U četvrtak 26. marta navršavaju se dve godine od do danas nerazjašnjenog nestanka dvogodišnje Danke Ilić iz Bora. To je bio prvi slučaj da je aktiviran sistem obaveštavanja preko mreža mobilne telefonije i svi smo primili SMS sa porukom o nestanku i potrazi za detetom. Nakon višednevnih napora u koji su bili uključeni policija i meštani ništa se nije moglo otkriti.
Ipak, nekoliko dana po događaju, posle silnih nagađanja i „otkrivanja“ male Danke u Beču, sumnjičenja majke da je upletena u nestanak i drugih bljuvotina žute štampe na konferenciji za štampu u Boru izneti su „precizni“ podaci o dvojici uhapšenih lokalaca-radnika vodovoda koji su, kako je tvrdio ministar unutrašnjih poslova, u celosti priznali delo i podrobno ga opisali. Činilo se da je time stavljena tačka na slučaj.
Međutim, pokazalo se da je stvar mnogo mračnija. Dvojica privedenih su doduše „priznali“ izvršenje ubistva iz nehata (nenamerno gaženje deteta), da mu nisu pružili pomoć već su ga kolima odvezli i bacili kako bi prikrili izvršenje i svoju krivicu. Međutim, na mestu navodnog zločina nije otkriveno ništa.
Potom se traganje proširilo na čitav region i do danas nema ni traga ni glasa od nesrećne Danke žive ili mrtve. U međuvremenu su privođeni najbliži srodnici dvojice osumnjičenih a brat jednog od optuženih, tokom saslušanja naprasno je preminuo u policiji, prema zvaničnom saopštenju od infarkta. Obdukcija tela, koja ni do danas nije zvanično objavljena, utvrdila je da je ubijen od mučenja. To su objavili relevantni mediji koji su imali uvida u spise, što nije demantovano. Narečeni je trebao da prizna saučesništvo, da pokaže mesto gde je premestio leš deteta.
Pod mukama se može priznati svašta: da ste špijun, homoseksualac, da ste ukrali čokoladu iz samoposluge, da ste…
Međutim, ne može se pokazati mesto gde je nešto čega nema, niti ga može biti, jer ga ni vi, niti bilo ko nije tamo ostavio
Priznati nešto uopšteno za šta nema materijalnih pokazatelja već gola reč: da smo vozeći nesmotreno pregazili dete a potom da smo u strahu od kazne ubacili mrtvo ili na izdisaju dete u vozilo i odvezli ga „negde“ – to se može a verovatno i mora. (Mi koji nikada nismo bili u šakama inkvizicije možemo do mile volje da sa moralnih visina dociramo: kako mi ne bismo nikad ništa priznali, pogotovu da ne bismo „priznali“ nešto što nismo uradili jer onda treba da idemo u zatvor na pravdi Boga, da ne bismo odali roditelje, prijatelje, izdali domovinu…
Ali čovek nikada ne treba da govori o stvarima koje nije iskusio. Dvojica privedenih su, naravno, mučeni, pa su kako bi prekratili svoje muke potpisali sve kako je napisano u zapisniku o saslušanju – jedino što zaista nisu mogli to je da pokažu mesto na kome je leš deteta. Zašto bi priznali da su izvršili ubistvo iz nehata a ne bi odveli policiju na mesto gde su leš bacili da su to zaista uradili?! Konačno, potraga je danima trajala, pretpostavljam i sa psima tragačima, sa roniocima. Nešto bi se našlo: leš bi isplivao sa dna reke, psi bi ga nanjušili negde u šumi…
Ne radi se ovde o onoj uprošćenoj: nema leša – nema zločina. I te kako se može dokazati ubistvo i bez nađenog tela koje može biti temeljno uništeno, na primer spaljivanjem. Nije problem samo u tome što nema leša, već što u ovom slučaju ni savremena forenzika, koja je daleko odmakla, nije mogla da nađe ni najmanje tragove DNK, krvi ili drugih materijalnih tragova u automobilu osumnjičenih niti na njima. Naravno, dvojica su kasnije u tužilačkoj istrazi povukli svoje iznuđene iskaze. Dva puta je viši tužilac u Zaječaru podizao optužne predloge koje je Apelacioni sud vraćao natrag zbog manjkavosti i nelogičnosti. Izmeštena je i sudska nadležnost iz Zaječara u Negotin zbog moguće pristrasnosti. Još se ništa ne zna o istrazi za ubistvo izvršeno u policijskoj stanici u Boru…
Za sve ovo vreme dvojica okrivljenih, od ministra odmah proglašenih krivcima, ostali su da čame u istražnom zatvoru. Dve godine!
Ako sve dobro razmotrimo, dva i dva su četiri. Izvršen je pritisak na policijske rukovodioce u Boru da po svaku cenu izvuku priznanje od dvojice osumnjičenih čija je nesreća bila u tome što su se otprilike u vreme nestanka našli u rejonu događaja gde su snimljeni kako prolaze službenim automobilom. Ništa drugo. Ali, ko zna ko je još snimljen nekom nadzornom kamerom? Setimo se slučaja naplatne rampe Doljevac i isecanja nekoliko minuta snimka. Ispada kako su ta dva obična radnika vodovoda, bez kriminalne prošlosti, izvršila ono što se u teoriji naziva „savršen zločin“: zločin posle koga nema nikakvih tragova, svedoka i dokaza. Ali neće biti da je tako. Pre će biti da je reč o jednom ubistvu radi iznuđivanja priznanja za saučesništvo i o dve torture radi priznanja nepostojeće krivice. Nijedna policija ne svetu nije stoprocentno uspešna, uvek postoje zločini koje je nemoguće rasvetliti ili budu rasvetljeni posle mnogo godina. Nije sramota priznati da bar za sada nisu u stanju da reše slučaj.
Nažalost, postoji još jedna najmračnija mogućnost u koju ja od početka verujem. Da pojedinci iz policije i tužilaštva pokušavaju da napakuju krivicu dvojici nedužnih ljudi kako bi zaštitili stvarnog ubicu koji im je poznat, a koji zbog svog bogatstva, uticaja i/ili političke moći mora, ostati nekažnjen i nekompromitovan. Smatram da je u ovom slučaju lokalna policija pod pritiskom nadređenih prisilila dvojicu nedužnih ljudi da priznaju zločin koji nisu počinili kako bi na taj način primirili javnost i zatrpali slučaj. I da možda zaštite pravog krivca?
Kao i mnogo toga, i ovaj slučaj će pasti u zaborav ukoliko se naše savesti ne probude.
Izvor: Danas