Oguman

Пјешак носи униформу војске и не размишља да су му то можда посљедњи тренуци живота. Не размишља тако нико од нас, никада.

Danas su pravi heroji ulice neki drugi, manje prepoznati ljudi. Neki lokalni alhemičari koji bez ozbiljne podrške društvene zajednice u kojoj žive, čine čuda u improvizovanim halama za košarku.

На поклопцу су угравирани укрштени чекићи. Исто као и на нашим срцима, исто као и на Слачовој гитари. То је доживотна тетоважа, бураз.

Poneko slovo bi se na tom putu kući i zagubilo, zastalo, valjda umorno od pređene kilometraže, kada bi ga đed prstom samo nehajno tiknuo ..

Некада се попрска и плочник или дио плочника, некада и ауто паркиран у близини, а у неким случајевима и дрвена ограда, зид трошне приземне куће, ..

Не, ово није политички трактат о данашњим „сендвич“ ситуацијама наше политичке квази елите. Ово је прича о једној игри и њеној предивној нити која је преживјела ..

Полако али сигурно или langsam aber sicher што кажу некадашњи окупатори, бујају глупост, слуђеност, десничарске снаге, искључивост, ..

Samo je on od roditelja, nekih lijepih proljetnih dana boravio ispred zgrade, često podvučen ispod limenog ljubimca, zavrnutih rukava karirane košulje i posvećen kao da na svijetu na postoji ništa drugo osim njega i njegovog trošnog četvortočkaša.

Неки моменти, насликани његовим стиховима су напросто незаборавни.