Vlada koja bi nasledila Vučićevu mora imati mandat strogo ograničenog trajanja, posle kojeg bi, pod najzad ravnopravnim uslovima, bili održani novi izbori, na kojima bi svako mogao da učestvuje sam ili u koaliciji, kako god nađe za shodno, a čime bi svačija politička težina bila utvrđena izvan svake sumnje, rekao je univerzitetski profesor u penziji Vladeta Janković.
U narodu je nestalo straha i apatije, a ukorenila se svest da je moguće stati na kraj nepravdi, krađi i privilegijama obogaćenih i raspojasanih skorojevića. To me održava u uverenju da će se pritisak nastaviti, a verovatno zadobiti konkretnije i žešće oblike, što sve vodi izborima, kaže u razgovoru za „Novu“ Vladeta Janković , univerzitetski profesor u penziji.
– Ne kažem ništa novo kada ukazujem da Srbija nije ista ona zemlja od pre novosadske tragedije, niti je većina njenih građana isto što je bila. Ovo u još većoj meri važi za naprednjake, i njihovu sablast od Pokreta koji nikako da pokaže neki znak života. Vučić odavno nije održao javni skup, nego se, sa kolosalnim obezbeđenjem, šunja od jednog do drugog za priliku probuđenog gradilišta i otvara opasno nezavršene projekte, a lakomisleno preti „dolaskom vremena odgovornosti“ i ne sluteći koliko je u pravu. Penuša pred kamerama nakaznih stranačkih televizija, vređa i produbljuje sporove, a u poslednje vreme počeo je da povlači čak i potencijalno ubitačnu kartu nacionalnog razdora. Koliko god se kočoperio, u Novi Sad, recimo, ne usuđuje se da kroči. Više se i ne broji koliko puta je „odsvirao kraj“ protestima, stare laži izlaze na videlo, dok nove postaju tragično smešne, hvalisanje navodnim uspesima se ponavlja do beslovesnosti, a svetski bestseler o pobedi nad obojenom revolucijom kao da malo kasni – obrazlaže tvrdnju da sve vodi ka izborima.
Mislite li da će Vučić uspeti da izbegne raspisivanje izbora?
– Uopšte ne sumnjam da je on svestan dubine i ozbiljnosti podele u narodu, i da zna kuda to može da odvede. Odluku će doneti tek pošto dobro proceni rizike, a pred sobom ima podjednako opasne alternative: jedna je skoro izvestan poraz naprednjaka, sa podjednako izvesnim odbijanjem da se rezultat izbora prizna, a druga – neka vrsta vanrednog stanja sa još mnogo gorim nasiljem od ovoga čiji smo u poslednje vreme svedoci. Razume se da su u oba slučaja odlučujući faktori policija i naročito vojska, o čijem se pravom raspoloženju, po svemu sudeći, ne zna mnogo. Pribegavanje huliganima i na zlo spremnim očajnicima preodevenim u policajce, koje je postalo česta pojava, ili na prvi pogled idiotsko održavanje Ćacilenda, u smislu u kojem govorimo nisu dobar znak po Vučića. Najnovija hapšenja (baš na dan kad se navršilo devet meseci od rušenja nadstrešnice), šta god da se iza njih krije, još jedan su dokaz da mu se ne piše dobro: ako je po sredi nov kukavan pokušaj da se studenti smire to je samo za sažaljenje, ali ako su dokaz da su pravosudne institucije digle glavu, to je već ozbiljna opasnost.
Mnogo je polemike oko toga da li svi protivnici režima treba da stanu u jedan front koji bi obuhvatao studente, opoziciju, grupe građana, zborove, ugledne ličnosti. S obzirom da studenti i dalje ne žele nikakvu saradnju sa opozicijom, šta mislite kako bi opozicione stranke u slučaju tih izbora trebalo da se postave?
– Pre svega, verujem da jedan opozicioni front i jedna opoziciona lista nipošto nisu isto. Koja god stranka, ili pojedinac, budu ostali izvan tog fronta, sasvim sigurno su na strani režima, ali je dobro kad te dosta vešto čuvane maske već jednom padnu. Biti u opozicionom frontu u ovoj situaciji znači aktivno podržavati sve i svakoga ko radi na smeni Vučićevog režima. Ja mesecima ponavljam da je najbolje rešenje otprilike ono koje jeprimenjeno u Zaječaru, a pogotovo u Kosjeriću, gde je režim bukvalno kupio i golom silom oteo pobedu, a za tako nešto, kad se izlazi na izbore za nacionalni parlament, dovoljno para i batinašanemaju čak ni naprednjački razbojnici. (Trebalo je videti na šta su, i na koliko sve, bili spremni da bi dobili jednog jedinog odbornika većine u mestu koliki je Kosjerić.) Ukratko, to znači da odgovor na Vaše pitanje glasi da bi najbolje bilo imati jednu opozicionu listu, u čijem sastavljanju bi poslednju reč (čega se dosetio još Platon) imala akademska zajednica, s tim što bi na listi bili i opozicioni političari koje bi sastavljači i nosioci smatrali korisnima. Ovde se mora sasvim nedvosmisleno reći, i po ko zna koji put naglasiti, da vlada koja bi nasledila Vučićevu mora imati mandat strogo ograničenog trajanja, posle kojeg bi, pod najzad ravnopravnim uslovima, bili održani novi izbori, na kojima bi svako mogao da učestvuje sam ili u koaliciji, kako god nađe za shodno, a čime bi svačija politička težina bila utvrđena izvan svake sumnje. Tek tako formirana Skupština mogla bi da izabere vladu koja će zaista pokrenuti u blatu zaglavljena kola Srbije.
Na nedavnom sastanku koji je organizovala CRTA, a kojem su prisustvovali predstavnici i opozicije i studenata, donet je zaključak da će se na sledeće izbore ići bez neophodne revizije biračkog spiska. Šta mislite o tome?
– Zaključak mi deluje razumno, pre svega zato što za valjanu reviziju spiska treba i više vremena nego što ga ima, a i zato što su u takvom poslu mogućnosti režimske manipulacije praktično neograničene. Jedino što se može, i mora, učiniti jeste da se ustroji zaista rigorozna kontrola, sa mnogo većim brojem građana – dobrovoljaca i stranih posmatrača nego što je do sada bio slučaj. Pored toga, apsolutno je neophodan bar jedan slobodan televizijski kanal sa nacionalnom frekvencijom. Mnogo bi značilo i ako bi naši izbori privukli ozbiljnu pažnju onog dela strane javnosti koji je dovoljno jak da utiče na politiku svojih – da se ne zavaravamo, pre svega zapadnih – zemalja. I još jedna praktična sugestija, oslonjena na praksu iz Miloševićevog vremena: izveštaji izbornih komisija sa doslovno svakog biračkog mesta, morali bi, odmah po potpisivanju, da stignu u opozicionu centralu, jer je sve drugo, kao u poslednjih nekoliko naših slučajeva, prosto poziv na krađu.
Kako komentarišete postupanje policije u prethodnim mesecima?
– Uz osudu nekoliko drastičnih ispada, iskustvo govori da je moglo da bude mnogo gore. Ne treba gubiti veru da će, kad i ako „kosa dođe do brusa“, velika većina policajaca koji pošteno hrane svoje porodice biti na pravoj strani.
Ono što često izlazi iz fokusa javnosti zbog mnogobrojnih dešavanja u Srbiji jeste situacija u Beogradu i stanje kojem se grad nalazi. Kao rođeni Beograđanin, kako Vi gledate na to?
– Za mog dugog veka, sem u ratnim vremenima, nije bilo gore. Ali sami smo krivi: da je na prošlim izborima opozicija mogla da se dogovori da ili svi bojkotuju izbore ili da na njih svi iziđu, danas bi bar Stari most bio u upotrebi, ne bi bilo Ćacilenda (u bivšem Pionirskom parku, u kojem sam se igrao kao dete, a posle mene moja deca i moja unučad), tramvaji ne bi dolazili u pitanje, a sigurno ne bi bili ove odvratne boje.
Šta su najveći problemi grada i ko je za to kriv?
– Osnovni problem ,iz kojeg su proistekli svi ostali, je nastojanje nezajažljivog insistiranja Vučića i njegovog neposrednog okruženja da se „ovekoveče“ (i zarade mnogo para) premeštajući ono što je od rimskihvremena centar Beograda na obale reka, odvajajući ih od grada čiji su bile ukras i ponos. Grad za koji je, baš zbog dveju velikih reka, rečeno da ima najlepši položaj na svetu Vučić i od samog pogleda na vode odvaja tarabom nakaznih, lažno luksuznih kućerina.
Definišite šta biste prvo promenili u Beogradu.
– Da nekim čudom mogu, pre svega drugog bih otkazao Ekspo, vratio na mesto i u upotrebu Stari most, pa zaštitio Generalštab i Sajmište. Ukinuo bih izmišljena javna komunalna preduzeća, ostala bih oslobodio naprednjačke okupacije i vratio ih poslu, i – naravno – odmah bih sa jakom ekipom finansijskih forenzičara proveravao dugovanja i ugovore kako bi njihovi potpisnici – da se izrazim kao što vole da čine učeni ljudi – bili „dovedeni poznaniju prava“ .