Tri obraćanja na promocijama knjige Mijata Lakićevića „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, Akademska knjiga, Novi Sad 2022.1
U Predgovoru knjige rekla
sam da je smatram do sada najboljom intelektualnom biografijom Zorana
Đinđića. Večeras bih govorila o širem istorijskom kontekstu pojave i
ubistva Zorana Đinđića.
Jedna od konstanti novije istorije Srbije jeste nasilje. Ono se
javljalo u raznim vidovima i trajno je integrisano u mentalitet i
političku kulturu. Jedan od vidova nasilja je hajdučija. Ona je bila
način privređivanja. Da bi iznudili novac, hajduci su svirepo
zlostavljali svoje žrtve. Imali su širok oslonac u mreži jataka, u
političkim partijama i u sudovima. Sa slabim društvom, država nije imala
dovoljno snage da spreči hajdučiju. Poslednji proces hajducima održan
je u Čačku 1897. godine. U dnevnim izveštajima novinara Pere Todorovića
opisani su: organizacija, spoljna obeležja i unutrašnji odnosi;
hajdukovanje i jatakovanje kao zanimanje; hajdučija i političke partije
(Pera Todorović, Male novine, Beograd 1897/98). Međutim, hajdučija se održala sve do polovine 50-ih godina 20. veka.
Zatim, politička ubistva. U 19. veku samo je Miloš Obrenović umro
prirodnom smrću. Karađorđe, knez Mihailo Obrenović i kralj Aleksandar
Obrenović su ubijeni. Knez Aleksandar Karađorđević i kralj Milan
Obrenović bili su prognani.
Politička ubistva pratile su i smene vlada posle izbora. Sa partijom
koja je poražena na izborima obračunavalo se kao sa političkim
neprijateljem. Najkarakterističniji bio je obračun sa Naprednom
strankom, koju su formirali obrazovani ljudi, prvi intelektualci u
modernom smislu reči u Srbiji. Posle sticanja državne nezavisnosti
(1878) bili su orijentisani na modernizaciju realne srpske države po
uzoru na male evropske države. Njihova prva vlada (1880-1883) započela
je sinhrone reforme mlade nezavisne države. Usledila je Timočka buna
1883. Druga vlada Naprednjačke stranke (1884-1887), koja je vodila
Srpsko-bugarski rat 1885. nije mogla da nastavi reforme koje je započela
prva vlada. Posle poraza na izborima, koalicija radikala sa liberalima
izazvala je Veliki narodni odisaj, odnosno teror nad Naprednom
strankom. Ubijeno je 140 naprednjaka. Spaljeno je više njihovih kuća, a
preko 70 porodica bilo je prisiljeno da se iseli u Rumuniju. Tim povodom
jedan od vođa Napredne stranke, Milan Piroćanac, pisao je 1887. godine:
„Mora čovek da se zaprepasti načinom pisanja štampe po novinama
beogradskim. To je takva hajka u kojoj se ništa više ne poštuje, u kojoj
su opadanje i klevetanje na prvom mestu. Ovakvim pisanjem narod će se
dovesti do ludila i do najopasnije demencije, na veliku žalost, kojima
nema leka.“
Politika nasilja nastavljena je i u 20. veku. Na prelazu veka ubijen
je kralj Aleksandar Obrenović. Na političku scenu tada je prvi put je
izašla vojska, a nasilje je ostalo prisutno u političkom životu i
formiranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U Narodnoj skupštini
1928. godine ubijen je politički predstavnik hrvatskog naroda Stjepan
Radić. Veruje se da je otrovan i vođa Muslimanske organizacije Mehmed
Spaho. I prelaz iz 20. u 21. vek obeležen je političkim ubistvima. Na
kraju smene režima Slobodana Miloševića ubijen je predsednik
Predsedništva Socijalističke Republike Srbije Ivan Stambolić. Dve godine
se tvrdilo da je jednostavno nestao. Posle demokratske promene 5.
oktobra 2000. ubijen je demokratski premijer Zoran Đinđić.
Najzad, u poslednja dva veka novije istorije, bilo je 12 ratova, mnoštvo buna i ustanaka (Ljubodrag Dimić, 2005).
Postoji pravilnost u pripremama političkih ubistava. Ubistvu je uvek
prethodila diskreditacija ličnosti, a posle ubistva njena naknadna
viktimizacija. Može li se ubistvo premijera Zorana Đinđića posmatrati
van ove duge tradicije nasilja?
Na promociji Akademske knjige 21.9.2022.
***
Ovim povodom želim da podsetim na ljude i institucije koji su pružili
otpor diskreditaciji Zorana Đinđića i pre i posle njegovog ubistva.
Od pojave Zorana Đinđića u javnom životu on je izazivao kontroverze
(Slobodan Inić, Vesna Pešić, Stojan Cerović, Dobrica Ćosić, Milan St.
Protić). Kao šef Demokratske stranke bio je sumnjičen i u samoj stranci
(Dragoljub Mićunović). Za vreme režima Slobodana Miloševića bio je
kvalifikovan kao nemački špijun, izdajnik nacionalnog interesa, povezan
sa kriminalom. Posebno je kao meta bio označen u vreme građanskih
protesta (1996/97). Jednom stvoreni, planovi za njegovo ubistvo posebno
su aktivirani u vreme NATO intervencije.
Na mestu premijera Zoran Đinđić je bio izložen takvim napadima sa
otvorenim ciljem da bude likvidiran. Zbog toga je bio prinuđen da
privremeno napusti Srbiju. Za vreme suđenja
optuženima za ubistvo, Zoran Đinđić je rekriminalizovan. Srpsko društvo
je ostalo pasivno očekujući istinu od Milorada Ulemeka Legije.
Skandalozno suđenje bilo je praćeno raznim aferama koje su dobijale
veliki publicitet. Predsednik Sudskog veća Marko Kljajević bio je
prisiljen da podnese ostavku.
Novinari antiratnog nedeljnika Vreme suprotstavili su se posthumnoj diskreditaciji Zorana Đinđića (Stojan Cerović „Posle Đinđića“, Vreme, 20.3.2003. i Miloš Vasić, Atentat na Zorana,
Politika, Vreme i B92, 2005). Prijatelji i kolege na Univerzitetu u
Konstancu, na kome je Zoran Đinđić doktorirao, organizovali su na prvu
godišnjicu njegovog ubistva skup „Za Zorana“. Govorili su Ernest Keler i
Dunja Melčić. Te iste 2004. godine, na Univerzitetu Fridrih Šiler u
Jeni, Zoranu Đinđiću je posthumno dodeljena Nagrada za međunarodno
razumevanje i ljudska prava. (Pre njega, posebnu počast ovaj univerzitet
je ukazao Vuku Stefanoviću Karadžiću, proglasivši ga za počasnog
doktora 1823). Sa ovog skupa priređeno je dvojezično izdanje govora sa
čijim se objavljivanjem u Beogradu dugo oklevalo. Veliku ulogu u
pripremama ovih inicijativa imali su diplomata Milovan Božinović i
srbistkinja Gabrijela Šubert. Oko Helsinškog odbora za ljudska prava u
Srbiji okupila se (2005) grupa naučnika, publicista i novinara (Latinka
Perović, Olga Manojlović Pintar, Roland Koh, Irving Flečer, Dunja
Melčić, Vladimir Gligorov, Nenad Dimitrijević, Vladimir Goati, Obrad
Savić, Sonja Biserko, Izabela Kisić, Ksenija Lazović, Mirjana Obradović,
Velimir Ćurgus Kazimir) sa namerom da iz raznih uglova sagleda život i
delo Zorana Đinđića. Posle godinu dana rada objavljen je (2006) zbornik radova Zoran Đinđić: Etika odgovornosti.
Danilo Aranitović je za zbornik pripremio bibliografiju radova Zorana
Đinđića. Bibliografija sadrži 240 radova na srpskom i 11 na nemačkom
jeziku. U bibliografiju radova Zorana Đinđića Aranitović je uključio i
radove koji su o njemu bili objavljeni do tada (120 radova).
Po izlasku iz štampe, izdavač i urednik zbornika bili su napadnuti na
više strana u nedeljniku NIN. A na promociju zbornika došao je iz
Demokratske stranke samo njen potpredsednik Desimir Tošić. On je u
ubistvu reformskog premijera video jednu od najvećih tragedija u novijoj
istoriji srpskog naroda.
Najvažniju branu falsifikovanju činjenica o ličnosti i delu Zorana
Đinđića predstavljalo je izdanje njegovih sabranih dela. Toga su se
latili Narodna biblioteka Srbije i Fondacija dr Zoran Đinđić. Tri knjige
su objavljene za vreme mandata Sretena Ugričića: Subjektivnost i nasilje, Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma (Predgovor Miroslav Milović); Jesen dijalektike, Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva (Predgovor Novica Milić) i Jugoslavija kao nedovršena država (Predgovor
Nenad Dimitrijević). Zatim je došlo do obustave rada. Sreten Ugričić je
uklonjen sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije i ubrzo je morao
da napusti zemlju. Za vreme mandata Dejana Ristića na čelu Narodne
biblioteke Srbije, u saradnji sa Fondacijom dr Zoran Đinđić, objavljene
su još dve knjige izabranih dela Zorana Đinđića: Politika i društvo (Predgovor Latinka Perović) i Filozofski spisi (Predgovor Novica Milić). Sve knjige su imale javne promocije.
Fondacija dr Zoran Đinđić organizovala je školu za mlade, kroz koju
su svake godine prolazili mladi ljudi koji su uspešno završili studije.
Odlazili su u Nemačku na tri meseca, i boravili na praksi u raznim
institucijama.
Sve pomenute inicijative na proučavanju ličnosti i dela Zorana
Đinđića pokazuju da je – kako bi on rekao – trebalo samo raditi. Ovo
drugo potvrđuju i primeri drugih srpskih intelektualaca zagovornika
liberalne alternative u Srbiji. Porican je, na primer, autor kultne
knjige Filozofija palanke Radomir Konstantinović. Ova
knjiga ostala je aktuelna i za razliku od drugih filozofskih traktata
živi i danas. Objavljivana je u Beogradu – zaslugom Save Dautovića – i
devedesetih godina prošlog veka. Doživela je izdanja u Sarajevu i
Zagrebu. Prevedena je na engleski,
mađarski, slovenački i makedonski jezik. U njoj je nalažena dijagnoza
srpskog društva u novijoj istoriji. Sve je to rezultat neumornog rada
poznavalaca dela Radomira Konstantinovića.
Od više sličnih primera u novijoj istoriji Srbije, pomenula sam
primer Zorana Đinđića i Radomira Konstantinovića. Ti primeri pokazuju da
je u novovekovnoj istoriji Srbije uvek postojala i druga mogućnost. Ona
je bila potiskivana u ime državnog razloga. To jest, prioriteta rešenja
srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja. Međutim,
velikodržavni program pokazao se kao inkopatibilan sa idejom moderne
države. Ignorisano je zapravo ono što je – nasuprot mitovima i legendama
– bilo naučno spoznato.
Reč na promociji Fondacije dr Zoran Đinđić 29.9.2022.
***
Ovih dana dosta sam govorila povodom knjige Mijata Lakićevića.
Rizikujući da izgubim meru, nisam mogla da odbijem poziv Građanskog
demokratskog foruma da govorim i na promociji koju je on organizovao.
Smatram da je na današnjoj političkoj sceni Srbije GDF najbliži idejama
Zorana Đinđića. Drugim rečima, da predstavlja alternativu.
Govorila sam o istorijskom kontekstu pojave i ubistva Zorana Đinđića,
kao i o njegovoj diskreditaciji pre i posle ubistva. Danas bih se
zadržala na mestu liberalne orijentacije u novijoj istoriji Srbije.
Molim vas da mi oprostite ako ova reč bude ličila na kraće predavanje.
Srpska istoriografija sledila je odnos vladajućih ideologija
(radikalizam i komunizam) koje su odbacivale liberalnu alternativu. A
ona u Srbiji ima svoju istoriju. U stvari, sa liberalizmom i počinje
istorija društvenih ideja u Srbiji, a liberali su u njoj, koja je dotle
znala samo za zavere i dinastičke borbe, prvi ljudi od načela. U prvoj
fazi liberalizma, koja počinje posle revolucije 1848. godine i završava
se 1868, liberali su od načelne opozicije kroz savez sa Namesništvom
posle ubistva kneza Mihaila postali vladajuća stranka. U toj prvoj fazi,
formirale su se pod uticajem evropskih univerziteta dve generacije.
Prva između 1848. i 1858. godine i druga između 1858. i 1868. Već prva
generacija postavlja osnove političkog programa čiji je cilj: politička i
privredna sloboda, nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, uređenje
Srbije kao ustavne parlamentarne monarhije. Neki od pripadnika ove
generacije bili su ujedno i nacionalni romantičari.
Rodonačelnik liberalne ideje u Srbiji bio je Vladimir Jovanović, otac
istoričara i pravnog teoretičara Slobodana Jovanovića. Jedan od
najznačajnijih ljudi u Srbiji 19. veka, Vladimir Jovanović je studirao
ekonomske nauke u Beču i Pešti. Već u prvoj polovini 50-ih godina
proputovao je Nemačku, Francusku, Holandiju i Belgiju. Radi školovanja
sina i ćerke, porodica je (1886-1889) boravila u Minhenu, Cirihu i
Ženevi.
Vladimir Jovanović nije prećutan u srpskoj istoriografiji. O njemu su
pisali: Vasa Čubrilović, Vitomir Vuletić i Andrija Stojković. Ali on je
interpretiran mnogo više kao nacionalni romantičar nego inspirator
liberalne ideje. Prva temeljnija studija o njemu došla je od njegovog
sina Slobodana Jovanovića u emigraciji.
Vladimir Jovanović bio je čovek širokih veza u zapadnoj Evropi
(Gledston, Rasel, Gibson, Poter, Stensfild, Macini) i poznavalac brojnih
uticajnih ličnosti mađarske i ruske emigracije u Evropi (Košut,
Ogarjov, Hercen).
Vladimir Jovanović je mnogo pisao. Njegova rukopisna ostavština od
3.000 stranica nalazi se u Istorijskom arhivu grada Beograda. Među
njegovim delima izdvaja se Politički rečnik, za ono vreme gigantski poduhvat u srpskoj sredini. Svrha Političkog rečnika
bila je „da izloži osnovne istine, opšte pojmove i načela politike, kao
što ih je napredak osveštao… da ih izloži sa mnjenjima za i protiv, te
da ih razum može uporediti sa onim istinama, koje su u politici opšte
priznate“ (1870).
Politički rečnik je rezultat iščitavanja dela francuskih
ekonomista i statističara. Ali to je bio ogroman doprinos, „masivna
kompilacija je bila tako jedinstvena i tako dobro urađena da je
postavila i decenijama ostala najuticajniji i najkarakterističniji
dokumenat o srpskom liberalizmu“ (Gejl Stoks, 1975).
Ipak, prva ozbiljna monografija o Vladimiru Jovanoviću došla je od američkog istoričara Gejla Stoksa.
Vladimir Jovanović je bio i nacionalni romantičar. Na pitanje sina
zašto je njegovo pokolenje glorifikovalo srpsku srednjovekovnu prošlost,
odgovorio je da nije bilo ničeg drugog na šta su se mogli pozvati.
Prošlost je bila ne samo nadoknada za siromašnu stvarnost, već i zaloga
malog, zaostalog, u celini još neoslobođenog i neujedinjenog naroda. Ona
je imala da pobudi patriotska osećanja ne samo u Srbiji i srpskom
narodu uopšte, već i da izazove simpatije građanskih demokratskih snaga u
Evropi. Ali, Vladimir Jovanović nije na tome ostao. On je bio čovek
nauke (predsednik Srpskog učenog društva 1883-1886, član Ženevskog
učenog društva). U raspravi Socijalizam, ili društveno pitanje
(1883) pisao je: „Ne treba zaboraviti da je lični interes pratilac
prirode i politike, i da taj interes treba ličnim sposobnostima do prave
energije dovesti i razviti… Ukinuti ličnu sopstvenost značilo bi
ukinuti proizvodstvu i prirodi pokretačku snagu, i time otvoriti vrata
oskudnosti i ubožarstvu… Ne, dakle, glavu za glavu i krv za krv, ili oko
za oko i zub za zub, kao što propovedaju socijaliste… Ko u istini hoće,
taj treba da i slobodu, jednakost i bratstvo hoće. A ko slobodu,
jednakost i bratstvo neće i za protivnike i za neprijatelje, ko se
divljačkoj osveti i ubilačkim strastima predaje, taj nije prijatelj nego
je neprijatelj društvu ljudskosti“.
Srbijanski liberali 60-ih godina bili su pod uticajem Francuske
revolucije 1789. Među njima – kako kaže Slobodan Jovanović – niko nije
bio tako odan svetom trojstvu sloboda, jednakost, bratstvo.
Posle liberalnog ustava iz 1888, koji je rađen prema belgijskom
ustavu, i abdikacije kralja Milana u korist maloletnog sina Aleksandra,
kao i pobede Narodne radikalne stranke na izborima 1889, kada je zapravo
stvorena partijska država, Vladimir Jovanović se povukao. Po Slobodanu
Jovanoviću, učinio je to „više razočaran, nego umoran“. Za njega
radikalizam nije bio isto što i liberalizam. Po njemu, narod je imao da
bude rukovođen, a pomalo i tutorisan inteligencijom. U stvari, s
pristankom naroda imala je da vlada inteligencija. Takvu vladu nije
mogla, niti je želela da garantuje Narodna radikalna stranka.
Reč na promociji Građanskog demokratskog foruma 4.10.2022.
Peščanik.net, 23.11.2022.