Pojavili su se devedesetih, u vreme kada je ova zemlja živela u sopstvenom ludilu — i bili njegov muzički odraz, ali i lek. Kristali su bili deo najkreativnije domaće scene tog doba, zajedno s bendovima kao što su Oružjem protiv otmičara, Sila koja se pojavljuje iznenada i rešava stvar, Darkwood Dub, Atheist Rap, Goblini, Veliki prezir, Deca loših muzičara… generacija koja je oplemenila mladost i učinila je nezaboravnom.
Dejan Gvozden, frontmen Kristala, preminuo je u pedesetim godinama, ostavljajući iza sebe četiri albuma, generacije koje su odrasle uz njihove pesme i zvuk koji je prkosio vremenu. Muzika Kristala bila je nežna i lucidna, britka i romantična, često s dozom melanholije, ali uvek s verom u to da svet može biti bolji. Njihove pesme našle su svoje mesto i na filmskom platnu — u Sivom kamionu crvene boje i Ženi sa slomljenim nosom, piše Danas.
Poslednjih godina, Dejan je živeo daleko od Beograda, u miru i tišini.
„Beograd se toliko mentalno promenio da sam morao da odem“, govorio je. „Neću da ocenjujem, to je moj subjektivni osećaj.“
U intervjuu za Dom omladine, povodom 20 godina benda, govorio je o istim stvarima o kojima su Kristali oduvek pevali — o muzici, prijateljstvu i jednostavnoj radosti stvaranja:
„Od samih početaka benda, ideja je bila da se pre svega zabavljamo, uživamo u muzici koju sviramo, stvaramo i družimo se. Naš pogled na svet se nije promenio – i dalje insistiramo na pozitivnoj energiji. Jedina razlika je što smo nekad maštali da je moguće živeti samo od stvaralaštva, a zadržati svoj stav. Danas znamo da je to težak put mučeništva.“
Kristali su se, poput mnogih bendova svog vremena, pojavili iz bunta i nade. U intervjuu za Metropolis govorio je o stvaranju albuma Dolina ljubavi, koji je nastajao u najturbulentnijim godinama devedesetih:
„To su bile 90-te godine, oko nas je vladalo potpuno ludilo, a mi smo bili u stanju ostvarivanja naših snova. Oko nas su se dešavale grozne stvari, a nama su se dešavale divne. Radili smo ono što smo oduvek želeli – da snimamo album, sviramo… zaista jedan neobičan kontrast.“
O pesmi „Dva metra“, prvom singlu Kristala, govorio je s osmehom i dozom samoironije:
„‘Dva metra’ u šali zovemo himnom benda. Stvar je nastala u napadu ega za jedno prepodne, na moj rođendan. Hteo sam da iznenadim bend.“
Taj prvi album iz 1994. nosio je energiju i mladalački optimizam, a Gvozden je uvek tvrdio da nisu kalkulisali:
„Nikada nismo kalkulisali. Prvi album je pun energije i iskrenih tekstova iz tog trenutka, a tokom godina smo se menjali kako smo muzički sazrevali.“
Kada su ga 2021. godine pitali ima li i dalje vere u budućnost, odgovorio je onako kako se verovatno i živeo — tiho, ali s verom:
„Uvek sam se trudio da budem optimista. Mislim da je život dar koji treba konzumirati. A šta će biti u budućnosti upravo zavisi od toga da li su optimisti u većini.“