Divnoj vođici duha Jasni Šamić
Takozvano udruženje književnika, taj javnosti odavno poznat oportunistički esna (1) čije se pregalaštvo možda najsukcesivnije da objasniti engleskim frazemom petty crime, u književnom smislu (mada bi zli jezici bi rekli književna kloaka) – jer nema tu većih književnih zločina, ali tihog nasilja itekako (2) – četvrtu godinu zaredom raspisuje konkurs Međunarodne nagrade za prevođenje poezije „Kolja Mićević”, a u priopćenju – i neka mi čitalac oprosti na ovom kroatizmu – navodi se: da se nagrada dodeljuje za prevođenje poezije prevodiocu, „za životno djelo ili objavljenu knjigu u prethodnoj godini, prevedenu sa stranih jezika na srpski ili sa srpskog na neki strani jezik, ma gdje živjeli (3).”
Nejasnoće oko žiriranja – pre svega pitanje odgovornosti samih članova žirija – zatim netransparentnost, ali i besmislenost same odluke, nedoslednost koja je proizvod bezočne bezbrižnosti i negovane, duboko sam uveren, ravnodušnosti i palanačke blaziranosti: naime da se nagrada može dodeliti za životno delo – ili, ponoviću: ili – za pojedinačnu knjigu. Za pojedinca stvar su one metafizičke jeze o kojoj je pričala Mirjana Miočinović: tu je ova gorostasica mislila: kritičnost spram institucije je odsustvo ili nemoć pojedinca pred institucijom i verujem, dakle: (nesvesna nužnost) prihvatanja institucije.
„Oh, pa ja sam dobio nagradu ‚Kolja Mićević’ dva puta, jednom za životno delo, jednom za knjigu prevoda.”
„Na kojem jeziku?”
„Na srpskom”, razume se.
Prema tomu, činjenica da se ova nagrada dodeljuje četvrtu godinu zaredom ne govori u njenu korist. Naprotiv: način na koji se održava, kao i diskurs koji je prati, nanose sve veću štetu imenu i delu Kolje Mićevića. Ako bismo želeli da preterujemo – a nema stvarne potrebe za tim – moglo bi se reći da se lik i delo Kolje Mićevića unakažavaju.
U vremenu u kojem poezija postaje ne apsolutno nepotrebna, ali svakako benevolentna, a prevođenje se gura u sve uže i jalovije komercijalne okvire, manipulacija imenom Kolje Mićevića deluje ne samo neukusno, već i cinično. Pogotovo kada dolazi iz krugova koji se, po sopstvenom priznanju, pozivaju na njegovu „veličinu” iz lagodnog mraka svojih mračnih intencija.
Kolja Mićević bio je prevodilac koji je prevodio ono šta je on sam smatrao da bi trebalo prevesti!
Savršena ideja jedne savršene verovatnosti: „Prevođenje poezije je još jedna moguća budućnost poezije”!
Ipak, toliko je napisano, rečeno šta je K. M. preveo! I koliko.
I pre ove tobožnje nagrade moje ogorčenje narastalo je prvenstveno u doslovnom ponavljanju, ipak, jednog opšteg mesta – estradizaciji: naime da je: „Kolja Mićević bio (je) renesansna ličnost”. Krv crvena kao ruža i, avaj, ruža crvena kao krv. Pesnik sam u sobi punoj knjiga. I dima. A nemaština ga obavija. (Kiš primećuje da intervjuer obraća pažnju, ne na inventarm na njegovu biblioteku – čovek nije puž da nosi svoje knjige kao kućicu – a ne primećuje obilje kojem sam i sam svedočio pri susretu sa divnom Mirjanom.)
Kolja Mićević, žovijalni erudita i poprilično neuhvatljiv duh (što nije, znam, zvučim kao Matvejević, kvalitativnost sama po sebi), bio je sve samo ne renesansna ličnost, jer, ponovo primoran na jednu opštost, postoji čisto semantički, logički diskorak: Kolja Mićević je dekadentna ličnost! I to će svaki student istorije umetnosti – koji ima pomalo sklonosti za književnost – da razume: sumnja; sumnja u akademizam, u instituciju, u istoriju i civilizaciju, ogorčeni pacifista i sentimentalni mrzitelj nacionalizma.
ii.
Kolja Mićević umro je od posledica COVID-19; vrlo dobro i jasno se sećam, za razliku od Dragice Mugoše, Koljine supruge (ona je pokušala da pusti Baha u kapeli ali su je pristojno odbili provincijalnim gestama, koje iz daljine zvuče kao: „Ko te jebe”), i koja je odbijala bromazepam koji ja pijem da se sabere, dakle, sećam se te razglednice la petite mort: jer činilo mi se da su se P. B. i R. R. natjecali u laudacijama.
Hladno je. Novembarski dan. U nekakvoj aleji takozvanih zaslužnih građana na Rebrovcu. Dok nam cure nosevi, dok se slina skuplja na brkovima grobara koji se drapaju za muda lupkajući lopatama, pomislio sam da se P. B. i R. R. natječu u oboženjima i obožavanjima, da uskoče jedan drugome u reč kako bi dokazali svoje prvenstvo na patnju – pomislio sam da će jednoga dana P. B. ili R. R. sami sebi iskočiti iz groba da održe eulogiju.
iii.
Kolja Mićević – koji nikada, ni po koju cenu – osim pesničke (i to jake pesničke, kao što je pravoslavno pesništvo ili bilo koje drugo jako), nije imao nikakve afinitete prema bilo kojoj religiji, ni kriv ni dužan, sahranjen je po pravoslavnom obredu.
Ponovo: hladan novembarski dan. Sveštenik umoljen da dođe. Neraspoložen. Opelo po kratkom postupku. Sveštenik veli, ah, bog prima, veli svog sužnja, veli, a sada tu, i dok pogleda prema grobu veli, eh, tu je sada ništa.
iv.
Ach! Radost pravoslavlja.
v.
Prva dobitnica nagrade bila je Biserka Rajčić. Grotlo inspiracije. (Za mene lično). Neka vrsta nade.
vi.
Potonji dobitnik nagrade: čovek profetske poezije koja vonja po prepečenici i pečenju. Eksplikacija nije potrebna.
Zoran Kostić. Nije ovo nikakav pokušaj-snošaj post-moderne da se nametne pulp-fiction.
vii.
Commrade Kostić peva o „ljubavi vječnoj prelijepoj”, „o ružama crvenim kao krv”, „bijeloj kući nikad crnjoj”, „orijentisao se istorijski ili nacionalno”… ili, iz intervjua: „Ja sam pročetnički orijentisan…” „Goli otok je nastavak Jasenovca”… „Nacionalni udes”, ili „knez Miloš i Karađorđe na nebu”… Dušespasno; lekotvorno. Pisac koji ima više takozvanih književnih nagrada iz takozvane Rusije odnosno takozvane Bjelorusije nego objavljenih dela, kaže da je Žoli, a ne Protokoli falsifikat. Dušespasni, dužebrižnik, mesijansko, profetsko pero, prorok Kostić, tražio je boga (kod njega s velikim Z), a našao je Putina: „ozgo, iznutra i spolja… na prostranstvo Rusije, opet nasrće zglavkar tiranije… Puškinovog puta i put Dostojevskog, put Putinova…”
Čudni su putevi… Mada mi nikada to nije bilo jasno, jer su putevi uglavnom poprilično jasni i trebalo bi da služe pravcu i putu…. ah, pisac ovih redaka, jer nisam shvatio: Gospodnji.
Gospodin Kostić, dobitnik nagrade (2025), ponaša se kao da naš identitet ne sačinjava i srednjoevropsko nasleđe, orijentalno nasleđe, kao da se naše nacionalno biće tome organski odupira, pisac s nacionalnim predznakom… nacionalna slika.
Za gospodina Kostića u Banjoj Luci živi pola izgnanika, kao da sama Banjaluka nije izgnala pola svoga stanovništva… (vidi fus-notu 2!)
Ukratko će da observira (što bi rekao pesnik Kostić observira): „Udes srpskog jezika… jezik i narod znače isto… šta se dešava u našem jeziku? Jezik koji se sužava, prostor jezika? Jer drugi jezici su pseudojezici…” (transkript). Dalje (transkript): „Ukrajinci su prestali da budu Rusi…”(5)
Commrade Kostić se, prirodno, zalaže, za ćirilicu, a stvarna upotreba te Kostićeve, koliko i efnaske ćirilice, može se videti na svakom ćošku u Banjoj Luci, u svojevrsnom književnom podžanru: u grafitima: „Smrt migrantima” ili „Smrt studentima došljacima”… U likovima ratnih zločinaca u zagrljaju s patrijarsima.
Autor „Vijenac za Trepetovu”, ipak ne mari što je njegovo pesničko preduzeće sonetni v(ij)enac, konkretno: to što je sonetna forma nastala na jednom dvorcu orijentalne arhitekture, u Italiji, principijelno satanskoj… Na Siciliji!
KODA
Kolja Mićević pisao je, na smjesi jezika. Osim toga što je bio pesnički državljanin Francuske, Italije, Španije, Engleske, pa čak i Nemačke – Kolja Mićević je živeo u i pisao na jezicima koji ne pripadaju niti jednom ideološkom, već osećajnom, zvučnom principu – onome što je Valeri nazivao osećajna inteligencija: srpskom, hrvatskom, bosanskom, crnogorskom, slovenačkom. Prevodio je Miladinova.
Uzor Kolje Mićevića, pre nego što je započeo da prevodi Danteovu „Komediju”, bio je Dragiša Stanojević.
Malo ko primećuje dijalektička iskliznuća, ako nisu odveć naglašena: u odnosu, recimo na Mirka Kovača koji je pisao (i kojega su optuživali zbog toga) na ekavici, na hrvatsko-srpskoj varijanti jezika. K. M. M. K.
Vratiću se na šverpunkt: zna se ko su konstitutivni narodi u entitetu čije ime ne mogu da izgovorim, tako mi spasenja: ma gdje god Kolja Mićević živeo – Kolja Mićević — nikada — ne bi dobio Međunarodnu nagradu Kolja Mićević.
Rečnik pojmova za buduće dobitnike
špajz (Speis) – pantry šraf (Schraube) – screw lager (Lager) – storage, warehouse majstor (Meister) – master, handyman šlag (Schlag(obers)) – whipped cream krofna (Krapfen) – donut viršla (Würstchen) – sausage auspuh (Auspuff) – exhaust kasa (Kasse) – cash register karton (Karton) – cardboard cug (Zug) – voz
i da dodam budućim dobitnicima da mi i dalje ležimo na dušeku, da se pokrivamo čaršafom, da sanjamo na jastuku! Ne zaboravite: sanjamo: na jastuku!
Minhen-Banjaluka, 2026
Fusnote
(1) Jer celo je to bratstvo (i, bez trunka ironije, jedinstvo), sumorna i bornirana, ponoviću: bratija nekad mahala svojim KPJ knjižicama.
(2) A čitalac već naslućuje: malarmeovsko neimenovanje na najneočekivanijem mestu!, jer mogu da razumem da postoji izvesna birokratska – ako je ovo ta reč uopšte tačna – nužnost da takvo jedno udruženje nosi naziv po entitetu kojem pripada, ja mogu da razumem i činjenicu da takva udruženja ne moraju nužno da budu društveno-politički korektiv; ali moj otpor, međutim, prema svim institucijama nazvanim – pritom uglavnom preimenovanim – u ime entiteta, (i tu čitalac – I hope – jasno oseća razloge otklona da izgovorim ime tog entiteta) jer ne samo da nije higijenski, već prosto nije odgovorno, budući da taj otpor-otklon je stvar refleksije, refleksije ličnog iskustva, dakle refleksije psihološke, duševne, duhovne, intelektualne; odveć – i odveć dugo sam svestan – uslovnosti nastanka te mizerije: sva proganjanja, sva psihološka, psihična, silovanja koja se u savremenoj patologiji, izuzev u ovom nesrećnom vilajet-entitetu, nazivaju crveni kombi, sve opsade koje su kulminirale jednim savršeno strahovitim genocidom i napokon, uopštavajući do krajnjih granica, sva potonja progonstva naroda koja će postati većinski konstitutivni narod entiteta o kojemu je reč, žrtve politike koja je vođena u njihovo ime – napokon, prva glava ovog entiteta, ona psihijatrijsko-pesnička iz 1996, koja će pre nego što će marta 2019. biti pravosnažno osuđena na doživotnu kaznu zatvora, praktikovati tihovanje, a osuđena je zbog: genocida (na području Srebrenice), progona, istrebljenja, ubistva, deportacije i prisilnog premještanja (kao zločina protiv čovječnosti); ubistva, terorisanja, protivpravnih napada na civile i uzimanja talaca (kao kršenja zakona ili običaja ratovanja). A ta glava sve donedavno bila je član Udruženja.
(3) „Ma gdje živjeli” valjda opravdava taj međunarodni karakter.
(4) Svestan, ponovo, uopštavanja, kao parodija i autoparodija Ciorana, koje smatram nužnim za format unutar kojeg pišem, da su do tog stanja benevolentnosti poezije, doveli – ne – svi, ali većina, jer avaj poeziju će svi pisati, i najnepotrebniji establišment književnosti: čitaoci – jer treba, u bibliotekama, samo proučiti koja su to podvučena mesta! Kolja Mićević imao je savršen predlog da pesnik, pre nego što objavi svoju prvu knjigu, prvo prevede jednu knjigu poezije.
(5) Za gospodina Kostića, ruska agresija na Ukrajinu je „boj za božanski princip, boj za božansko”, takoreći, „Za boj spremni”.