U zbirci pesama „Žena
bez domovineˮ detalji igraju važnu ulogu jer uspevaju da izgrade izuzetne pesničke
slike, a da se pritom međusobno ne sukobljavaju i ne potiru. Uz pomoć tih
detalja Boland rekonstruiše istoriju patrijarhalne opresije nad ženama, povezujući
je sa problemom irske pobune i Uskršnjeg ustanka, koji je pokrenuo borbu za
slobodu Iraca. Žene u njenim pesmama žive svoje teške, oskudne i često
usamljeničke živote i mirno podnose svoje sudbine, mahom u bolno lepim i
siromašnim predelima Irske. U ovoj zbirci, pored rodne polarizacije, ženskog
pitanja i politike imperijalizma i moći, Boland se bavi i temama kao što su
ljubav i emotivno i psihičko sazrevanje – navodi prevoditeljica.
Portal „Publishers
Weeklyˮ ocijenio je
ovu zbirku kao snažno djelo koje istražuje kako – čak i bez zemlje ili
ustaljenog identiteta – može opstati nasljeđe ljubavi.
***
Evan
Boland (1944–2020) jedna je od najistaknutijih savremenih irskih pjesnikinja.
Školovala se u Dablinu, Londonu i Njujorku. Objavila je nekoliko zbirki
poezije, zbirku eseja i kratke proze, kao i antologiju njemačkih pjesnikinja.
Dobitnica je više književnih nagrada. Predavala je, između ostalog, na Triniti
koledžu u Dablinu, te na Univerzitetu u Stenfordu, kao profesor kreativnog
pisanja. U maju 2018. godine, postala je počasni član Kraljevske irske
akademije. Poeziju Evan Boland odlikuje bavljenje pitanjem irskog nacionalnog
identiteta, irske istorije i položaja žena u irskom društvu.
IZBOR IZ ZBIRKE
EURIDIKA GOVORI
Kako ću te prepoznati u svetu mrtvih?
Kako ćemo pronaći jedno drugo?
Živeli smo toliko dugo na Zemlji
naš nebeski svod posut stvarnim zvezdama,
smena plime i oseke u našem zalivu –
kako ćemo se izboriti sa usamljenošću mita?
Dok prolazimo pokraj kanala ispunjenih
daktilima,
pored čamdžije čija stopala pomno pratimo
na obali reke pisanoj i ispisivanoj
poput elegije, epa, epode.
Sećaš li se hladnih zima našeg
ovozemaljskog postojanja?
Plinski rešo je goreo plavičastim
cvetovima.
Mraz se neumoljivo, podmuklo spuštao.
Sumrak je večno trajao
i niko nije morao da zapisuje,
ponavlja ili pamti, nikada nije,
niti će,
jednostavnu melodiju prepoznavanja,
da zabeleži kako sam stajala na prozoru –
brežuljci su svuda unaokolo tamneli, i
izgovarala,
dok je senka postajala korak
a kabanica promicala između uličnih
svetiljki
Svuda bih te prepoznala.
ŽENA BEZ DOMOVINE
Kada svane ulazi
u sobu s mirisom kiseline.
Postavlja bakarnu ploču na sto.
I poseže za drškom rezaljke.
Dablin razbuđuju konji i kiša.
Ulični prodavci se dovikuju.
Sve vesti govore samo o gladi.
Čekaju ga pljosnato dleto,
zaobljeno dleto, šilo.
Namešta se i počinje.
Kreće od glave, zaseca
obraze, određuje
zakrivljenost lobanje, urezuje
konture lica koje postaju
livnica senki, otkriva –
dubljim graviranjem bakra –
celu figuru žene nalik kosturu,
njenu suknju u fronclama, ručni zglob
čija koščatost večito
narušava
skladan izgled tela sve dok
ne bude spremna za list hartije,
za uličnog prodavca, za
novi spisak stvari koji
gubitku i slobodnom tržištu sada pridodaje
i miris kiseline i tu neznatnu,
neumoljivu tragičnost uobrazilje.
Ostavlja svoje alatke,
jednu po jednu, pažljivo ih ređa
na sto od čamovine. Posao je završen.
