Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini, Christian Schmidt, povukao je potez koji je odmah izazvao pažnju javnosti i stručnjaka. Naredio je da se višemilionski dug prema kompaniji Viaduct izmiri iz sredstava koja Republika Srpska dobija iz prihoda od putarina, preciznije iz rezervi koje pripadaju RS, a koje su do sada mirovale. Poruka je bila jasna, država ne može plaćati dugove entiteta.
Time je Schmidt presjekao višegodišnje ignorisanje pravosnažne arbitražne presude i spriječio dalje gomilanje zateznih kamata. Ali otvorio je i ozbiljna pitanja- je li ovaj mehanizam ekonomski održiv, da li predstavlja opasan presedan u odnosima entiteta i države, te može li destabilizovati ionako krhku fiskalnu arhitekturu BiH.
Ekonomista Igor Gavran za Buku kaže da jeste presedan, ali i poziv na buđenje. „Svakako da je ovo presedan i da bi bilo bolje da se rješenje pronađe unutar državnih institucija, ali realnost je takva da ništa nije rađeno, a dug je samo rastao“, kaže Gavran.
Za njega je Schmidtov potez zapravo signal za promjenu pristupa. Država ne smije i ne može pokrivati rupe koje prave entiteti. „Pozdravljam ovu odluku jer šalje poruku da dugove mora platiti onaj ko ih je napravio i niko drugi. Isto treba primijeniti i na Federaciju BiH, ako se nađe u sličnoj situaciji.“
Međutim, Gavran upozorava da ovaj model vjerovatno nije dugoročno održiv, jer su na pomolu novi slučajevi i arbitražni procesi koji bi mogli entitete, a posebno Republiku Srpsku, staviti pred još teže finansijske udare.
Fiskalna odgovornost umjesto političkog kalkulisanja
„Očekuju se daleko veći iznosi po drugim arbitražama. Ne vjerujem da će ova sredstva biti dovoljna. Ovo je više signal i upozorenje nego trajno rješenje“, kaže Gavran.
Odluka visokog predstavnika ima i snažan politički efekat. Do sada se, kako ističe Gavran, vlasti RS ponašale kao da će neko drugi, implicitno država ili međunarodna zajednica, na kraju platiti sve račune. Time je podsticano odugovlačenje i ignorisanje sudskih odluka.
„To je sada prekinuto. Nema više motiva za odlaganje, jer je jasno da će entitet sam snositi trošak“, smatra on.
Istovremeno, Gavran upozorava da Viaduct nije obična firma, već predmet sumnji i kritika.
„Tragedija je da se novac isplaćuje fiktivnim firmama poput Viaducta ili onima koji zaista stoje iza njih. Spor je završen, ali odgovornost mora biti utvrđena“, dodaje on.
Za kraj, Gavran poziva na krivičnu i imovinsku odgovornost svih koji su eventualno učestvovali u štetnim ili koruptivnim dogovorima koji su doveli do ove presude. „Ako je bilo zloupotrebe položaja i štete po javne prihode, neka ti pojedinci plate iz svojih džepova.“
Schmidtov potez je nesumnjivo izazvao buru, ali je ujedno razbio iluziju da se dugovi mogu gurati pod tepih. Presedan ili ne, postavio je novo pravilo igre a to je ko pravi dugove, mora ih i plaćati. A to bi mogao biti prvi korak ka odgovornijem upravljanju javnim novcem u cijeloj zemlji.