Jovana Čebo spisateljica je iz Zvornika. Po struci je ekonomista, ali ne radi u struci. Do sada je objavila dva romana Kazni ga zaboravom i Ožiljci na duši, koje je predstavila čitalačkoj publici na ovogodišnjem Banjalučkom sajmu knjige. Sa ovom talentovanom spisateljicom razgovarali smo o književnosti, ali i drugim interesovanjima vezanim za umjetnost.
Prošle sedmice si banjalučkoj čitalačkoj publici na Sajmu knjige predstavila svoja dva romana. Da li su se ljudi zaustavljali na vašem štandu i da li si zadovoljna interesovanjem banjalučke publike za tvoje knjige, ali i knjige uopšte?
Mogla bih odgovor početi citatom „Raj sam oduvek zamišljao kao svojevrsnu biblioteku“, pa možemo reći da je sajam jedna vrsta raja za ljubitelje lepe pisane reči. Ništa više ne može da raduje čoveka koji piše, ali prvenstveno voli knjige, već to da vidi veliki broj posetilaca na sajmu, svih uzrasta. Koliko god mi je drago kada vidim da se deca usmeravaju i da im se od detinjstva otvaraju vrata ka književnosti, toliko mi je drago što vidim da i stariji čitaoci nisi izgubili nit koja ih godinama povezuje sa knjigama.
Na štandu „Milkić Izdavaštva“, pored njihovih izdanja, predstavljeni su moji romani „Kazni ga zaboravom“ i „Ožiljci na duši“, ali i romani moje prijateljice i koleginice Mirjane Sušić, „Krvava čestitka“ i „Proljeće kada je umrla Viktorija“. Pored velikog broja čitalaca koji su se zaustavljali da porazgovaraju i kupe knjige, što nam je svakako činilo posebno zadovoljstvo, imale smo priliku i da upoznamo mnoge ljude iz sveta književnosti koji koračaju tim stazama dugi niz godina, a svaki savet, kritika, smernica su dobrodošli kada si na početku, pa je sajam za mene predstavljao jedno lepo iskustvo, divne utiske sam ponela sa sobom, i neizmerno sam zahvalna na pozivu Nenadu Milkiću.
Tvoj roman prvenac Kazni ga zaboravom objavila si kada si bila na prelazu u one, kako kažu, zrelije godine; godine kada čovjek analizira svoj život i gleda da ga nastavi, a da ne pogriješi put kojim će krenuti dalje. Koliko ima tebe u glavnom liku tog romana, Sofiji?
Kazni ga zaboravom je roman u kojem bi mogao svako da se pronađe. Svi mi kroz odrastanje smo se susretali sa usponima i padovima, neko je preživeo razvod roditelja, neko veliko razočarenje u ljubavi, nekoga taj period seća na početak prijateljstva koje je postalo neraskidivo do danas, a sigurna sam da će se svaki čitalac pronaći u bar jednom delu tog romana i poistovetiti sa glavnom junakinjom. Borba u godinama kada smo najosetljiviji, kada se razvijamo i rastemo, jeste ono što nas oblikuje i zbog toga postajemo baš ono što jesmo. U romanu ima dosta mojih stavova, pogleda na svet, ali mene u samom liku glavne junakinje veoma malo.
Inače, da li biraš likove svojih romana iz realnog života ili su oni izmaštani likovi?
Svi likovi iz mojih romana su plod mašte, ali lik glavne junakinje drugog romana Ožiljci na duši, skrojen je na osnovu ličnosti mnogih žena, jer pre nego što sam počela da pišem ovaj roman, istraživala sam priče o ženama koje su prošle kroz nasilje, tačnije, koje su silovane, i od svega onoga što sam pročitala, stvorila sam lik Marije.
Pišeš, da tako kažem, pitko, tvoj rukopis se lako čita, što je po meni pokazatelj da imaš veliki talenat. Ko ti je autorski uzor, na kome si čitateljski stasavala?
Što se mene tiče, nemoguće je izdvojiti jednog autora, jer svako nam daruje deo koji uklapamo u jednu slagalicu i kada ona postane potpuna, spremni smo da krenemo putem koji nam se otvorio. Mnogo je kvalitetnih pisaca, a ja nisam neko ko voli samo jedan žanr, jednostavno volim da čitam i neka mi je knjiga pitka, za neku mi je potrebno više vremena, neku zaboravim posle mesec dana dok neka ostavi na mene jak utisak i nikada ne zaboravim ni delić, sigurna sam da veliku ulogu igra i period života u kojem čitamo tako da je sve relativno. Postoji jedna knjiga koja mi je posebno draga, koju sam pročitala bezbroj puta i mogla bih ponovo a to je „Gordost i predrasude“, što ne znači da je najbolja, jednostavno mi je prirasla za srce.
Veliko zadovoljstvo mi predstavlja kada neko kaže da je pročitao moje romane u dahu, jer ih ja tako pišem i to mi je nekako pokazatelj da sam uspela da prenesem emociju na čitaoce. Isto tako mi znači kritika, jer je to ono što nas usmerava kada skrenemo sa puta, što nam razbistri pogled kada zamagli i pomaže nam da prevaziđemo prepreke na koje nailazimo.
I tvoj drugi roman Ožiljci na duši bave se tim suštinskim pitanjima o smislu života i načinu kako ga proživjeti, a da se ne ogriješiš o bližnjega. Da li griješim?
Drugi roman je priča o silovanju sedamnaestogodinje devojčice, njena borba sa nasilnikom, borba sa sobom i traganje za zrakom svetlosti koji će je izvući iz tame. Suštinsko pitanje je šta je u srcima tih ljudi, koji su spremni da nekome unište život i kako oni žive sami sa sobom?
Čovek svakodnevno greši, ali je pitanje samo da li su to gresi kojih nismo svesni, da kažem sitni, ili su to gresi za koje nećemo samo odgovarati na onom svetu već i na ovom. Svi se rađamo kao dobri ljudi, sa čistom dušom i šta god radili, stvorili u životu, jedino što ćemo poneti sa ovog sveta je ono čime smo hranili svoju dušu. Zadatak svakog čoveka jeste da sačuva tu čistoću koju je dobio rođenjem, a svakako to neće učiniti ako ne bude video svoje bližnje i pružio im ruku ljubavi jer je porodica najvrednije što imamo. Napisala sam citat „Zemaljsko dobro koje se nalazi na nebu, doneli su ljudi u svojim dušama“, i mislim da bi povremeno svako trebao da se zapita da li će poneti nešto sa sobom čime će obogatiti nebo ili će da ode prazne duše.
Mnogi pisci kažu da im je pisanje terapija. Pripadaš li i ti toj vrsti pisaca?
Čitanjem bežimo u svet pisca koji je stvorio delo a pisanjem stvaramo svoj. Pisanjem ne hranimo samo svoju dušu, već i dušu svakog čitaoca koji zaviri u korice naših romana. Mali broj ljudi iz književnog sveta, posebno onih koji su na početku, se bavi samo pisanjem, zbog toga, posle napornog dana, pisanje je terapija koja nas vraća nama.
Pišeš, nastupaš na književnim manifestacijama, čak i sa kolegama imaš zajedničke promocije svojih knjiga. Može li se reći da živiš svoj san?
Dosta lepih i kvalitetnih književnih manifestacija sam posetila kako ove tako i prethodnih godina, ali ova je za mene bila posebna. Zajedno sa svojom koleginicom, ali pre svega prijateljicom, Mirjanom Sušić, organizujem književne večeri gde predstavljamo svoje romane. Utisci posle promocija, reakcije publike, pitanja i znatiželja koja se probudi u njima su znak da smo na dobrom putu, a kada stignu poruke sa utiscima posle čitanja, tada mi je srce puno. Ne bih rekla samo da živim svoj san, rekla bih da sanjam otvorenih očiju.