Dobro, možda ne baš ljudi. Mada, liče na ljude. Samo što to nije dovoljno. Jeste, mislim na crne majice sa stadiona – zovimo ih tako, crne majice. Crno im je omiljena boja. Boja smrti, barem u kulturama u našem delu sveta. Ako je uopšte naš, ili je samo njihov. I boja fašista – crna, dakle. Nije baš jasno što se „ljudi“ (možda je ovako najlakše, pod navodnicima, pa neka čitalac ispod navodnika smesti šta misli da treba tu da stoji) iz režima čude kada im se kaže da su fašisti. Pa nismo im mi to nalepili na čelo. Oni su se sami obukli kao fašisti i ponašaju se svojom voljom kao fašisti. Izgleda kao fašista, ponaša se kao fašista… šta bi drugo onda to moglo da bude?
Ali mi odavno znamo da su oni fašisti, i to od one najgore vrste. Nije stvar samo u tome da bi oni da zabrane da se misli drugačije nego što oni misle, što je praktično nemoguće uraditi, jer ko god misli, misli drugačije od njih pošto oni nisu u stanju da misle, nego se ne sme biti ni drugačiji od njih – u etničkom smislu, na primer. Taj fašizam smo gledali devedesetih, kada su drugačije od sebe proterivali iz Srbije. Samo smo gledali, da, a sad smo i mi došli na red. Samo što ih je malo bilo u crnom na stadionu. Pa su došli policajci, žandarmi, policajci u civilu, da ih zaštite i ohrabre. Što znači da fašisti nisu samo u crnom, i država je fašistička.
Je l’ ja to hoću sad da ih uvredim? Ne, iako bih kada bi me neko nazvao fašistom to doživeo kao uvredu. Samo čitam slike sa stadiona. Ne možeš se slučajno ponašati kao fašista, pogotovo kada stupaš u ime države ili kada se obučeš u crno. Izabrao si to, tako si odlučio, da budeš fašista. I pošto si tako odlučio, kada te neko prepozna kao fašistu, što nije nimalo teško, umesto da se uvrediš možeš samo da konstatuješ da su te ljudi razumeli, da su primili tvoju poruku, koja zapravo i nije poruka, nego je pretnja, fašistička pretnja. A šta sam i ja navalio, fašisti pa fašisti, kao da nismo znali i ranije. Jeste, znali smo, i samo smo gledali, i sad su došli po nas.
Michael Rosen, profesor dečje književnosti na koledžu Goldsmiths Londonskog univerziteta i nekadašnji predavač na čuvenom Institutu za obrazovanje u Londonu, pokušao je da decu (i odrasle) na prikladan način upozori na fašizam. Ovako Rosen, u svojoj pesmi (za decu):
Fašizam: ponekad strahujem…
Ponekad strahujem da
ljudi misle da će fašizam stići u iznošenom kostimu
koji krasi rugobe i čudovišta
dobro poznata iz beskrajnih repriza nacizma.
Fašizam ti stiže kao prijatelj.
On će ti povratiti čast,
učiniće te ponosnim,
sačuvaće ti kuću,
daće ti posao,
očistiće ti kraj,
podsetiće te na tvoju nekadašnju veličinu i sjaj,
obračunaće se sa izdajnicima i podmitljivcima,
ukloniće sve što je drugačije od onoga što veruješ da tebi pristaje…
On ne ide uokolo da obznani:
„Naš program podrazumeva naoružane ljude, masovna hapšenja, iseljavanja, rat i progone.“
(Moj prevod.)
Oh, dobri i naivni Rosen. Nije mogao ni da pretpostavi da će doći vreme kada fašizam više (to jest: ponovo) neće morati da se krije. Jer, nama, danas i ovde, stiže baš u kostimu „rugoba i čudovišta“ dobro poznatih iz prošlosti. Jeste, u crnim majicama, bez ikakvih obećanja, samo pesnice i cokule. A umesto ponosa – stid. Umesto da čuva našu kuću (državu) i naše kuće – ruši ih do temelja, da kamen na kamenu ne ostane. Od posla ni traga. Kraj može samo etnički da nam očisti. A sve što liči na nekadašnji (partizanski) sjaj i veličinu – pregaziće i obrisati da mu ne ostane ni trag. What you see is what you get – kakvo crno pretvaranje, dobri moj Rosene.
Ti Englezi su baš čudni. Evo, i reporter Guardiana zbunjen piše iz Beograda, izveštava sa utakmice Srbija-Engleska. Sve lepo vidi šta se događa na tribinama i opet mu nije jasno šta vidi – „čudna zbivanja“ u publici, reći će. On kao i Rosen, očekuje da se fašisti pretvaraju, da glume da su fini, da hoće da prevare, pre nego što počnu da lete glave. Neee, lepi moji Englezi. Naprotiv, sve je golo, sve se vidi, i to što vidite, baš je ono na šta ste pomislili, pa se uplašili, pa okrenuli glavu i napravili se da ne vidite. Vaša je sreća što vas se to nimalo ne tiče. (Kao što vas se ne tiče ni Palestina, a tek je tamo sve ogoljeno i krvavo, do koske.)
Pustimo Engleze na miru. Dakle, domaći fašisti (i slepci svuda uokolo, u Britaniji kao i u EU recimo), to smo gledali u sredu uveče, na stadionu, u prenosu. Neko se usudio da bude protiv Vučića. Opaaa, evo ti malo pesnica i cokula, po licu i bubrezima. Tako hoće crne majice. Tako hoće policija, žandarmerija… država, dakle. Ali, šta misle time da postignu? Kako misle da se to ne vidi. Prvo se videlo da su ljudi protiv Vučića, a onda su se videle i crne majice. Ništa nisu sakrili, samo su pojačali sliku, da postane nepodnošljiva. Čovek na tribini grli i sklanja dete, a crna majica nasrće. Na srpsko dete, ako ćemo već da se busamo u rodoljubive grudi u crnim majicama. To vam kažem – došli su i po nas, po našu decu.
Ali, šta hoće da postignu, kako misle da sakriju ljude na ulicama, ljude na tribinama, ljude širom Srbije koji neće Vučića? Njih dvadesetak ili pedesetak, svejedno, i 40 hiljada ljudi na stadionu – kakav je rezon bio u crnoj majici (jer to nema glavu), šta je htela crna majica? Da uplaši? Već 10 meseci plaše, da bismo na kraju stigli i do stadiona. Da zatre? Malo ih je. Dakle, zaista, šta hoće? Čitalac se seća, Brnabić je to sad već odavno rekla – ne možete da nas pobedite, možete samo da nas ubijete. Znamo, Brnabić, kao i Vučić, laže čim zine. Ali… ali… šta ako je tad rekla istinu? I šta bi bilo da im odgovorimo – ne možete da nas pobedite, možete samo da nas ubijete? Je l’ to igra koja se igra?