U haosu u kojem živimo mnogima je promakla smrt Evrope kao emancipatorske ideje. Umrla je 16. juna na 51. samitu G7 u Kanadi. U zajedničkom saopštenju, lideri sedam zemalja pozvali su na „deeskalaciju“ sukoba sa Iranom i konstatovali porast tenzija na Bliskom istoku. Ponovili su da Izrael ima „pravo da se brani“ i da „Iran nikada ne sme posedovati nuklearno oružje“.
Ali šta u ovom kontekstu znači „deeskalacija“? Izgleda „bezuslovnu predaju“ jedne strane u sukobu (Irana). Pod pretpostavkom da je Iran zaista podsticao napade na Izrael preko Hamasa, Hezbolaha i Huta, zašto je to činio? Možda je razlog izraelski teror nad Palestincima. U saopštenju G7 se ne pominje ništa od onoga čemu su se neki naivni posmatrači nadali: priznanje Palestine, osuda genocida u Gazi i etničkog čišćenja na Zapadnoj obali.
Vrhunac opscenosti bila je izjava nemačkog kancelara Fridriha Merca za nemačku državnu televiziju: „Izrael obavlja prljavi posao za sve nas. I mi smo žrtve iranskog režima.“ Izrael verovatno obavlja isti posao i u Gazi i na Zapadnoj obali. Postavlja se pitanje kakva smo mi to civilizacija ako je potrebno da se za nas obavlja toliko „prljavih poslova“, uključujući i genocid. Merc ovde zastupa stanovište zapadnih simpatizera Hitlera, koji je tvrdio da je uništavanje Jevreja i napad na Sovjetski Savez obavljanje prljavih poslova za zapad, koji ga javno osuđuje, ali potajno računa na njega.
Evropu nije dokrajčio orijentalni despotizam već novi desničarski populizam, čija je personifikacija Donald Tramp. Jedan slovenački slikar je nedavno izjavio: „Moć umetnika leži u pomalo ludačkoj opsesiji da radi samo ono u šta veruje.“ Možda je zato Gebels rekao da je Hitler umetnik čije je umetničko delo Nemačka. Ista opsesija karakteriše i Trampa. Ali u svom umetničkom poduhvatu on nailazi na sve veće probleme.
U trenutnim međunarodnim sukobima, Tramp se ukazuje kao mirotvorac Ujedinjenih nacija koji propoveda dijalog i uzdržanost i dodeljuje sebi ulogu nemoćnog posmatrača, koga s poštovanjem ignorišu agresivni učesnici tih sukoba (Rusija i Izrael). Njegova uloga neutralnog pregovarača je naravno lažna, jer je uvek očigledno šta on smera. Dok savetuje Izrael da bude uzdržan prema Iranu on namiguje da SAD mogu direktno da podrže Izrael i zbrišu Teheran s lica zemlje. Tenzija između republikanskih jastrebova i MAGA izolacionista nije samo „unutrašnji sukob čiji ishod zavisi od Trampovog odgovora na izazov Irana“. Ta tenzija je u osnovi Trampove globalne politike. Tu imamo Ameriku kao lokalnu supersilu koja ignoriše ostatak sveta (MAGA izolacionizam) naspram Amerike kao globalne supersile koja interveniše svuda, dok Tramp priređuje predstave u Beloj kući kako bi ponizio druge lidere (Zelenski, Ramafosa…).
Ironija je u tome što je Trampov imidž mirotvorca zasnovan na njegovoj percepciji Amerike kao zemlje na ivici građanskog rata. Sada kada je sukob između njega i Ilona Maska – sinonima za tehno-trampizam – eskalirao i završio se Maskovim (verovatno privremenim) povlačenjem, treba se fokusirati na drugi pol suprotnosti koje čine Trampov univerzum: „levi“ populizam Stiva Benona. Posle angažovanja Nacionalne garde i marinaca protiv nereda u Los Anđelesu, Benon je ponudio šokantan odgovor na očigledno pitanje: kako Tramp može da koristi marince na tlu SAD-a kada se oružane snage mogu koristiti samo protiv spoljnog neprijatelja? Njegov odgovor je bio da su SAD u ratu – Treći svetski rat je upravo počeo u Kaliforniji masovnim proimigrantskim protestima. „Trampova administracija će iskoristiti svoja zakonska ovlašćenja da razbije monopol krupnih tehnoloških kompanija. Razbićemo Fejsbuk. Razbićemo Gugl. Razbićemo Amazon. Razbićemo… Nadam se da ćemo na kraju razbiti Volmart. Previše je koncentracije moći u privatnim rukama. To je očigledno antipopulistički. Antiekonomski nacionalistički“, izjavio je Benon.
Zatim je otišao korak dalje i – na „marksistički“ način – istakao vezu između koncentrisane moći u privatnim rukama i državne moći koja joj služi: „Demonstranti pozivaju na nemire širom zemlje. Oni su se već proširili na San Francisko. Ko je naredio policiji da se povuče? Mislim da je bilo samo deset hapšenja. Policija Los Anđelesa je dozvolila širenje nemira. Ko je izdao ta naređenja? Vladin zvaničnik koji ga je izdao je trebalo još jutros da bude uhapšen. Moramo početi da hapsimo vladine zvaničnike uključujući gradonačelnicu Los Anđelesa Karen Bas, koja podstiče nemire. Čak i ako to znači suspenziju habeas corpusa.“
Na njegovom spisku za hapšenje nalazi se i Gevin Njusom, guverner Kalifornije – sam Tramp je rekao da razmatra ovu mogućnost. Pritom, tekući protesti nisu znak Trampove slabosti. Naprotiv, on ih podstiče kako bi Ameriku pretvorio u faktičku diktaturu. Na kojoj libidinalnoj logici je zasnovan njegov agresivan stav? Alenka Zupančič u svom eseju „Paranoična moć“ pokazuje kako trampovska populistička desnica sistematski pribegava retoričkoj figuri kastracije. I to ne u prefinjenom lakanovskom smislu simboličke kastracije kao odricanja/lišavanja nasuprot osnaživanju, to jest onome što omogućava subjektu da deluje sa autoritetom – već u mnogo primitivnijem smislu „emaskulacije“ i „feminizacije“.
Nosioci populističkog diskursa, kaže Alenka Zupančič, svuda vide pretnju od neposrednog gubitka moći, muške vitalnosti i mogućnosti uživanja u životu. Ta pretnja potiče od Drugih (imigranta, seksualnih manjina) koji se doživljavaju kao slabi i nemoćni. Paradoks je u tome da ih populisti napadaju ne zbog njihove snage, već zbog njihove slabosti i bespomoćnosti. Ta slabost je zarazna i preti da zarazi i nas. Ovaj paradoks objašnjava „uvrnuti način na koji ekstremna desnica prisvaja koncept slobode govora – ne kao pravo građana da govore istinu i kritikuju one na vlasti, ne kao zaštitu kritičkih glasova, već prvenstveno kao pravo na uživanje u slobodi vređanja drugih, u izgovaranju svega što mi padne na pamet“. Tramp je izuzeo Britaniju iz svojih carinskih mera uz objašnjenje „Jer mi se Britanija dopada“. On krupne ekonomske odluke pravda prostom činjenicom da mu se neko sviđa ili ne.1 Ubijanje stranih lidera podložno je istoj hirovitoj logici: „Tačno znamo gde se krije takozvani Vrhovni vođa. On je laka meta ali nećemo ga eliminisati, za sada.“
Kultura otkazivanja koju populistička desnica kritikuje doživljava se kao oružje slabih za „kastraciju“ vitalnosti jakih i tu nastupa populistička perverzna verzija klasne borbe. Prava klasna borba, tvrdi desnica, odvija se između muževnih američkih radnika i slabih uljeza (imigranata) koje su mobilisale velike korporacije i „duboka država“ da emaskuliraju radničku klasu. Zato jedan Trampov simpatizer može da kaže da „poreski obveznici subvencionišu nerede u Los Anđelesu kroz kalifornijski protestno-industrijski kompleks“. U ovoj tvrdnji je lako prepoznati staro fašističko jedinstvo klasnih suprotnosti, poput „boljševičko-plutokratske zavere“ (nacisti su govorili da se bore protiv saveza boljševizma i plutokratije).
Tramp i njegove kohorte su pravi „kulturni marksisti“, koji prisvajaju borbu za ideološku hegemoniju onako kako ju je konceptualizovao Antonio Gramši. Tu borba za hegemoniju znači da se stvarna konstelacija društvenih snaga ne odražava direktno u ideološkom prostoru. Suprotstavljene društvene snage se trude da za svoj ideološki projekat prisvoje elemente zajedničke narodne tradicije (nacionalna istorija, religija i moral), a pobednik je onaj ko svoj ideološki projekat predstavi kao „univerzalan“, jer obuhvata većinu istorijskih momenata koji čine društveni identitet nekog naroda. Trampov populizam spaja elemente otpora radničke klase velikom korporativnom kapitalu sa afirmacijom „kreativnog“ duha kapitalizma i mržnje prema strancima koji su remetilački faktori u društvenom tkivu. (Podsećam da je Gramši svoj pojam hegemonije razvio kao reakciju na pobedu fašizma u Italiji.)
Evo još dva primera borbe nove desnice za hegemoniju. Gideon Levi je nedavno napisao: „Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina građana Izraela podržava masakre Palestinaca, pa se čak nada raseljavanju stanovništva koje bi moglo da usledi. Zato pritisak i kazne moraju biti usmerene na ceo Izrael. Problem nije samo u dva ekstremistička ministra, već u izraelskom društvu u celini, uključujući i one koji sebe smatraju umerenima. Diplomate i donosioci odluka, da li vam je jasno? U Izraelu su svi Ben Gvir i Smotrič. Svi.“
Ovde je važna pozicija izjašnjavanja. Samo izraelski Jevrejin može i treba to da kaže. Kada to kaže neko drugi već smo na ivici antisemitizma. Nije li uspeh radikalno agresivnog cionizma ujedno i vrhunski slučaj borbe za hegemoniju. Besprizoran stav koji je dugo bio opravdano marginalizovan sada dominira celim poljem („Svi smo mi Ben-Gvir i Smotrič“). Drugi primer nalazimo kod Benona koji je nedavno rekao: „Glavni neprijatelji Izraela su američki Jevreji koji ne podržavaju Izrael i MAGA. Američki evangelisti i katolici čuvaju leđa Izraelu. Oni ga čuvaju. Najveći neprijatelj jevrejskog naroda nisu islamski suprematisti, već unutrašnji neprijatelji, progresivni jevrejski milijarderi koji finansiraju sve ovo.“
Kako Emili Tamkin ističe: „To je novi obrt starog antisemitskog klasika, insistiranje da smo mi Jevreji unutrašnji neprijatelji, večiti stranci, autsajderi čak i kada smo insajderi, nesposobni da pripadamo i budemo lojalni društvu.“ To je praksa ideološke hegemonije u svom najčistijem vidu: okupljanje cionističkih Jevreja i antisemitskih hrišćana. Da bi postigli svoj ideološki cilj, populistički gramšijevci suptilno mobilišu koncept bližnjeg iz hrišćanske tradicije. Bližnji nije tek sunarodnik. Sunarodnici su oni koji su kao mi, koje odmah prepoznajemo po onome što nam je zajedničko. Sunarodnici su prijatelji, članovi moje porodice, saradnici, oni za koje mislim da ih intimno poznajem. Sunarodnik se transformiše u bližnjeg kada u njemu prepoznam osobinu ili gest koji ga čini potpunim strancem: „Kako je TO mogao da uradi? Nikada nisam očekivao ovo od njega. Da li je on uopšte jedan od nas ili vanzemaljsko čudovište?“
Upravo zbog tog svojstva monstruoznosti, Lakan za bližnjeg primenjuje izraz Stvar (das Ding) koji je Frojd koristio da označi krajnji predmet naših želja u svom njegovom nepodnošljivom intenzitetu i neprobojnosti. U tom izrazu kriju se konotacije horor fikcije. Bližnji je (zla) Stvar koja potencijalno vreba iza svakog ljudskog lica. Samo se setite „Isijavanja“ Stivena Kinga gde se otac, skromni, propali pisac, postepeno pretvara u ubilačku zver koja uz iskrivljeni osmeh kreće u pokolj svoje porodice. Ali bližnji može da implicira i neočekivano pozitivno iznenađenje. Sunarodnik koga smo smatrali osobom punom slabosti postaje bližnji kada iznenada pokaže hrabrost ili iskrenost.
Zašto se u Hamburgu jedna pored druge nalaze tri železničke stanice za udaljene destinacije: glavna stanica (Hamburg Hauptbahnhof), Hamburg Damtor i Hamburg-Altona (poslednja stanica severno od centra), sve tri na istoj liniji? Lako je objasniti razliku između prve dve – naizgled „iracionalna“ činjenica da se na kratkoj pešačkoj udaljenosti od glavne nalazi još jedna, stanica Damtor: vladajuća klasa je želela stanicu gde bi njeni članovi mogli da se ukrcaju u voz a da ih ne ometaju mase iz niže klase. Zagonetnija je treća – Altona. Činjenica je da su se od početka 16. veka građani Hamburga neprestano žalili na ovo malo, prvobitno dansko naselje severozapadno od centra grada. Nije jasno odakle potiče naziv: dok se, prema nekim izvorima, odnosi na doživljaj da se dansko naselje nalazi all too nah („previše blizu“) samog Hamburga, verovatnije objašnjenje je all ten au, što znači „pored potoka“. Međutim, u vezi sa teorijom da je bilo „previše blizu“, ponovićemo staru italijansku poslovicu: se non è vero, è ben trovato – čak i ako nije tačno, dobro je smišljeno. Tako je za Frojda organizovan simptom: kao histerična optužba koja očigledno nije tačna, ali je „dobro smišljena“ jer je zasnovana na nekoj nesvesnoj želji.
Krajnja je ironija da je Hamburg, verovatno najotvoreniji i najtolerantniji grad u Nemačkoj, primer ove strukture: simbolička funkcija treće stanice, Altone, jeste da uljeze koji su uvek „previše blizu“ drži na odgovarajućoj udaljenosti. Takođe služi da izmesti ili mistifikuje osnovni društveni antagonizam (klasnu borbu) u lažni antagonizam između „nas“ (naše nacije, u kojoj su sve klase ujedinjene u istom društvenom telu) i „njih“ (stranih uljeza). Bližnji je, po definiciji, uvek „previše blizu“, a trampovski populizam nastoji da silom potvrdi prostor blizine projektujući jezivu dimenziju bližnjeg na strane uljeze. „Blizu“ tako dobija rasistički preokret: trebalo bi ga ponovo stvoriti isključivanjem (seksualnih, etničkih, verskih) drugih. Za Izrael, Arapi su po definiciji „previše blizu“ – ne samo u Gazi ili na Zapadnoj obali, već čak i u dalekom Iranu – tako da ih treba nemilosrdno progoniti i uništiti. To, naravno, ne podrazumeva nikakvu proiransku pristrasnost: i iranski teokratski režim je mobilisao svoje snage protiv „previše bliskog“ Izraela kako bi prikrio sopstvenu klasnu borbu – velike proteste izazvane ubistvom Mahse Amini koji su zamalo srušili režim.
Možda možemo dodatno osvetliti pozadinu Benonovih iskrivljenih fantazija uvođenjem pojma „blizine“ kao kritičke perspektive za analizu promene društvenih odnosa usled globalizacije i digitalnih tehnologija. Koncept je artikulisao Sjang Bjao, istaknuti kineski antropolog i intelektualac. Naši savremenici se sve više fokusiraju na „sopstvo“ (lične težnje) i „globalno“ (apstraktna, udaljena pitanja), dok zanemaruju „blizinu“: neposredne društvene prostore susedstva, zajednica i svakodnevnih interakcija. Ova erozija „blizine“ dovodi do društvene fragmentacije, atomizovanih pojedinaca i oslabljenog kolektivnog delovanja.
Koncept „blizine“ stoga dovodi u pitanje binarne okvire poput „lokalno vs. globalno“. Sjang ga koristi kao nijansirani alat za ispitivanje brze urbanizacije Kine, gde se tradicionalne veze zajednice rastvaraju usled hipermobilnosti i virtuelne povezanosti. „Blizina“ (fujin na kineskom) predstavlja „životni prostor gde se redovno susreću ljudi različitog porekla. Blizina spaja različite pozicije u jedan pogled, čime se konstituiše opseg viđenja. Takav opseg omogućava nijansirano razumevanje stvarnosti i olakšava nove društvene odnose i akcije. Blizina bi mogla da formira liniju otpora moći države, kapitala i tehnologije, koja lokalne zajednice pretvara u jedinice administrativne kontrole i ekstrakcije vrednosti.“
Sjang je svestan da ovaj koncept ima univerzalan opseg – pod uslovom da ga tretiramo kao konkretnu univerzalnost, određujući njegov opseg u odnosu na svaki specifični društveni kontekst. U našim zapadnim društvima, decenijama smo svedoci postepenog procesa raspada blizine. U malim gradovima, otvoreni gradski trg i centar društvenih interakcija zamenjeni su kontrolisanim prostorom tržnih centara. (Kada sam pre mnogo godina posetio Irvin, južno od Los Anđelesa, taj grad se čak hvalio da tamo više nema ulica sa prodavnicama i kafićima – prava noćna mora od mesta.)
Taj proces takođe ima snažan uticaj na seks i zabavljanje. Pošto je sve manje lokalnih zajednica u kojima se može dogoditi usporeni flert, zabavljanje se seli na platforme poput Bambla i Tindera, gde se direktno predstavljam kao neko ko traži partnera, bez posredujućeg prostora života u zajednici gde slučajni susreti mogu postepeno dovesti do seksualne privlačnosti ili ljubavi.
Tenzija između sličnih pojmova blizine i bližnjeg pruža ključ rasističke logike trampovskog populizma. Benon pokušava da sprovede povratak bliskog prostora – ali to je lažni povratak, jer njegova istina je na mestima poput Zvezdane baze Ilona Maska u Teksasu, neofeudalnog naselja kojim upravlja digitalni gospodar. Umesto autentične lokalne zajednice dobili smo najgori tehnokratski san: istina Benonove borbe protiv korporacija jeste korporativna vladavina u svom najčistijem obliku.
Žižek Goads and Prods, 21.06.2025.
Prevela Milica Jovanović