Da li su Bejrut i čitav Levant prozor u distopijsku budućnost, kao što sluti Amin Maluf? On je mislio pre svega na nestanak tolerancije i uspon raznih fundamentalizama. Ja sam na njegovu brigu dodao jednu našu, lokalnu. Još nije izračunato da li je Liban, ili postjugoslovenske državice, više koštalo ratovanje ili posleratno pljačkanje. I u ratu i u miru, u oba slučaja, najskuplji su bili nesposobnost i glupost, prenosi RTS.
Mural kubansko-američkog umetnika Horhea Rodrigeza-Gerade na zgradi izrešetanoj mecima na bivšoj liniji fronta u Libanskom građanskom ratu 1975-1990, u centru Bejruta
„Svetla Levanta su se pogasila. Zatim su se tmine razastrle planetom.
A s moje tačke gledišta, to nije puka slučajnost.”
Oduvek sam se podsmevao onim putnicima koji posle nekoliko dana „skuže” neku zemlju i odmah su spremni da je opišu. Put u Liban je i mene doveo u iskušenje da postanem takva vrsta putnika-mislioca.
Mogao bih da tvrdim da ovaj tekst nije takav, jer godinama razmišljam o Levantu. Uporan sam u nazivanju Libana, Sirije i okolnih zemalja Levant, jer je to ime starije od zapadnocentričnog – Bliski istok.
Levant je naš region-rođak, s kojim delimo veliki deo istorije, na čije muke i naše muke liče. Iako smo duže živeli u istoj državi sa Bejrutom nego sa Zagrebom, ipak bi možda bilo pomalo preterano reći da smo mi najseverozapadniji deo Levanta, na šta nas podseća način života.
U tom kraju sveta i njegovoj okolini nastale su mnoge najvažnije tekovine ljudske civilizacije: poljoprivreda, najstariji gradovi, vera u jednoga Boga… Feničani, čije je središte bilo u današnjem Libanu, ostavili su nam prvo fonetsko pismo. Ako sledimo Amina Malufa, možda istorija zatvara krug i potapa ljudsku civilizaciju na mestu gde je rođena.
Prva moja iskustva s Bejrutom zapravo su ojačala moj optimizam. Setio sam se analize fraze „ovo nema nigde” Zorana Ćirjakovića. Ta fraza se najčešće koristi da se izrazi nezadovoljstvo okolnostima našeg života. Kada je grad prljav, kada je prevoz loš, kada je uprava aljkava, kažemo „ovo nema nigde”. U tom smislu, poseta nekadašnjem „Parizu Bliskog istoka” je lekovita.
Slika aerodroma na kojem povremeno nestaje struje čini da dronjavi Surčin izgleda kao oličenje sjaja. Onda putnik namernik shvata da se našao u milionskom gradu u kome skoro da nema semafora, javnog osvetljenja i javnog prevoza, a često ni struje. U gradu u kome je tzv. mir bukvalno bio jednako ili gore rušilački od dugogodišnjeg rata.
Đubrivo koje je zaboravljeno u jednom silosu čamilo šest godina prouzrokovalo je pre dve godine možda i najveću nenuklearnu eksploziju u istoriji.
Načini urušavanja
U Africi i Južnoj Americi ima raspadnutijih velegradova. Većina država svetskog Juga nagrižena je korupcijom i pljačkom, mnoge su razorene ratom. Ali Kinšasa i Port o Prens verovatno nikada nisu doživeli blagostanje. Ono što Bejrut, Liban i ceo Levant čini posebno tužnim jeste ono što su bili i što su mogli da budu. Ne samo radi njih samih, nego i kao uzor za ceo svet.
Liban je uz Izrael bio jedina istinski demokratska država u tom delu sveta. Onda je građanski rat srušio taj svetionik kulture, finoće življenja i tolerancije.
Što reče Maluf: „Što se tiče civilizacije iz koje sam potekao, moram dodati da iako je njen nestanak sigurno tragedija za one koji su odrasli u njenom okrilju, za ostatak sveta tek je malo manje tragičan. Naime, i dalje sam uveren da bi čovečanstvo u celini, sa svim svojim civilizacijama – da je pluralni Levant uspeo da opstane, napreduje i razvija se – umelo da izbegne zastranjivanje koje u naše vreme posmatramo.”
Ne mogu da ne mislim na Jugoslaviju, tu zemlju koja je svega osim sreće imala, što reče Štulić. Krhka etnička i verska ravnoteža je u obe zemlje uništena građanskim ratom. Mnogi porede Liban sa Bosnom, i zbog složenog odnosa između verskih zajednica proisteklih iz miletskog sistema, a i zbog zaglavljenog posleratnog razvoja.
Možda postoji jedan činilac koji je utešan za nas. Raspad Jugoslavije je pogoršan dubokim ranama iz Drugog svetskog rata. Liban je mnogo duže živeo u miru. Iako je u otomansko vreme bilo nekoliko krvavih verskih sukoba, ipak je Liban izbegao razaranja svetskih ratova. A onda je ne samo razoren u ratu nego je nastavio da se urušava i u miru.
Mržnja prema novom
Dobro je poznata uloga stranih sila u libanskoj tragediji, Sirije, Izraela, a u pozadini i SAD. Manje znamo za domaće podzemne sile koje su pokuljale na početku tragedije.
Profesorka Dima de Klerk, autorka jedne od najuspešnijih knjiga o libanskom građanskom ratu, bila nam je vodič po svojoj domovini. Pričala je o mizoneizmu, mržnji prema novom i promeni, koja je podstakla neke zajednice da poremete lomljivi poredak svoje zemlje.
Uplašeni novim stvarima koje su pre svega videli na televiziji, tradicionalisti su se latili oružja da odbrane stare načine. Ruševina bioskopa „Jaje” ili „Kupola”, građenog u najmodernijem brutalističkom stilu šezdesetih godina, simbolizuje propast modernizacije libanskog društva.
U međuvremenu, po gradovima su zajedničke institucije izgubile svaku verodostojnost. Istini za volju, ta nesrećna država nikada nije imala snažne institucije. Od osnivanja 1943. godine zvali su je „trgovačka republika”. Trgovački i drugi poslovni lobiji nisu želeli snažnu državu koja bi ometala njihove delatnosti. Ali se slabost države pogoršala tokom vremena.
Sve etničke i verske grupe su lakše ostvarivale svoje interese držeći se svojih vođa, nego preko zajedničkih državnih organa. Onda je krenuo rat, uz veliko učešće stranih sila.
U ulici Maarad
Kada je rat stao, nije stalo propadanje. Kao simbol propasti, posebno me je dotakla sudbina ulice Maarad, koja je građena kao izlog prosperitetnog i zapadnjačkog Bejruta. Nazvana je po Međunarodnom sajmu 1921. godine. Možda bi se mogla u prevodu zvati i Sajamska. Ova ulica pokazuje da su Libanci sasvim doslovno shvatili frazu o Bejrutu kao Parizu regiona.
Sa svojim arkadama Maarad ulica je verno oponašala parisku ulicu Rivoli, a njen najbolji deo je trg, na kome je, okružena art deco zgradama, nikla sahat kula sa ogromnim „roleks” satom.
Danas su svi izlozi najskupljih radnji u ovoj ulici polupani. Nema šetača ni turista, a na krajevima ulice su vojnici i barikade. Pri svemu tome, ulica je obnovljena posle rata devedesetih, ali je razorena stalnim demonstracijama od 2005. godine nadalje.
Ljudi su protestovali zbog različitih stvari, od sirijske okupacije do poskupljenja i korupcije. Protesti su ubili stari trgovački centar. Male skupe radnje nisu se više obnovile.
I u ovako propalom Bejrutu grade se skupi, pomalo bezlični oblakoderi uz obalu. Radi njih se uništava više istorijskih slojeva starog grada – od otomanskih kuća koje podsećaju na Istanbul i Solun, do modernističkih zgrada iz dvadesetih godina što liče na Pariz i Majami.
Posleratna obnova grada je bila korupcionaška i profiterska. Zato nema osnovnih gradskih funkcija, kao što su javni prevoz i osvetljenje. Bogataši se voze kolima, a oko njihovih zgrada svetlo daju agregati.
Eksplozija 2020. godine razotkrila je potpunu nesposobnost administracije. Šest godina je amonijum-nitrat propadao u skladištu u jednom silosu, dok se nije zapalio. Vlasti su ignorisale molbe da se đubrivo premesti na neko bezbednije mesto. Još jednom se pokazalo da kradljivost nije glavni nedostatak loših vlasti. To je nesposobnost.
Branko Milanović je pisao da korupcija ne mora uvek da škodi ekonomskom rastu. Neki autori navode za to primer zemalja Istočne Azije, prilično korumpiranih. Eksplozija silosa u bejrutskoj luci ogolila je nesposobnost administracije da prepozna „gorući” problem u veoma doslovnom značenju te reči.
Uza sve te nevolje, građani Bejruta su u velikoj meri sačuvali kosmopolitski i tolerantni duh grada. Svi stariji ljudi govore francuski, a mlađi i engleski i francuski. Po kafićima viđamo same drugarice (ili sestre?), bez muške pratnje, od kojih je jedna skroz zabrađena, a druga u sečenom šortsu. Puše nargile barabar s muškarcima. Da li su to ostaci bolje prošlosti?
Koliko dugo će moći da se očuva dostojanstvo u gradu u kome univerzitetski profesor ima manje od 100 dolara platu, u kome su zvaničnici potpuno digli ruke od opšteg dobra, u kome pohlepni bogataši gomilaju blaga po cenu potpunog uništavanja gradskog nasleđa i društvenog tkiva?
Preživljavanje Libanaca podseća na naše devedesetih godina. Tako je kod njih siromaštvo malo ublaženo doznakama dijaspore, jedne od najvećih na svetu, ako gledamo u odnosu na broj stanovnika u zavičaju. Po najskromnijim procenama, više je Libanaca po svetu nego u domovini. Po nekim, verovatno preteranim procenama, samo u Brazilu je više ljudi libanskog porekla nego u domovini. Po zvaničnim brazilskim procenama „samo” dva miliona, što je polovina libanskog stanovništva.
Isto ili slično rasejanje pogodilo je Irsku posle Velike gladi 1845-1849. godine. Vek i po kasnije, irski iseljenici su bili glavna snaga koja je Irsku preobrazila u jednu od najbogatijih država sveta.
Sačuvati dostojanstvo
Već slutite, pokušavam da nađem zrak nade za Bejrut i Liban, a mislim na jednu drugu zemlju na brdovitom Balkanu. Jedna od uteha je svetska perspektiva. U toj perspektivi, Liban uopšte nije toliko siromašna zemlja.
Dolina Beka, taj plodni raj, puna je izbegličkih porodica koje žive pod šatorima napravljenim od džakova sa UNHCR natpisima. Po ceo dan rade na njivama, voze se na traktorima, odmaraju se u prašini između šatora. I propali Liban je za njih mesto boljeg života.
Svetska perspektiva ima dva kraja. Sa druge strane, Libanci gledaju lagodan život svojih sunarodnika na Zapadu. Htedoh da napišem „koji stalno imaju struje”, pa stadoh. Možda i Evropljani osete kako izgledaju restrikcije bejrutskog tipa.
Da li su Bejrut i ceo Levant prozor u distopijsku budućnost, kao što sluti Amin Maluf? On je mislio pre svega na nestanak tolerancije i uspon raznih fundamentalizama. Ja sam na njegovu brigu dodao jednu našu, lokalnu. Još nije izračunato da li je Liban, ili postjugoslovenske državice, više koštalo ratovanje ili pljačkanje posleratnih poslovnih elita. I u ratu i u miru, u oba slučaja, najskuplji su bili nesposobnost i glupost.
Kao i kod nas, putnika namernika i u Bejrutu često iznenade dostojanstvo i neki suštinski optimizam ljudi koji trpe nevolje i nepravde života. Nikada u životu nisam doživeo da mi konobar vrati bakšiš, smatrajući da je preveliki.
Baš to se desilo u Bejrutu, kada nam je mlada studentkinja negodujući vratila previsoku napojnicu, rekavši da ona ima svoj integritet. Nismo hteli da je uvredimo nadmenom velikodušnošću, nego je u društvu inflacije teško odrediti pravi odnos cena. Posle nas je gazda kafane častio činijom grožđa, da se pokaže kao pravi domaćin.
Ni drugi ljudi u Bejrutu, mladi ili stari, uglavnom ne izgledaju bedno i zapušteno. Koliko dugo se, u opštem propadanju, mogu sačuvati pristojnost i dostojanstvo?
Pišem o Bejrutu, a opet mislim o nama. E, kada bih znao šta ta fina bejrutska (beogradska, sarajevska?) omladina može da uradi ne bi li, u Bejrutu doslovno, izvukli svoje društvo iz mraka! Čini mi se da se sećam šale iz vremena poljske krize osamdesetih, da neko treba da ostane i ugasi svetlo. U Bejrutu neko mora da upali svetlo.
U tom smislu, možda su globalizacija i migracije podjednako iskušenje i prilika. Da li će u propalim zemljama Levanta, ili Balkana, dijaspora pomoći razvoj kao u Irskoj? Ili će bogati Sever odvući svaki talenat, svu snagu? I ostaviti samo škart?
Bejrut je u svom propadanju dotakao ponore koje mi nismo. Sa strepnjom posmatram kako prolazi ovaj dragulj Levanta. Ako Bejrut opet bude osvetljen, sa semaforima koji rade i gradskim prevozom koji postoji, i naše nevolje će izgledati kao male i lako rešive. Navijam za Bejrut.