mediokriteta koji nikada nisu imali identitet van njegovih leđa. Nažalost, neće odmaći ni za jotu od svega toga, pa neka nam je Bog u pomoći do oktobra ove godine. Neće biti samo crni dani, izolacija i elementarne nepogode, već i batina po glavi stanovnika. Ko nije naučio ništa iz prošlosti i kako su skončali svi apsolutisti, nema nameru ni da posluša glas onog istog naroda u kojeg se zaklinje.
Od nedelje uveče slušam likovanja i onih koji su koliko juče kritikovali sve nas zbog odsustva razumevanja za njegovu viziju. To su isti oni koji su aplaudirali i onoj plaketi koju u Srbiji dobi od nekog udruženje privrednih novinara, a koju mu je uručio Radoš Bajić. Koje veze Radoš Bajić ima sa privrednim novinarima, ne znam. Ne bi me čudilo da i počasne doktorate uskoro počne da uručuje Jelena Karleuša, a nagrade za novinarstvo, recimo, Šako Polumenta, uz sve poštovanje za navedena imena i posao koji obavljaju. Valjda je ono što radi Radoš Bajić manje zabavljačko od narečenih estradnih umetnika.
Ali, takvi smo kakvi smo. Eto, i premijer nam reče da su izbori bili fer i korektni. Da li mogu da budu fer i nekorektni, nisam načisto. Ili obratno – nefer, a korektni. Takođe, reče da su demokratski izbori potvrda da u Republici Srpskoj nema diktature. Ne znam, opet, šta su značile one pretnje gore pomenute. Valjda je to demokratsko zavrtanje ruku, za razliku od diktatorskog. Jednako boli, samo se drugačije zove, pa kod demokratskog bola moraš da se smeješ i tražiš još, a kod ovog diktatorskog da tražiš nešto protiv bolova.
Nemojmo se samo zavaravati da će i ovo sve do oktobra biti fer i korektno, kako to premijer reče. Da li po onoj narodnoj da vuk dlaku menja, ali ćud nikako ili po tome da se po jutru dan poznaje, već je viđeno kako se vlast osvaja. Ne i kako se čuva. Da je postojalo znanje i saznanje kako se čuva, ne bi nas zadesila selekcija podobnih od nepodobnih, policija na BNTV, propali projekti, privredne katastrofe, moralno srozavanja i galerija likova koji samo što otvoreno ne pljuju po narodnom puku. Do skora je bilo po onoj „Ima se, može nam se“, a sada je „Nema se, ali može nam se“.
Cena takvog poniženja i ponižavanja sigurno je da će se platiti. Pitanje koliko na oktobarskim izborima i kakva će dinamika naplate biti u periodu do totalnog kraha svega i u Republici i u celoj državi. Sve je manje onih koji ili ne vide ili neće da vide ovo strašno posrtanje na svim poljima.
Bileća mu nekako dođe kao narodni budilnik. Neko će ga jednostavno ugasiti i nastaviti da spava, a neko će shvatiti da ako može mala, siromašna, poplavljena Bileća, onda možeš i ti, i ja, i mi…