Šta fali reči „bratstvo“? Ništa! Lepa reč. A šta fali reči „jedinstvo“. Takođe ništa. Reć kao reč. Ali ako između te dve reči stavimo veznik „i“ i kao rezultat dobijemo „bratstvo i jedinstvo“ zapahnuće nas ustajala ideološka memla i suočićemo se sa paradoksom da, postavljene jedna pored druge, obe reči gube smisao i pretvaraju se u mrtvu parolu.
Nakon što je pre nekoliko godina dokazao monstruozno tešku Poenkareovu hipotezu, čudnovati matematički genije Grigorij Perelman odbio je Fildsovu medalju, a sada nije prihvatio ni nagradu Instituta Klaj za uspeo dokaz i to u vrednosti od – milion dolara. "Imam dovoljno", rekao je kroz zatvorena vrata novinarima koji su ga pronašli na skrivenoj adresi
„Super je deda“, kaže mi pre izvesnog vremena moj poznanik, deklarisani levičar, a oči mu pri tom zaneseno cakle, „devedeset dve godine, ej! A bistriji i luđi od svih ovih današnjih nazovi političara zajedno.“
Kada bi na jednu gomilu zgrnuli pare izgubljene nemarom ili neznanjem od Petog oktobra naovamo, kolika bi to gomila bila?! Lanac slučajeva uludo izgubljenog novca nikako da se prekine. A obećavali su promene na bolje! Da se sve, kao u uređenim zemljama, svede na izuzetke koji se odmah sankcionišu
Na Veliki petak, već u ranim popodnevnim satima, započeće živa priča o životu i vaskrsenju. I nije slučajno da je to prolećna priča. I niko se neće usuditi danas, uz obilje citata i navoda, da navede reči apostola Pavla iz poslanice prve Korinćanima 14.19 – „Ali u crkvi volim pet riječi umom svojim reći, da se drugi pomognu, negoli hiljadu riječi jezikom“. A danas će Njega zasuti citatima, legendama, pa i lažima.
Stručnjaci se slažu - BiH je dejtonskim ustavom dobila unutrašnji ustroj nepoznat modernim društveno-političkim sistemima, pa čak ni teorijama državnih uređenja uopšte. To je neka mješavina konfederalnog i federalnog, sa nejasnim, isprepletenim i sukobljenim ovlaštenjima jedinica i centralne vlasti. Nedavni, čini se logičan, vapaj jedne opštine da iz jednog kantona pređe u drugi mnogi su ocijenili kao otvaranje Pandorine kutije.
Nakon Jadranke Kosor i Boruta Pahora, i Ivo Josipović i Boris Tadić održali su prve pokazne vježbe iz nečega što se već može nazvati – izletničkom diplomacijom. Ukazavši se potpuno nenajavljeno u Opatiji na “susretu bez kravata”, uz dobro režirano čavrljanje pred kamerama o sportu i turizmu, htjeli su očito pripremiti svoje dvije zemlje na novo razdoblje odnosa u ex-ju regiji, kada i slastan ručak ili posjet nekoj izložbi mogu biti dovoljno dobar razlog da se sastanu.
Jesmo li se toliko emancipirali od ideologije navodno mračne prošlosti da je sada legitimno biti kulturni jugonostalgičar, jer je taj pojam lišen ideološkog naboja? I otkuda odjednom provala te iste prošlosti, samo sada u kulturnom ruhu? Fenomen podgrijavanja nostalgije za prošlim danima kroz prizmu kulture za tportal analizira Slavenka Drakulić.
Udruženje novinara Srbije, koje je tokom ratnih devedestih okupljalo neka od imena koja su u velikoj meri, medijski kreirala politiku Miloševićevog režima, predložilo je da pojedine ulice dobiju imena novinara čija ubistva već godinama nisu rasvetljena, a počinioci kažnjeni. Ova ideja, međutim, ponovo je pokrenula niz drugih pitanja i nerazrešenih odnosa između dve najveće novinarske organizacije u Srbiji.