Ani Erno je inače velika zastupnica Palestinaca i potpisnica mnogih
peticija protiv politike Izraela. Nobelov komitet je poznat po gestovima
koji nedvosmisleno otkrivaju političku motivaciju i osetljivost na
mogućne reakcije. Ove godine, to je uskraćivanje nagrade za medicinu
naučnicima koji su otkrivali vakcine za Covid 19. O nagradama za
književnost, sa Bobom Dilenom i Peterom Handkeom i korektivima, posebno
ženskim, među njima (Olga Tokarčuk, Luiz Glik) napisano je mnogo.
Ovogodišnja Nobelova nagrada za mir aktivistima iz Belorusije, Ukrajine i
Rusije posebno jasno pokazuje kako ta politička motivacija deluje. A sa
druge strane, nagrada za ekonomiju pripala je jednom od
najozloglašenijih neoliberalnih ekonomista…
Ako ispustimo sve nespretnosti nobelovskog PR i svo mogućno
„prepoznavanje“, ostajemo, srećom, sami sa Ani Erno. Ovo „sami“ posebno
je važno, jer Ani Erno je potpuna suprotnost bilo čemu senzacionalnom i
široko popularnom. Poređenje, bar po temama, sa Elenom Ferante ili
Lejlom Slimani odmah otpada upravo u toj tački. Još više otpada ako
bismo je poredili sa Karlom Uve Knausgordom ili sa Sali Runi, bez
konkurencije najrazglašenijim autobiografsko/banalnim blebetalima
današnjice. Ani Erno, od svog prvog romana Ispražnjeni orman pa sve do Godina,
piše kraće autobiografske romane, ali su svi podjednako ili više
sociološki nego autobiografski, i slučaj autorke i njene porodice uzet
je zato što je najbliži. Tema nezakonitog abortusa u šezdesetim godinama
prošlog veka, prolaza kroz društvo predrasuda koje nanosi duboke rane,
borba žene za nezavisnost i ljubomore koja nagriza tu pravilnu odluku,
francusko posleratno društvo iz žablje perspektive – to izvesno nisu
teme koje su ikada, a danas ponajmanje, bile „in“. Nepokolebljivi
feminizam, socijalna svest, jasno levo opredeljenje, još manje. Poetika
Ani Erno je stroga i skoro pragmatična: fikcija je isključena, detaljni
opisi takođe, nema ničega fantastičnog ni magičnog. Sve to nadoknađuje
bogatstvo jezika, smela mešavina niskog i mislenog, govora ulice i
refleksije celokupnog društva. Život Ani Erno sličan je tome: živi u
pariskom predgrađu, bila je profesorka književnosti. No sa druge strane,
ove godine je na filmskom festivalu u Kanu prikazala Godine Super 8,
koji je napravila (napisala i režirala) sa svojim sinom. Reč je o
montaži porodičnih filmova koje je snimao njen bivši i sada pokojni muž
između 1972. i 1981, i koji prikazuju pre svega nju, ženu koja se bori
protiv uvlačenja u buržoaski život i koja konačno pronalazi pisanje. O
sebi je u Kanu rekla: „Ja sam samo žena, žena koja piše“. Njeno
dugogodišnje zanimanje za film tu nalazi kraj – književnost je izvesno
prevladala.
Da li svako zaslužuje roman o svom životu? Neverovatno širenje
pisanja i stvaranje potrebe za pisanjem o sebi danas, daleko i izvan
analognih trendova koje stvara izdavačka industrija, daje na to
pozitivan odgovor. No Ani Erno ne pripada nijednoj od ovih populacija.
Ona pripada onoj najređoj, piscima koji su ceo život ostali verni
sopstvenim uverenjima i izazovima i nisu se micali sa glavne linije
fronta. Čitati ženu koja je dosledna feministkinja više od šezdeset
godina i koja je uspešno izbegla sve zamke kulturne „uspešnosti“, uz
osvajanje mnogo uistinu vrednih i dostojnih književnih nagrada, nije
nimalo teško – samo treba početi.
Kod nas je do sada izdavačka kuća Štrik objavila Zaposednutost, ove godine. U Hrvatskoj je prevedeno nekoliko njenih knjiga. Treba očekivati, ili se bar nadati, da će prevoda biti više posle dodeljivanja Nobelove nagrade.