Nema nikakvog smisla, svjesna sam, ne mogu sa sigurnošću ni prihvatiti ovu misao, ali ostajem, ne mogu se udaljiti od svojih korjena. Svaki čovjek u svakom trenutku mora da posjeduje viziju prošlog, sadašnjeg i budućeg ličnog identiteta. Bez posjedovanja tog identiteta, čovjek bi bio kao formirani oklop koji ima svoj naziv, ali ne i svoju svrhu, odnosno nema sliku o samom sebi.
Pričao mi je ćaća ima nekolika mjeseca, znam da je bilo nakon središnjeg Dnevnika, ne sjećam se datuma, samo znam da se do vremenske prognoze govorilo o štrajkovima, nezaposlenosti i prirodnim katastrofama, pa može biti onda svaki dan unazad godinu, dvije, pet...
Kad je Deni krenuo u prvi razred, bili smo ponosni. To je velika stvar u životu svakog roditelja. Naročito kada je dijete lijepo i pametno. Naravno – i kada je zdravo. A onda, stižu prve petice. Sretni mamica i tajo rastu kao dijete – sa svakom peticom postaju važniji. I trude se, kao i mali Deni, ta tako potraje. Trajalo je...
Došao sam Ovdje, a valja mi ići Odavde. No, zar i nisam došao Ovdje da bih samo jednom pošao? Ali, zašto sam došao Ovdje? Hm? Šta je ono On rekao? Ah, da! I kad je Gospodar tvoj iz kičmi Ademovih sinova izveo potomstvo njihovo i zatražio od njih da posvjedoče protiv sebe: Zar Ja nisam Gospodar vaš? – oni su odgovarali: Jesi, mi svjedočimo - i to zato da na sudnjem danu ne reknete: Mi o ovome ništa nismo znali Tako sam ja Tamo posvjedočio protiv samog sebe.
Можда је могуће... Али, гдје и како? Овдје?! Ту? Тешко је. Јако. Ја не знам! Не знам гдје је мој простор, шта је мој простор и да ли, уопште, постоји било каква, моја, веза са простором. Којим и каквим простором? Простором као мјестом за које се неко везује и које дефинише неко биће, блискост и припадност... Или?