Šta povezuje usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalistička nacionalistička terevenka prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežija političko-kalkulantska klackalica oko statusa Vojvodine?
Bit će da vam nije drago što se to opet spominje, ali češki je filmski režiser, oskarovac, hedonist i po vlastitome priznanju - notorna lijenčina, te usput i genij, Jiri Menzel dobio batine usred Dubrovnika, dok je protivno svojoj stvarnoj naravi - radio. Sjećate se sigurno toga: snimao je dokumentarni film u kojemu je samome sebi i svima koji će njegov film gledati - a takvih je sigurno bukadar, kako Čeha i Slovaka tako i drugih Europljana, nastojao objasniti zbog čega tako i toliko voli Dubrovnik i Hrvatsku.
Hitler je obećao bogatim da će ih pritisnuti, a to podijeliti sirotinji. Nijemcima se to sviđalo. Djeca su imala besplatno mlijeko a radnici su besplatno išli državnim brodom čak na Island da bi se odmorili.
Pre svega mislim da se ovde Srpska radikalna stranka pogrešno percipira kao proizvod tranzicije i da se gubi iz vida da je to veoma autentična pojava u srpskoj modernoj istoriji. To je prva politička stranka koja se u Srbiji stvara 1881. godine, to je stranka koja već ima svoju desetogodišnju istoriju pre nego što se formalno organizuje.
Što Sarajlije skupljaju? Sličice sa likovima ratnih zločinaca, kanalizacione poklopce ili brisače automobila yuga 45? Ili pak guraju krompire u auspuhe audija političkih i privrednih moćnika? Milijunaško pitanje je sad!
A zapravo, sva ljepota na ovome svijetu dolazi od ptica koje umiru jer lete nisko, od ljudi koji umiru jer čeznu da lete visoko. Da ih nema, nikada pogled ne bismo digli sa zemlje.
Novi zakon o informisanju tek skinut sa vatre, upravo mi je dospeo u tanjir! Kakve sam sreće oprljiće mi jezik ako ne budem srkala, a srkanje mi je zabranjeno još u ranom detinjstvu kad me mama učila pristojnom ponašanju za stolom. Ne smem ni hleb da udrobim, a još manje da jedem kašikom ono što se jede viljuškom. Usput mi treba i nož da pridržim zalogaj, ali ga nema na stolu. Uskraćen mi je iz bezbednosnih razloga kao u svakoj robijašnici. Pošto je jelo definisano kao specijalitet trenutne vlasti, u njemu nema ni truna hranljivosti, bajato je i sadrži opasne toksine. Da bi delovalo jestivo, neko je u njega ljuljnuo nezdravu, menzašku zapršku koje sam se u novinarstvu najela za čitav život. Znam kako deluje na stomak i kako lako može da napravi čir.
U celoj ovoj politički komplikovanoj i ljudski tragičnoj situaciji, oni koji bi morali biti odgovorni i oni koji bi morali tražiti tu odgovornost, uporno ponavljaju samo jednu jedinu stvar – šta će se dogoditi sa slikom zemlje u „inostranstvu”? Da li će to narušiti naš „ugled” i šta se po tom pitanju može učiniti? Ukratko i srpski – „šta će svet da kaže”?