Anksioznost je dostigla rekordni nivo među tinejdžerima i mladima. Ali, šta je uzrok? Stručnjaci su upirali prstom u sve, od telefona preko politike do roditelja koji gaje decu „u letu“. Iako se o tačnim uzrocima zabrinjavajućeg porasta anksioznosti još uvek raspravlja, jedna stvar je jasna: prevelika zabrinutost roditelja za budućnosta njihove dece ne olakšava stvari.
U svetu u kome oni sa fakultetskom diplomom ne samo da značajno nadmašuju one bez nje, već ih čak i nadžive za neverovatnih osam i po godina u proseku, deluje prirodno što su roditelji zabrinuti za akademska dostignuća svoje dece. Ali istraživanja pokazuju da što više roditelji stvaraju pritisak oko ocena, to deca tužnije odrastaju.
Dete je popustilo u školi i odbija da priča, a majka ne zna zašto. Pozvala je u pomoć Jelenu Holcer – ovo je pouka za sve roditelje
Mamazjanija: Roditelj treba da pomaže detetu s učenjem i domaćim samo pod jednim uslovom
„Godinama sam mislila da je jedan od glavnih uzroka porasta depresije kod adolescenata povećanje pritiska u školi“, rekla je za Atlantik Lorens Stajnberg, psihološkinja koji proučava tinejdžere. „Kada razgovaram sa decom i pričamo o tome šta ih muči, oni češće spominju stres od ocena i škole, nego lajkove na Instagramu“, navodi ona.
Dakle, kako roditelji koji su fokusirani na uspeh svojih klinaca mogu da stave to do znanja i postave visoke standarde, a da ne oštete njihovo mentalno zdravlje?
Novinarka sa diplomom Harvarda i istraživačica o roditeljstvu, Dženifer Breheni Volas, ima predlog – samo promenite način razgovora i pitanja koja im postavljate posle škole.
Pitajte ih šta su jeli
Breheni Volas, autorka knjige „Nikada dovoljno: Kada pritisak na dostignuće postane toksičan – i šta možemo da uradimo povodom toga“, koja se zasniva na anketi 6.500 roditelja koju je sprovela zajedno sa istraživačima sa Harvarda, nedavno je razgovarala za CNBC o tome šta je naučila iz projekta i ponudila jednu jednostavnu izmenu koju roditelji mogu primeniti kako bi zaštitili mentalno zdravlje svoje dece.
Kao i mnogi roditelji, čim bi njena deca ušla u kuću iz škole, zasipala ih je pitanjima. „Kako je prošao test?“, „Koji domaći imaš?“, „Da li ste spremni za kontrolni iz matematike?“.
Sada ona umesto toga, priča o ručku.
„Kada moja deca uđu, umesto da im postavim sva ova pomenuta pitanja, zanimam se to šta su ručali ili navodim razgovorom na stvari koje nemaju veze sa ocenama, učenjem i testovima.“
Naravno, nije jednako važno da li je dete jelo piletinu ili lazanje, kao što je važno obrazovanja. Zašto onda ova promena?
Psiholozi su objasnili da kada roditelj postavlja pitanja samo u vezi školskih obaveza, deca stvaraju utisak da je njihovim roditeljima stalo više do njihova dostignuća, nego do njih samih.
Ako dozvolite da pitanja o kontrolnom budu prvo što ćete im uputiti, oni će razumeti da vaša ljubav i poštovanje zavise od ocena. A to, navodi Breheni Volas, „može dovesti do toksičnosti, anksioznosti i mentalnih problema“.
Ali čekaj, zar ne treba da znam kako je prošao na kontrolnom?
Zar roditelji ne bi trebalo da budu uključeni u školovanje svog deteta i da podrže njegov uspeh? Naravno, Breheni odgovara, ali roditelji moraju manje da pritiskaju svoju decu da pričaju o ocenama, insistira ona.
„Deca će svakako sama reći, to im je na umu. Ne moraju da misle da sam ceo dan čekala da se pojave da bih ih pitala samo o ocenama. Umesto toga, trebalo bi da dobiju poruku od mene da mi je stalo do njih kao kompletnih osoba.“
Njena deca razumeju koliko ona ceni akademska dostignuća i naporan rad, ali znaju da njena ljubav prema njima nije vezana za neki poseban ishod. A to je svakako veliki korak ka zaštiti dece od anksioznosti i mentalnih problema.