Можда је могуће... Али, гдје и како? Овдје?! Ту? Тешко је. Јако. Ја не знам! Не знам гдје је мој простор, шта је мој простор и да ли, уопште, постоји било каква, моја, веза са простором. Којим и каквим простором? Простором као мјестом за које се неко везује и које дефинише неко биће, блискост и припадност... Или?
A doći će i Septembar ! Već 400 godina ne pričam sam sa sobom i nedostajem si jako. Bilo je to juče, kad sam shvatio da nikad neću ozdrviti, kad sam shvatio da moram sebe pronaći, da se moram susresti sa samoslikom i završiti dramatizaciu ove predstave, jer neće biti nikog kome ću nedostajati, uzalud šizofrenija, dijabetizam i alkoholizam, poslije mene sve počinje, osim mene. Šta će mi samopoštovanje i sećanje? Bio jednom jedan not so working-class junak?
Iako je ponedjeljak, danas ne radim. U Holandiji se, naime, slavi takozvani 'drugi dan Uskrsa', koji naravno uvijek pada na ponedjeljak, i tako svake godine narod, naročito radni, uživa u slobodnom 'uskršnjem' ponedjeljku.
Danas se nisam probudila sa željom da spasim svijet. I nisam se nasmiješila na tu rečenicu kao što sam obično znala da činim jer me ona asocira na TBF i stihove njihove muzike koju volim.
Siguran sam da će se čitalac ove priče pitati ko sam ja. Prednost pseudonima je upravo ta da mogu da kažem ono što mislim, a da me niko ne osuđuje. Uostalom, moj identitet i nije toliko važan. Ja sam prosečna individua, mlađi član ljudske populacije i osećam potrebu da ispričam jednu priču. Jer, kao što sam rekao, konačno mogu da kažem ono što mislim.
Banja Luka je 22. aprila/travnja proslavljala 63. obljetnicu njezina antifašističkog oslobođenja. Ovaj dan ona obilježava kao svoj praznik – praznik Dana grada. Veličina i značaj ovakvog događaja i dešavanja predstavlja primjeran povod da se vidi do kud je Banja Luka došla u tom periodu i što ona zapravo nakon toliko godina poslije Drugog svjetskog rata postulira.