Trebinje, gradić na krajnjem jugoistoku Bosne i Hercegovine sa velikim turističkim potencijalom i prepoznatljiv po srbijanskoj seriji „Ranjeni orao“. Ovako Trebinje poimaju oni koju u njemu nikada nisu bili, koji ne čitaju novine, i aktuelna lokalna vlast. Za sve ostale, Trebinje je grad koji zauzima vodeću poziciju na mapi kriminala, grad uništene privrede, iznevjerenih obećanja i grad u kojem je život skoro nemoguć.
Odnos politike i znanosti od iznimne je važnosti za napredak društva. Ukoliko politika prati znanost, detektira potrebe društva, potiče traganje za novim znanjima, i ukoliko znanost sudjeluje u kreiranju javnih politika, ukoliko je korektiv političke prakse, onda je riječ o konstruktivnom odnosu. Ukoliko se politika postavlja iznad znanosti, ukoliko je ideološki potčinjava, onda je riječ o destrukciji sa nesagledivim štetnim posljedicama po razvoj društva.
Ako ovih dana malo naćulite uši, čut ćete iz Bosne i Hercegovine jedno – klik. Nije osobito glasno, treba, velim, naćuliti uši, čak na trenutak i zaustaviti dah, ali onda se može čuti prilično dobro i jasno. Čuli bismo ga i jasnije – konačno, Bosna i Hercegovina nam je uvijek bila, još uvijek jeste i vazda će biti tako blizu – da se ne miješaju popratni zvukovi. Zvukovi su neuredni i neskladni, jako vuku na kakofoniju i kaos, što se za tu susjednu zemlju podrazumijeva sada već puna dva desetljeća.
Sve se nekako čini da će se za koji dan malo ko sećati šta se to dešavalo u Sarajevu 2. juna. Još će ispasti da je Milorad Dodik bio na dobrom tragu kada je tok pompezno najavljene, a brzopotezno okončane Međunarodne konferencije o zapadnom Balkanu ocenio kao evrobalkansko pozorište, bez ambicije da se ode dalje od uglađenog diplomatskog protokola i ponudi nešto više od već izanđalih fraza i tapšanja po ramenima.
U Sarajevu je, prije nešto manje od 20 dana, umrla starica. Nije se prezivala Dodik, Tihić, Silajdžić, Čović, Lagumdžija... Zvala se, koje li ironije, Nada. Nada Knežević. Smrt joj još nije donijela mir, još leži u hladnjači u Barama, pojma nemam zašto. Mira je imala malo, dostojanstva nimalo. Firma „Klas“, inače nekadašnji vlasnik njene sobice u potkrovlju, srušila je poljski WC koji je starica koristila do prije 10 godina. Komšije su sebi dozidali klozete, ona nije imala čime, ili nije znala kako. Nebitno, možda i ne. Nuždu je vršila u kantu, u svojoj prokisloj sobici u potkrovlju, sobici u koju, baš zbog toga, nije nikom dala da uđe. Za to se saznalo kad su mediji (Bog im dao lijepo zdravlje, kakvi god da su) počeli barkati u tu, za Sarajevo i ostatak BiH, nevažnu stvar.
Ti spadaš u red ogorčenih, potmulo nezadovoljnih, ali tihih negatora, svesrdnih opozicionara, jakih na rečima, jer ti je reč jaka, a delo slabo. Pravdaš slabost dela svog mladošću svojom, jer mladost je mlada, nevina, čista, naivna. Tvoje opozicionarstvo je potpuno, beskompromisno, to jest trulo!
U osmom dijelu putopisa Siniše Vlaisavljevića koji je uz tehničku pomoć telefona, a uz svesrdnu pomoć svoje mašte i želje za putovanjima, zabilježio ovaj jedinstven i intiman doživljaj svog proputovanja kroz Ekvador, Boliviju, Čile i Argentinu, putujemo prema Čileu!