Ovako zreo sa 51. godinom, festival je preturio svašta. Burna geografija na kojoj živimo nije mimoišla ni njega. Nosi ožiljke, ali traje i ne da se dušmanima. I u bivšoj zemlji je to bio jedan od ključnih kulturnih događaja godine.
Na Salašu smo se okupljali porodično. Kao djeca, mrzili smo slične izlete jer su drugari ostajali u gradu, izvodeći ko zna kakve vragolije ispred naše zgrade. Bukvalno smo sestra i ja bolovali zbog toga.
Невољно се групица случајних ратника заустави и након тога тромо изиђе из возила, као да је „пинц“ био неко сигурно уточиште, мјесто које их ипак чува од пропасти.
Na prvom spratu moje zgrade, baš u mom ulazu, bilo je jedno takvo gnijezdo. 88m2 raspoređenih u prostrani, dvostrano orijentisani trosoban stan, danas je mnogima na našim prostorima samo udaljeni san.
Negdje iznad naših glava džinovski pikado sa perjanim repom hita ka svom cilju. Mahinalno podižem glavu da to čudo lociram i sretnem pogledom u letu. Radoznalost jača od razuma.
- Bela! – sad karta gotovo odskoči od stola ostavljajući za sobom proizvedeni zvuk kratkog leta kroz zrak i udarca o drvenu ploču stola. Brk mu se nasmija ...
.. zatim predivni školjka stadion, miris mora i lavande, te lude bengalske vatre i baklje na tribinama, pa bučna i originalna Torcida, zatim blentavi gol koji je Slišković zabio Ljukovčanu iz kornera, oni nestvarni prodori Gudelja kroz poljudsko blato ..