Zamislite dve različite scene seksualnog zavođenja i aktivnosti. U prvoj, upoznajem nekoga u kafiću; čini se da se sviđamo jedno drugom i dugo razgovaramo. Dogovaramo se da se sutra ponovo vidimo. Tokom našeg sledećeg susreta, nastavljamo da razgovaramo o opštim temama – filmovima, muzici, politici, ekologiji – ali već se oseća seksualna privlačnost. Kad jedno od nas preduzme rizičan korak i predloži seks, drugo prosto klimne glavom. Odlazimo u stan jednog od nas i strastveno se ljubimo u liftu. U stanu, frenetično skidamo odeću jedno sa drugog i nervozno se upuštamo u naš prvi odnos, posle čega slede nežnosti sve dok ne budemo spremni za novu rundu – to je uobičajeni scenario u današnjem društvu.
Sad zamislite drugačiju scenu. Sam sam kod kuće i osećam potrebu za seksom, pa objavljujem svoj profil na nekoj platformi. Brzo pronalazim osobu spremnu za odnos, ali se nećemo fizički sresti. Svako od nas uzima pilulu koja širi neuronske veze u mozgu; biramo isti virtuelni prostor u kojem stupamo u interakciju kao digitalno izmenjene verzije sebe samih – naša tela bolje izgledaju i bolje funkcionišu. Stavljam uređaj nazvan „pametni kondom“, jedno od mnogih tehnoloških unapređenja tela, pa pokrećemo interakciju, dok izvodimo slične nespretne pokrete svako u svojoj običnoj, svakodnevnoj realnosti. (Nespretan opis otkriva da nisam učestvovao u takvim događajima.) Šta se dešava u prelazu iz prve u drugu scenu?
Mediji nas bombarduju nagađanjima o tome kako će veštačka inteligencija uticati na naše živote koje osvaja kao neka strana sila. Umesto da poboljša funkcije naših tela i mašina i time smanji stres i poveća naše uživanje u životu – kažu nam da će veštačka inteligencija preuzeti dominaciju nad našim najdubljim osećanjima i željama. Iako nam se čini da živimo u eri seksualnih sloboda, nema mnogo tekstova o „transformacijama naše društvenosti i seksualnosti pod uticajem digitalnih tehnologija“, to jest o „načinima na koje pametni uređaji i platforme utiču i proizvode normativne sisteme koji menjaju načine na koje stupamo u odnose sa drugim ljudima“. Knjiga Kristijana Damata „Umnožavanje organa – telo, tehnologija, identitet, želja“ bavi se upravo tom temom u svim njenim raznim dimenzijama, od zadivljujućih analiza novih tehnologija do širih posledica digiseksualnosti.
Nove tehnologije u oblasti digiseksualnosti – virtuelni seks (teledildonika), pametni kondomi i interfejsi koji povezuju naš mozak sa računarom – utiču na te aspekte savremenog života merenjem uspeha, gejmifikacijom, kontrolom i predviđanjem učinka, izazivanjem emocija i promenom utroška vremena. Te tehnologije su prevrednovale način konstruisanja naših želja, koje postaju statistički merljive i predvidljive.
Na opštijem nivou, Damato pokazuje kako je digiseksualnost ukorenjena u široko rasprostranjenoj nelagodi od kontakta, takozvanoj telesnoj proksemiji: lošem osećanju u vlastitoj koži, averziji prema dodiru koja rezultira izbegavanjem odnosa sa drugim ljudima. Zamena čulnog iskustva tehno-semiotskom razmenom menja našu percepciju a samim tim i naše želje. Ovaj pomak ka digiseksualnosti menja samu percepciju stvarnosti. „Fizička stvarnost postoji, ali je sve manje primarni predmet našeg investiranja, uključujući i naše želje – to je kabasti talog sa kojim ne znamo šta da radimo“. Telo zato „više nije neophodno za komunikaciju“ i postaje „sramotan višak u komunikaciji, masa koju bismo rado zbacili sa sebe“. Damatova analiza se fokusira na trenutak kada se ova promena dešava: kada naše telo više nije „ono što jesmo“, mesto gde je smešteno naše ja, već se doživljava kao nešto spoljašnje – tako da smo „ono što jesmo“ pre u digitalnom prostoru nego u svojim fizičkim telima.
Moglo bi se pomisliti da će nestanak tela osiromašiti ljudsku kulturu ili, naprotiv, da je ljudska kultura obogaćena odricanjem od fizičkog prisustva drugih. Damatova namera nije da razreši ovu dilemu, već da otvori nove puteve za istraživanje i promišljanje dubljeg pitanja: da li će ova promena u percepciji omogućiti pojavu nove ontologije ili nestanak tela vodi trajnom nestanku ljudskog života?
Moje pitanje glasi: zašto ne oba istovremeno? Pojaviće se nova ontologija – svet u kome će ljudski život kakav smo dosad poznavali nestati. Kultura će biti i osiromašena (gubitak tela takođe znači gubitak duhovnosti kakvu znamo) i obogaćena širenjem prekomernih fantazija.
Prva greška koju treba izbeći jeste tumačenje promene kojoj svedočimo kao prelaska sa organskog na nematerijalno. Marks je pogrešio kada je tvrdio da ljudi napreduju od animalnosti ka čovečnosti, od instinktivnog ka svesnom delovanju, posmatrajući premoderne faze našeg razvoja kao „primitivne oblike rada koji nas svode na puku životinju“. Ali čak i ovi drevni oblici postojanja znače radikalni raskid sa prirodom – „metabolički raskol“ je već prisutan, pri čemu je „metabolizam“ drevnih društava uvek bio utemeljen u simboličkom velikom Drugom i regulisanoj razmeni sa njim. Setite se Asteka i Inka, čiji je društveni metabolizam regulisan ogromnim simboličkim aparatom koji je kulminirao žrtvenim ritualima: ljudska žrtva se smatrala neophodnom za obnovu prirodnih ciklusa (ponovnog izlaska sunca itd), dok je žrtva po definiciji poremećaj metabolizma. Ukratko, kultura je raskid sa životinjskim svetom, naročito kad je utemeljena u prirodnim ritmovima godišnjih doba, projektujući svoja značenja u prirodu. U svojim „antropološkim“ spisima, Frojd zaključuje da je seksualnost istinski metabolički raskid (između prirode i kulture): ljudska seksualnost je inherentno samosabotirajuća; ona uključuje paradokse želje koji „prirodnim“ ciklusima nameću nasilni ritam; Frojdov naziv za te paradokse je – nagon prema smrti.
Predigitalna želja ukorenjena u našim telima (i telima drugih) nije organska u smislu direktnog biološkog odnosa. Organizovana je oko žarišnih tačaka – erogenih zona. Kako Lakan dosledno ukazuje, psihoanaliza nas ne uči ničemu novom o našim telima kao organizmima; ona poučava o telu kao površini libidinalnih investicija, strukturiranih prema simboličkim fikcijama i fantazijama. Lakanov koncept sublimacije je ovde ključan jer se suprotstavlja standardnoj predstavi o sublimaciji kao izmeštanju libidinalne energije iz seksualne aktivnosti u duhovnu ili kulturnu aktivnost (na primer „umesto da nekoga napastvujem ja pišem žestoku kritiku“). Ali za Lakana sublimacija nije deseksualizacija: to je uzdizanje objekta na nivo Stvari, nemogućeg/stvarnog objekta želje. Želja je stoga inherentno neorganska ili metafizička: njeni objekti imaju skrivenu nevidljivu dimenziju.
Šta se dešava sa tom dimenzijom u digitalizaciji svakodnevnog života? Tu je paradoks: virtualizacija (dematerijalizacija) i desublimacija. Digitalizacija, sa hemijskim i tehničkim dopunama, fundamentalno menja seksualnu praksu i iskustvo. Ona umnožava naše iskustvo, proizvodeći krajnje intenzivirane oblike seksualnosti koji su ranije bili nezamislivi. Evo ekstremnog primera: jedan njujorški hirurg se specijalizovao za rascepljenje penisa, što omogućava istovremenu penetraciju dva partnera. Ta intenzifikacija nije samo zamišljena, već ima stvarno dejstvo na mozak, ponekad direktno indukovano hemijom ili drugim intervencijama; naše fantazije se ostvaruju u virtualnosti kao iskustvenoj stvarnosti: „Virtuelno iskustvo postaje neurološki stvarno: informaciona stimulacija deluje kao aktivator dopaminergičke reakcije… ciklus želje i zadovoljstva uglavnom se odvija u prostoru neuro-semiotičke stimulacije.“
Ali paradoks je u tome što sa takvom iskustvenom aktualizacijom ne nestaje naše telo, već misteriozno nematerijalno X koje se javlja kroz seksualizovano telo.
Šta je, dakle, posledica digitalizacije? Da li je digitalni univerzum ta krajnja sfera koja nas štiti od sirove stvarnosti? Stvari su ipak ambivalentnije, čak dijalektičke. Digitalizacija kulminira u situaciji prikazanoj u Matriksu: skoro svaki „pravi“ čovek je bezbedan u zatvorenoj, prenatalnoj sferi dok su umovi uronjeni u digitalnu stvarnost – ali, kako danas sve češće vidimo, isključena džungla stvarnosti se vraća po svoje, manifestujući se u vidu prekomernih, haotičnih digitalnih fantazija koje nas na kraju potpuno zaposedaju.
Žižek Goads and Prods, 06.09.2025.
Prevela Milica Jovanović