Čemu marihuana, bensedini i ostala sredstva za dobro raspoloženje i smirenje? Lepo pročitaš izveštaj Vlade o realizaciji mera za ublažavanje ekonomske krize ili neki od dokumenata o uspesima Vlade. Osmeh ne silazi sa lica. Pri tome, samo gledati svečanosti otvaranja, a ignorisati ona o zatvaranju i stečaju. Otvaranje svega i svačega (moderne su pasarele, obilaznice i petlje i gde puta nema), a zatvaranje prema spoljnjem svetu.
Svakodnevni štrajkovi, nezaposlenost i razorena privreda u BiH trebalo bi da fokusiraju političare na socijalno-ekonomske teme i programe koje bi pred opšte izbore ponudili glasačima.
Srbija je u ratu. To su poslednjih nedelja u nekoliko navrata građanima poručili predsednik Boris Tadić i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Međutim, za razliku od prethodnih ratova koje je vodila Srbija ovog puta nije u ratu ni sa susedima ni sa NATO savezom, već sa organizovanim kriminalom. Neupućeni posmatrač mogao bi se zabrinuti da su do sada srpske vlasti bile u dobrim odnosima sa kriminalcima ali da će zbog spora koji je nemoguće rešiti mirnim putem, vlada svoju politiku morati da nastavi drugim tačnije vojnim sredstvima. Srećom, ili tačnije rečeno nadajmo se, ni jedno ni drugo nije tačno pošto se radi o metafori. Međutim, upotreba ratnih metafora je takođe razlog za zabrinutost, jer kao što Moizes Naim upozorava “kada god ih političari predlože, slede loše politike”.
Jel se i vama bljuje od ovog naslova i ove teme? I meni. A zašto ljudi još uvijek laprdaju o istom ? Prošlo je toliko vremena od njegovog početka, da su djeca rođena u osvit klanja, danas ponosni vlasnici lične karte (pod uslovom da su preživjela i da kao posljedicu rata nisu zakačila kakav sindrom, pa su stanovnici neke mentalne institucije i uprava Obora ne može da im izda osnovni dokument).
U svom autobiografskom romanu Primirje (La tregua) italijanski književnik Primo Levi povjerio je ljudskom sjećanju priču o malome Hurbineku, djetetu iz Auschwitza. Čitamo i prevodimo: ''Hurbinek nije bio ništa, bio je dijete smrti, dijete Auschwitza. Izgledao je kao da nema više od tri godine, nitko o njemu nije ništa znao, nije znao govoriti i nije imao imena: čudno ime Hubinek nadjenuli smo mu upravo mi, možda neka od žena koja je tako protumačila neartikulirane glasove što ih je maleni ponekad ispuštao.
Bilo je to nešto više od godinu dana do početka rata u BiH. Kao glavnog i odgovornog urednika TV Sarajevo pozvali su me u HDZ BiH da se žale kako na TV Sarajevo nema dovoljno novinara koji su Hrvati. Istinu za volju bili su u pravu, bilo je na tržištu malo novinara po nacionalnosti Hrvata, u BiH je bilo 18% građna koji su se tako izjasnili, ali spor je bio u načinu kako su taj problem namjeravali riješiti. ¨Daćemo Ti spisak od 100 Hrvata pa Ti izaberi novinara sa tog spiska!¨- zahtijevali su u HDZ-u. ¨Žao mi je, odgovorio sam, dajte mi spisak od 100 novinara pa ću ja izabrati Hrvata!¨