Iako su najčešće mame te koje najviše vremena posvećuju odgajanju dece, ima slučajeva kada ta uloga primarno pripadne tatama. Jedan takav primer jeste Aleksandar Aleksejev (45) iz Moskve. Ovaj neverovatni otac sam odgaja ne dvoje, troje – već dvanaestoro dece!
Aleksandrova supruga se teško razbolela nakon rođenja najmlađeg sina, pa je bio prinuđen da preuzme sve obaveze i brigu o porodici. Najmlađi sin ima devet, a najstariji 22 godine. A kada Aleksandra pitate čime se bavi, odgovara:
“Deca su mi postala najveća strast. Uz pravno i ekonomsko obrazovanje, namerno sam završio i pedagoški fakultet da bih ih bolje razumeo”, ispričao je za ruski portal aif.ru.
“Želeli smo veliku porodicu”
Danas je troje ili četvoro dece uobičajeno, ali više od toga je ipak pomalo iznenađujuće. Kako je uopšte došlo do toga da zasnuju tako veliku porodicu, Aleksandar kaže:
“Supruga i ja smo iskreno želeli veliku porodicu. Nikada nismo razmišljali o tome da se ograničavamo. Šta god Bog da – tome se radujemo. To je kao kad vam neko poveri dobar posao: ako vidi da se snalazite, poverava vam sve više zadataka. A vi ih prihvatate sa zahvalnošću. Tako je i s decom – svako dete je dar. U njima vidiš novi svet, ponovo prolaziš kroz sopstveno odrastanje, učiš da saosećaš i razumeš”, ispričao je ovaj posvećeni tata i objasnio kako se poimanje sveta, emocije, pogledi menjaju kada postanete roditelj:
“Kada si mlad, tuđu bol doživljavaš površno. Ali kada tvoje dete pati, ceo tvoj svet se preokrene. Sve bi dao da njemu bude lakše”, kaže i dodaje da se čak i ljubav prema supruzi menja kada stignu deca, da dobija neku novu, dublju dimenziju:
“Počinješ drugačije da voliš i suprugu. Nekada je ona bila samo lepa devojka u koju si se strastveno zaljubio, a sada je majka, žena koja je donela novi život. To je pravo čudo.”
Navike koje se prenose s kolena na koleno
Aleksandar ističe da je porodica iz koje je potekao dosta uticala na njegov odnos prema deci i supruzi.
“Moj otac sada ima skoro sedamdeset godina, i još uvek ne zna za odmor i penziju. Takve radne navike se jednostavno usvoje. Tako i moja deca gledaju na mene i uče. Dete ne može samo da sedi s telefonom u ruci, mora da ima obaveze, školske zadatke, sport, kućne poslove.”
Po njegovom mišljenju, deca moraju stalno da budu aktivna, da imaju zadatke, a otac da u svakom trenutku bude spreman da priskoči u pomoć.
Spremanje i kuvanje po rasporedu
O tome kako izgleda svakodnevna organizacija posla u kući, ko sprema, čisti ko kuva, i kako je proteklo prilagođavanje na nove zadatke, ovaj požrtvovani tata kaže:
“U početku su s nama živeli moji roditelji, baka i deka. Mnogo su mi pomogli dok su deca bila mala. Sada žive odvojeno. Ponekad dolazi dadilja, a povremeno i volonteri, ali u suštini – sve radimo sami”, kaže i dodaje da, kada je reč o kuvanju, svi učestvuju!
Devojčica briše prašinu sa stola
“Svi redom kuvamo, počev od dvanaeste godine. Imamo tačan raspored i jelovnik u kome piše ko šta priprema. Zahvaljujući modernim aparatima, i mlađi mogu da naprave jednostavna jela. Na primer: izmeri dve šolje pirinča, četiri šolje vode, uključi aparat – i gotovo. Starije ćerke obožavaju da prave slatkiše. Najvažnije je da ih ne prisiljavate – kad kuvaju iz zadovoljstva, nastaju prave kulinarske čarolije. Moja osamnaestogodišnja Anjuta nedavno je počela ozbiljnije da uči kuvanje i pravi poslastice nekoliko puta nedeljno. Najviše voli da pravi baklavu – svi jedva čekaju, pa krišom uzimaju još nedovršeno, a ona se ljuti”, ispričao je kroz smeh.
Čišćenje je takođe po rasporedu. Ako mlađi nešto površno očiste, stariji ih opomenu, jer ne žele sutradan da sređuju duplo.
Strog, ali pravedan otac
A da li je strog ili možda previše blag ili popustljiv otac, Aleksandar kaže:
“Mislim da ‘blag’ nije prava reč. Deda Mraz je blag. Roditelji moraju da budu strogi – ali iz ljubavi. Ako nisi strog kad treba, možeš da ugroziš dete. Ako pretrči ulicu na crveno, naravno da ćeš ga zaustaviti odlučno. To nije grubost, to je briga.”
“Svi su toliko različiti”
Vaspitanje dvanaestoro različite dece zahteva konstantno prilagođavanje situcijama, alii karakterima.
“Najgore što roditelj može da uradi jeste da vaspitanje vidi kao muku. Ne treba misliti kako je to ‘težak posao’. Kada se toga oslobodiš, sve postaje lakše. Ako sin pravi nestašluke – primenićeš jedan pristup; ako je drugi emotivniji, postupićeš drugačije.
Njih je dvanaestoro, i svako je potpuno drugačiji. Zato ni pristup ne može da bude isti. Problemi postoje samo u našoj glavi. Kad se pojavi prepreka – rešavaš je, ne žališ se. Svaki roditelj bi trebalo da se seti sebe kao deteta – zar i mi nismo grešili, varali, kršili pravila? Pa čemu onda previše stroge kazne kad smo i sami bili isti?”
Bez telefona i računara
Aleksandar se protivi savremenom načinu odgoja dece koja najviše vremena provode uz telefone.
“Dugo nismo imali ni računare ni telefone. Ne znam da li je to bila greška, ali i dalje verujem da dete treba što duže da živi izvan digitalnog sveta. Pošto nemaju telefone, mnogo čitaju. Imamo ogromnu biblioteku, na hiljade knjiga. Prijatelji mi ih često poklanjaju jer znaju koliko volim da čitam. Deca obožavaju da prepričavaju i diskutuju o pročitanom.”
“Decu treba prihvatiti kao darove – poslanike koji vas mogu izvući iz svakog teškog stanja. Kad imate dete, ustajete, borite se, trudite se. Ona vas pokreću i daju vam snagu da živite.”
Posle škole idu na sport, ples, pevanje, sviraju instrumente. Sve ono što i druga deca rade – samo u većem broju.
“Redovno posećujemo muzeje, izložbe. Svake godine idemo u porodični kamp gde borave i roditelji i deca. Volimo da plovimo kajacima, a učestvujemo i u maratonima na 5–10 kilometara. Posle trke okupimo se svi zajedno i slavimo male pobede”, ističe Aleksandar, a na pitanje koje mu mnogi često postavljaju: “I jedno ume da bude mnogo, zar 12 nije previše?”, kaže:
“Ako stalno kukate: ‘Opet ovaj mali traži nešto, opet viče’, život će vam izgledati kao kazna. Ali ako dete posmatrate kao čudo, kao izvor radosti – svako novo dete postaje prilika da otkrijete novi svet, nova osećanja. Nijedan prijatelj ne može da vam pruži takav razgovor kao vaše dete. Decu treba prihvatiti kao darove – poslanike koji vas mogu izvući iz svakog teškog stanja. Kad imate dete, ustajete, borite se, trudite se. Ona vas pokreću i daju vam snagu da živite”, zaključuje.