Slavko
Štimac rođen je 15. oktobra 1960. godine, a prvu filmsku ulogu ostvario je već
1972. godine u nagrađivanoj dječijoj drami Vuk samotnjak”. U bogatoj,
višedecenijskoj karijeri, Štimac najviše i najčešće govori kroz likove koje
tumači u filmovima, serijama i pozorištu. U rijetkim medijskim pojavljivanjima,
svojom skromnošću i pristupačnošću, očarava i kolege i javnost, te opravdano
nosi epitet koji ga decenijama prati – vječiti dječak. Ostvario je više od 80
filmskih, televizijskih i serijskih uloga, a publika ga najčešće prepoznaje po
ulogama u ostvarenjima “Varljivo leto ‘68”, “Ko to tamo peva”, “Sjećaš li
se Dolly Bell?”, “Underground”… U posljednjih nekoliko godina,
ostvario je zapažene uloge u serijama: “Ubice mog oca”, “Crna svadba” i
“Područje bez signala”. Na ovogodišnjem izdanju Sarajevo film festivala, dobio
je nagradu Srce Sarajeva, za najbolju epizodnu ulogu u dramskoj seriji “Crna
svadba”.
U
poluvijekovnoj karijeri, ostaje vjeran svojoj profesiji, umjetnosti. Nikada
nije postao sluga vlasti, niti se učlanio u stranku. Nenametljivo i tiho gradio
je status zvijezde poštovane širom Balkana, o kojoj niko nema niti jednu ružnu
riječ. Štimac je u intervjuu za BUKU govorio o svojim počecima, razmišljanjima,
nagradama.
BUKA: Na ovogodišnjem izdanju SFF-a,
u kategoriji Srce Sarajeva – Najbolja epizodna uloga – glumac u dramskoj seriji,
osvojili ste nagradu za ulogu u ostvarenju Crna svadba. Nakon decenija rada i
stvaralaštva u Vašem esnafu, šta Vam danas znače nagrade?
Ove godine
sam drugi put na festivalu u Sarajevu i drugi put dobijam nagradu Srce
Sarajeva. Prvi put, za ulogu u filmu Buick Riviera, koji je, po romanu Miljenka
Jergovića, režirao Goran Rušinović. Što se tiče ovogodišnje nagrade, ona nije
nagrada žirija, gde se ljudi sastanu, pa onda većaju, već je nagrada o kojoj glasa
400 profesionalaca iz naše branše, koji imaju svoje ime i prezime i koji se
opredeljuju za svoje kandidate u svakoj od kategorija. To je, u suštini, vrlo
značajno i retko se tako dodeljuju nagrade. Zato mi je ovo veoma prijalo. Čini
mi se da svakom čoveku, bez obzira kojim poslom se bavi, najviše prijaju komplimenti
od kolega, od ljudi iz istog posla, iz razumljivih razloga.
BUK: Glumce često svrstavamo u samo
jedan žanr ili u samo jednu ulogu: pozitivca ili negativca. Da li je Vama
svejedno koju ulogu igrate ili ima nešto što vam je draže, lakše ili, pak, teže?
U pravu ste.
Često se napravi stereotip za kakvu ulogu odgovara određeni glumac i ispadne da
mu uvek nude slične uloge, što je uglavnom pogrešno. Meni se čini da treba
probati igrati različite uloge. Duboko verujem da nisu sve uloge za svakog
glumca i zato postoji izbor, ali za glumca je jako dobro da se oproba u raznim
tipovima uloga, pozitivca, negativca i slično.
BUKA: Igrate i sa mladim glumcima,
glumicama, je li danas teže dobiti prvu priliku nego prije, recimo, 50 godina?
Ja mislim da
je uvek teško dobiti prvu priliku i to nije slučaj samo u našem poslu, nego i u
drugim zanimanjima. Ima načina kako se mladi čovek probija u svom poslu,
počinje od manjeg prema većem, to je neki uhodani način. Neko ima sreće, pa
nekome zapadne za oko i snimi nešto što dođe u žižu javnost. Na taj način se malo
brže probija u karijeri. Šteta je što dosta mladih glumaca dugo čekaju na šansu
da pokažu svoj talenat i ostvare napredak u karijeri. Kako to primaju zavisi od
ličnosti glumca, tog mladog čoveka, momka ili devojke, da li su zbog toga frustrirani ili jednostavno idu dalje. U svakom slučaju, treba
biti strpljiv. Tako je svuda, ja ne znam neku čarobnu formulu za to. Možda je i
faktor sreće i tajminga veoma bitan.
BUKA: Popularnost je veliki teret, a
vi ste popularni još od 11 godine, kada ste ostvarili prvu ulogu. Jeste li se
nekada zapitali – što je meni ovo trebalo?
Teško je
sada odgovoriti na to pitanje, jer prošlo je jako puno vremena, ali čini mi se
da sam bio dosta realan. Bilo mi je malo čudno, jer kad ste dete, malo
drugačije gledate na te stvari. To nije nešto što sam ja želeo da se desi, mlad
čovek bira svoju profesiju sa 19 godina, posle završene gimnazije, kada
odlučuje da ide na akademiju, da studira…To mu je želja i onda pravi karijeru. Meni
se to desilo kao detetu. Ja sam rastao u tome i onda mi je bilo neobično. Jedino
toga se prilično dobro sećam – da mi je bilo neobično. Zašto se ljudi toliko
oduševljavaju, kada je meni prva asocijacija na sve moje filmove da je to rad i
da su to dani i dani, pa čak i meseci snimanja…Nekad naporno, nekad ne. Čini mi
se da nisam mistifikovao stvari, nisam smatrao da je to nešto izuzetnije od
života, da je to nešto specijalno. Možda grešim, ali kad evociram uspomene, eto
to mi prolazi kroz glavu.
BUKA: Više puta sam pročitao da Vas
zovu vječiti dječak. Možete li se poistovijetiti sa tim epitetom?
Činjenice
govore suprotno. Neću biti prvi koji to kaže, mladi ste onoliko koliko ste
mladog duha. E sad, to što telo pokazuje da ste već u nekim godinama, zavisi
kako ko to prima… Ja sam, iskreno, sasvim zadovoljan. Ne bih voleo da sam mlađi,
jer i to zna da bude velika gnjavaža. Čovek prođe kroz razne faze, razna
iskušenja, bilo privatna, bilo profesionalna. Sasvim sam u redu sa ovim. Nisam
više dečko, ali jesam duhom, nadam se. Čini mi se da čovek treba da bude mladalačkog
i poletnog duha, da bude radostan i vedar, pa će samim tim biti i bolji, i
zdraviji, i socijalniji.
Buka: Postali ste zvijezda prije nego
što je rođen moj otac. Generacijama ne blijedi Vaš sjaj. Šta je recept
protiv prolaznosti?
Ne znam, ali
nisam jedini. Evo, kad pogledam našu koleginicu Branku Veselinović, ima 104
godine i još radi. Još je vrlo aktivna i prisebna, vesela i vedra, i divna,
zaista joj svaka čast. To da li sam još aktuelan, nije na meni da govorim o
tome. Jednostavno, volim da radim i osećam se više nego ikad zrelijim za nove
poslove. Neko dragoceno iskustvo već posedujem i prija mi. Mislim da svakom
čoveku prija da radi, to je nešto što me ispunjava, treba biti aktivan. Ja bih
pre rekao da sam realan, čini mi se da se o tome radi.
BUKA: Publika Vas nekako najviše
pamti po ulogama u filmovima i ostvarenjima nastalim u vrijeme bivše
Jugoslavije. U umjetničkom, glumačkom smislu, šta je drugačije danas u odnosu
na to vrijeme?
Ne bih rekao
da je mnogo drugačije. Lakše se radi, što se tiče tehničke izvodljivosti. Ima
dosta prednosti, u smislu savremenije opreme, kamera i ostalog. Ne radi se više
sa trakom, koristi se manje osvetljenja, osetljivije, bolje kamere… U
operativnom smislu, ako se snima ceo dan, uveče reditelj već može da pogleda na
kompjuteru grubo montirane scene, što je nekada bilo nepojmljivo. Nekada je
traka bila jako skupa, odlazila je u laboratoriju da se razvije, pa se onda
nije znalo da li su materijali ispravni, dok se ne pregleda i tako dalje. Sad
gledam sa te strane, a što se tiče samih uslova snimanja, ne vidim neku
naročitu razliku.
BUKA: Često se govori da u
Jugoslaviji nije bilo slobode, da smo bili zarobljeno društvo. Jesmo li danas
slobodni?
U
Jugoslaviji nije bilo slobode? Ja ne znam ko to govori. Više puta sam naišao na
te gluposti da nije bilo slobode. Ja se ne sećam da je baš tako bilo. Bilo je
prilično mnogo slobode. Mogao je čovek da spava bezbrižno u parku ili da radi
slične stvari. To je zaista istina, bilo je mirno i bezbjedno. Ljudi su radili,
stvarali. Jako malo filmova je bilo koji su bili pod nekom cenzurom, ali koji
su ipak kasnije pokazani. Nije baš da je neko robijao zbog toga ili da je bio
proganjan. Mislim da je potpuna glupost pričati da je u Jugoslaviji bila
represija ili slično. Valjda ima nas savremenika koji smo odrasli u toj zemlji.
Ja nisam nikada bio član partije, Saveza komunista, kao ni većina ljudi koje
poznajem, i ne vidim da je ikome zbog toga bilo nešto uskraćivano. Zaista mislim
da ljudi pričaju napamet, a ne znam zašto im roditelji ne ispričaju. Verovatno
ih i ne pitaju. Nije baš sve tako kao što se priča.
BUKA: Na našim prostorima često
vidimo da oni koji nas vode nečiji uspjeh predstave kao kolektivni ili ga
pripišu kolektivnom identitetu, kako bi se svaki pojedinac koji nosi dio tog
identiteta osjećao ponosnim. S obzirom na to da Vam dio porodice živi u
Zagrebu, rođeni ste u Hrvatskoj, a živite u Beogradu, da li se osjećate kao
hrvatski ili srbijanski glumac ili ste iznad toga, za mene, ne baš naročito
bitnog identiteta?
Pa, iznad
toga sam, potpuno se slažem sa vama. Ja ne mogu da budem drugo nego
jugoslovenski glumac. Svi smo radili zajedno i radio sam na svim ovim
prostorima, a radim i dan danas. Nemam dalje komentare.
BUKA: Za kraj ću Vas pitati koja su
Vaša promišljanja o današnjem svijetu, svijetu beskompromisne borbe za uspjeh,
u kojem se njeguje individualizam ii u kojem rijetko ima empatije i
razumijevanja za drugog?
Moram biti
pošten pa reći da, kad sam ja bio jako mlad, stariji su govorili da su ljudi
nekada bili ‘ljudskiji’, moralniji…da ‘te današnje mlade generacije gledaju
svako sebe’, što zaista nije bilo tačno, pa pretpostavljam da nije ni danas. To
je od čoveka do čoveka i uvek je bilo isto, bar po mom mišljenju. Zaista ne bih
hteo da ispadnem kao ti stariji koji govore kako su nekada ljudi bili bolji
nego danas. Nisam siguran baš u to, najiskrenije. Kažu, mnogo im smeta što su
mladi ljudi na kompjuteru, telefonu i slično, a ja volim tehniku. Internet je fenomenalna
i korisna stvar. Normalno, ne treba preterivati, kao u svemu, to nije dobro za
čoveka. Danas su informacije tako brze i dostupne, a meni informacije nisu
vesti o zbivanju u svetu, nego u smislu da možeš da nađeš razgovore sa nekim
strašno zanimljivim ljudima, da mnogo toga naučiš… Šta god te zainteresuje, ti
ukucaš i nađeš i zadovoljiš svoju znatiželju, bila to nauka, umetnost ili
slično. Eto, to je moj stav prema svemu tome.