28. izdanje Festivala autorskog filma (FAF) održaće
se od 25. novembra do 2. decembra u Beogradu. Filmski program FAF-a ove godine
uključuje više od 70 filmova raspoređenih u više od 10 različitih selekcija, a
u Takmičarskom programu naći će se i ostvarenje Poslevode autora
Daneta Komljena. Reditelj odrastao u Banjaluci koji godinama živi i radi u
Berlinu, Komljen se publici FAF-a prethodno predstavio svojim prvim dugometražnim
filmom Svi severni gradovi, a Poslevode je njegovo
drugo celovečernje ostvarenje. Film će biti prikazan u dva termina – 27.
novembra od 21h u mts Dvorani i 30. novembra od 21.30h u Jugoslovenskoj
kinoteci (Uzun Mirkova).
U susret projekcijama na FAF-u, Dane Komljen dao je
ekskluzivni intervju u kome je govorio o svom najnovijem ostvarenju.
Vaš film Poslevode
biće prikazan u takmičarkom programu ovogodišnjeg Festivala autorskog filma.
Sigurni smo da publika u Srbiji željno iščekuje vaše novo ostvarenje. Čime ste
se rukovodili stvarajući ovaj veoma vizuelno i narativno autentičan film i šta
vam je bilo važno da poručite njim?
Ovaj film sam započeo
skupljajući razne priče o potopljenim naseljima, da bi se tokom rada pretvorio u
film o jezerima, vodi i fluidnosti. Vodio sam se prije svega iskustvom plutanja
u hladnoj, jezerskoj vodi, osjećajem kao da vas sve dodiruje, i prošlost, i
budućnost, i mogućnost jednog svijeta bez vode. Više
nego određenu poruku, bilo mi je bitno da stvorim iskustvo.
Svedoci
smo da filmski autori sve više koriste nove forme naracije i inovaciju u svom
izrazu. Šta mislite zašto je to tako? I koji je izazov
takve vrste rada na filmu? Kako ste vi razvijali priču filma i sam vizuelni
koncept?
Film je nastajao
skupljanjem raznih priča i izvora, ali je od početka postojala ideja da
napravim film u fragmentima, u različitim vremenima i prostorima. Nije postojao
klasičan scenario, svaki dio filma je napisan i napravljen na drugačiji način. Direktorka
fotografije, Jenny Lou Ziegel, je bila dio procesa od samog početka i razgovor
o slikama koje želimo da napravimo, uključujući i izbor kamera za svaki dio, se
vodio od prvih ideja. S druge strane, tu je pažljiv i iscrpan rad na zvuku, sa
dizajnerom Jakov Munižabom.
Iako se u filmu
pojavljuje nekoliko likova koji prikazuju specifične međusobne odnose, prirodu
možemo da posmatramo kao još jedan ravnopravan lik. Izjavili ste da se vaše
ostvarenje može nazvati i jednim tekućim filmom. Na šta ste tačno mislili?
Mene je zanimalo da
počenem jedan film koji se pretvori u neki drugi film, film koji se mijenja i
teče.
Na kojim lokacijama je
film sniman? I koliko vam je priroda pomogla, a koliko odmogla u stvaranju? Koliko
ste morali da učite o prostoru u kome snimate i koji na neki način niste bili u
prilici “da kontrolišete”?
Film je sniman na dva
jezera, Stechlinsee pored Berlina i Lago de Sanabria u Španiji. Jezero u Španiji nisam birao, to je jezero
koje je bila inspiracija za ono koje je opisano u noveli Miguel de Unamuna San
Manuel Bueno, mártir. Za drugo jezero sam razmatrao niz opcija, ali se
na kraju odlučio za ono koje je djelovalo da sadrži najviše različitih priča: laboratoriju
koja proučava moguća scenarija klimatske katastrofe i njenog uticaja na okolinu,
nuklearnu elektranu koja je u stanju razmontiravanja, narodne legende, endemske
vrste riba. Ipak, u oba slučaja, film je nastao osluškujući prostor koji smo
snimali, uzimajući ono što nam se nudilo.
Vaše ostvarenje prikazuje dualitet modernog života i slobode prirode,
slobode života u prirodi. Koristite različite
tehnike snimanja u različitim delovima filma. Zanimljive su i priče koje se
mogu čuti izgovorene na nekoliko jezika. Na koji način ste uklapali ove priče
sa kadrovima? I koji tekstovi su vam bili naročito značajni i važni za
formiranje “tona” filma?
Rad G. Evelina
Hačinsona, osnivača savremene ekologija i začetnika limnologije, nauke o jezerima,
je bio polazna tačka. Njega su jezera zanimala kao naučnika, ali i kako se pojavljuju u poeziji i mitovima.
To je i meni bila inspriacija da od naučnog diskursa potražim vodu i u poeziji,
folkloru, teoriji.
Vaši filmovi prikazivani su na nekim od najznačajnijih svetskih
festivala. Koliko su festivali važni za
autore i da li možete da se setite koji od njih vam je ostavio najveći utisak?
Festivali su najvažniji
prostor u kome živi ova vrsta filma. Oni su stvorili svoj ekosistem i to je
jedan od mogućih odgovora na pitanje kako film živi u vremenu kada je odavno
izgubio poziciju dominantnog modela stvaranja i prikazivanja pokretnih slika.
Lično za mene je najbitniji
bio festival u Marseju 2013.
Koliko
vam je povratak na FAF važan i koji uzori autorskog filma su vas profesionalno
i idejno oblikovali i bili vam važni?
Odrastao sam na FAFu,
i kao student, i prije samih studija. Na FAFu sam video prvi Caijev film, a i
dalje se sjećam kada smo kao klasa
režije otišli da gledamo Still Light Rejgadasa. Imam utiska da je FAF
tokom godina iznjegovao svoju publiku.