Možda i najvažniji, ali zasigurno najevropskiji, američki pisac druge polovine dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka, Pol Oster, umro je poslednjeg aprilskog dana ove godine. Uticaj njegove proze prerastao je i njegov jezik i njegov žanr. U poslednjih tridesetak godina bio je jedan od najomiljenijih stranih pisaca u Srbiji.
Prvi veliki pisac s postjugoslovenskom recepcijom na prostoru od Zagreba do Niša bio je Pol Oster. Komplikovano bi bilo objasniti zašto je bilo tako. Džulijan Barns, primera radi, od Ostera stariji jedva godinu dana stigao je do Jugoslavije – preko „Floberove papige“ u izdanju Crnkovićevog „Hita“ – dok je još postojala zajednička država i kulturna scena. Da i ne govorimo o Salmanu Ruždiju (mlađi od Ostera oko pola godine) ili nekim drugim autorima. Oster u bibliotečkim katalozima na bosanskom, hrvatskom i srpskom do polovine devedesetih nije prisutan. To se zatim menja, ali se menja na različite načine u odnosu na preplitanje vremena i mesta, a ovde mislim ponajpre na Sarajevo, zatim Beograd, a posle toga i Split i Zagreb.
U zemlji poslednjih stvari
Usred rata, 1994. godine, u Sarajevu biva objavljen Osterov roman „U zemlji posljednjih stvari“ u prevodu Aide Čengić. Knjiga izlazi u izdanju pozorišnog festivala MESS čiji je ključni čovek u tom trenutku pozorišni režiser Haris Pašović.
To je period kad u Sarajevu učestalo boravi Suzan Zontag, kada sarajevski kulturni radnici u zapadnoj tradiciji traže artefakte koji kao da naslućuju iskustvo sarajevske ratne svakodnevnice. Davor Korić je, primera radi, u tom smislu insistirao na Kamijevoj „Kugi“, dok je Pašović, eto, otkrio Ostera. Ta knjiga je u vrlo retkim slučajevima uopšte uspela da izađe iz Sarajeva. Meni je jedan primerak poklonio Besim M, istaknuti sarajevski kulturni pregalac, kako se to kaže, rodom iz Travnika i porodični prijatelj. Tako sam ja, čudnim spletom okolnosti, kao tinejdžer počeo da čitam Ostera.
U prvoj poratnoj godini, u Sarajevu biva objavljen i „Izum samoće“, Osterova rana autobiografska knjiga. Obe te knjige su mi u to vreme bile važne, ali mi Oster nije postao epohalno i formativno značajan pisac dok nisam pročitao dve njegove knjige čije će prevode objaviti beogradska „Geopoetika“: „Njujoršku trilogiju“ (1998) i „Mesečevu palatu“ (1999). Potonju je prevela Ivana Đurić Paunović, dok su prvu preveli skupa Ivana Đurić Paunović, Zoran Paunović te Svetlana Spaić.
Don Kihot krimića
Ivana Đurić Paunović je bila i ostala ključna osoba za Osterov status u srpskom jeziku i kulturi. Uz nju je tu nezamenjiva i „Geopoetika“ kao izdavač.
U našoj novijoj kulturnoj istoriji, malo je primera (eventualno, Žarko Radaković i Handke, odnosno Arijana Božović i Kuci ili Vladimir Janković i Uelbek) da neki strani pisac na srpskom toliko intenzivno biva posredovan jednim glasom kao što je slučaj sa Osterom i Ivanom Đurić Paunović. Sve njegove knjige je prevela ona – ili sama ili u saradnji. Takođe, ubedljivo najbolju studiju o Osterovoj književnosti (ne samo) na srpskom potpisuje ista osoba; mislim na knjigu „Čudnoliki svet: Američki hronotopi Pola Ostera“.
A među nekolicinom osoba koji su – zahvaljujući Ivani Đurić Paunović – u Osterovo prisustvo u našem jeziku i kulturi ugradili i neki mali sopstveni doprinos je i autor ovih redova: prevod Osterovog romana „Sanset Park“ (2011) potpisuju Ivana Đurić Paunović i Muharem Bazdulj. Vratimo se, međutim, na „fazni pomak“ u Osterovoj južnoslovenskoj recepciji.
Istini za volju, nema ničeg naročito neobičnog u činjenici da Osterove četiri knjige poezije objavljene između 1974. i 1980. nisu prevođene kod nas; takva je često sudbina savremene poezije. Ipak, već od početka osamdesetih, Oster kreće sa objavljivanjem proze, a njegova možda i ključna knjiga – „Njujorška trilogija“ – u originalu je objavljena 1987. godine.
Oster, i sam fan krimića kao žanra (pisac koji je jedan „klasični“ krimić objavio pod pseudonimom), ovde za krimić radi ono što je Servantes uradio za viteški roman: parodira ga i istovremeno uzdiže na dotad mu nedostižne umetničke vrhunce.
Devedesete
Genijalnost „Njujorške trilogije“ nije ipak instantno prepoznata. Da nije bilo raspada zemlje, rata i svega što je rat pratilo, ovaj roman bi verovatno izašao početkom devedesetih kao prva Osterova knjiga u srpsko-hrvatskom prevodu, a ovako je bilo kako je bilo.
Mi ovde Ostera otkrivamo kad je on na Zapadu na vrhuncu slave. Jer 1995. se, recimo, premijerno prikazuje „Dim“, kultni film Vejna Vanga po Osterovom scenariju, dok već iste godine izlazi i „Modri u licu“, svojevrstan nastavak „Dima“, a zatim tri godine kasnije i „Pandorina kutija“, gde Oster nije više samo scenarista nego i korežiser.
Negde od početka devedesetih do sredine prve decenije dvadeset prvog veka je i zlatno doba njegovog pisanja; u tom intervalu, jedan za drugim izlaze: „Muzika slučajnosti“, „Levijatan“, „Gospodin Vertigo“, „Timbuktu“, „Knjiga opsena“, „Proročka noć“ te „Bruklinska revija ludosti“.
Danas, kad se podvlači crta, ovih sedam romana objavljenih u petnaestak godina kao da predstavljaju „čvrsto jezgro“ Osterovog opusa – nisu među njima nužno Osterove pojedinačno najbolje knjige, ali to jesu knjige kojima se mapira njegov književni svet.
Poslednja ovde pomenuta knjiga, objavljena pre nepune dve decenije započinje rečenicom: „Tražio sam savršeno mesto za umiranje“. Već u drugoj rečenici iskrsnuće Bruklin i scena je postavljena. Narator romana zove se Nejtan Glas (teško je ne setiti se Selindžera), penzioner je, sveže razveden i iscrpljen opakom bolešću (rak pluća). U satima posle vesti o Osterovoj smrti, znalci njegovog opusa prepoznali su ovde i (po)nešto proročko.
Sumiranje
Približivši se šezdesetoj, Osteru kao da više nije bilo dovoljno da u intervalima od dve-tri godine objavljuje odlične romane. Možda je mislio da to odveć podseća na njegovog „zemljaka“ – Filipa Rota. Kao da je tražio način da ceo svoj opus „uokviri“ u jednu celinu odnosno da napiše svoj magnum opus.
Ilustracije toga su najpre kratki roman „Putovanja u skriptorijum“ (2006), a zatim najobimniji i najambiciozniji Osterov roman „4 3 2 1“ (2017). Između ova dva, objavljena su tri „klasična“ Osterova romana, romana koja podsećaju na njegova dela iz devedesetih, „Čovek u mraku“ (2008), „Nevidljivi“ (2009) te „Sanset Park“ (2010). Bilo je tu, naravno, i raznih nefikcijskih knjiga, filmova i drugih projekata, i tako dalje i tome slično. Bilo je i književnih nagrada i priznanja, zvezdanog „selebriti“ statusa, naročito u Francuskoj…
Oster se zapravo savršeno nastavlja na onu liniju američke umetnosti začetu sa Edgar Alanom Poom i Henrijem Džejmsom – on istovremeno ima savršeno američki senzibilitet, kao i snažnu potrebu naslanjanja na evropsku tradiciju. U tom periodu, on se, recimo, i dopisuje sa pomenutim Kucijem, a ta knjiga prepiske, vođene od 2008. do 2011, a objavljene 2013, pod naslovom „Ovde i sada“, knjiga je koja započinje skoro apstraktnim filozofiranjem o prijateljstvu, a do kraja se skoro performativno polako pretvara u priručnik jednog konkretnog prijateljstva.
Dnevnik i ostalo
U vreme kad piše roman „4 3 2 1“, kao i neposredno pre i posle toga, Oster, mada paradigmatski romansijer, biva fokusiran na nefikcijske forme. Piše dnevničke knjige kakve su „Zimski dnevnik“ i „Izveštaj iz unutrašnjosti“, objavljuje i jednu knjigu intervjua, kao i ogromnu biografiju velikog američkog pisca Stefana Krejna, autor čuvene „Crvene značke za hrabrost“.
To su sve dobre knjige, ali to nije ono do čega je Osteru najviše stalo. Tu je takođe i knjiga „Krvlju okupana nacija“ koju je objavio u saradnji sa fotografom Spenserom Ostranderom i o kojoj smo već pisali na ovom portalu, knjiga o američkoj opsednutnosti vatrenim oružjem i masakrima koji svako malo potresu Ameriku, knjiga koja je posle tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“ u Srbiji, nažalost, postala više nego aktuelna.
Osterov srpski izdavač najavio je prevod ovog dela, koje autor nije zamislio kao dnevnopolitički pamflet. Pred sam kraj knjige on u kontekstu nekoliko konkretnih slučajeva priču o masakrima koristi i kao efektan okvir za pseudobeletristički tekst.
Tu zapravo najbolje prepoznajemo Ostera kakvog znamo iz njegovih prethodnih knjiga. Kako je već u prikazu ove knjige rečeno, kao u onoj nezaboravnoj tezi Ortege i Gaseta o Stendalu i Oster najbolje esejizuje kad zapravo – pripoveda. A rođeni pripovedač nikad nije propovedač, da ne kažem propovednik. Tako i ova knjiga, makar možda i zamišljena kao pamflet, završava manje sa utiskom gneva, a više sa osećanjem tuge.
Za Osterov rak pluća, bolest koja će ga naposletku i ubiti, javnost će saznati preko posta na Instagramu koji je objavila njegova supruga Siri Hustvedt.
Sam Oster je u digitalnom svetu bio stranac; sve svoje knjige je napisao na pisaćoj mašini, pa i roman za koji će se ispostaviti da je poslednji i testamentarni: „Baumgartner“ (objavljen 6. oktobra 2023).
Protagonista romana je profesor Baumgartner, udovac koji pokušava da nekako sastavi krhotine svog života nakon što mu umre žena, Ana Blum. Osterovi čitaoci znaju da je Ana Blum glavna junakinja „Zemlje poslednjih stvari“ i da ju je pisac posle pominjao i u nekim drugim knjigama.
Poslednji meseci i godine Osterovog života bili su neobično tragični: nadživeo je svog sina i svoju unuku, s tim što je unuka umrla sa jedva deset meseci, od heroina s kojim je došla u kontakt jer joj je otac – Osterov sin – bio zavisnik. Nesrećni Danijel Oster bio je optužen za ubistvo iz nehata, ali nije dočekao presudu jer je umro od overdoziranja. Sve se to zbiva u aprilu 2022, malo više od dve godine uoči piščeve smrti.
Sina je Oster imao iz prvog braka, s Lidijom Dejvis. U drugom braku je dobio ćerku, Sofi, pevačicu.
Bilo kako bilo, „Baumgartner“, Osterov poslednji roman, tek treba da stigne pred srpske čitaoce. A ima i drugih njegovih knjiga koje u Srbiji nisu objavljene; primera radi, „Muzika slučajnosti“. A upravo je dugi odlomak iz ovog romana prvi Osterov tekst preveden na srpski. Objavljen je u časopisu „Mostovi“ 1995, a prevela ga je, od svih ljudi, Vukica Đilas. Po ovom romanu je Filip Has snimio istoimeni film koji je 1993. premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu. Emir Kusturica je te godine bio u žiriju. Kad neko umre, svira se klasična muzika, a Ostera ispraća muzika slučajnosti.