Biti mama samo po sebi je posao sa punim radnim vremenom. I prekovremenim satima. I radnom nedeljom koja traje mnogo duže od 40 sati. To je, verovatno, najodgovorniji posao na svetu.
Kada pitam dete kako je bilo i šta su radili, skoro uvek odgovara “igrali smo se”… I tako i uče. Kroz igru. Na času ne moraju da sede za stolom, na jednom mestu.
“Osamostaljivanje djece je važan proces za cijeli život, a počinje od ranog djetinjstva. Ali, ako dijete prođe taj proces s roditeljima ili s nekim ko ga čuva, lakše će se sutra snalaziti i kad krene u školu i kad mora nešto sam da uradi, gdje neće biti mame i tate.”…
Da li ste ikad stali i razmislili – kako naši mali gestovi, način na koji govorimo, ton i gestikulacija – utiču na decu? Našu decu, decu koju srećemo u prolazu, decu kojoj smo vaspitači, učitelji?
Svi želimo da živimo holivudske živote, volimo da budemo popularni, da se priča o nama, bez obzira na koji način ćemo steći tu popularnost. Ali, šta mi time poručujemo detetu?
Mi deci na osnovu uspeha koji su imali u školi govorimo “ti si za ovo, ti si za ono”. Dok zapravo nemamo pojma šta dete ŽELI. Reći za nekoga da će biti odličan u ovome ili onome zato što sad ima dobre ocene, to je isto kao da mu kažemo da smo to videli kod neke babe vračare.