Glumac Svetozar Cvetković razgovoru za BUKA magazin govori o obilježjima epohe u kojoj živimo, trenutnoj društvenoj situaciji u regionu, odgovoru umjetnosti na društvene i političke krize, mogućnostima i zadacima angažovane umjetnosti.
“Kriza uvek deluje nekako stvaralački primamljivo i ona pospešuje stvaralaštvo umetnika zato što se okreneš sebi, a to svoje biće želiš nekako da angažuješ u onome što se dešava i da prikažeš taj bunt, ne na taj način što ćeš nekome da opsuješ majku, već na taj način što ćeš da stvoriš umetničko delo” – kaže Cvetković u razgovoru za BUKA magazin.
Kako vidite epohu u kojoj danas živimo i stvaramo? Koja su obilježja ovog vremenskog perioda i ovog prostornog okruženja?
Obeležje ovog vremenskog perioda je mržnja i netrpeljivost. Mržnja prema onom drugom, katastrofa. Mržnja prema drugom narodu, skepsa, nepoverenje. Sve to što dovodi do ratova. Ničeg lepog. Lepo je svedeno i moguće samo ukoliko želiš da tebi i tvojima koji su tu negde oko tebe bude prijatno. Ranije sam govorio da nisam optimista, ali nisam ni pesimista, evo sada objektivno: sad sam baš pesimista. Ljudi nisu fer jedni prema drugima: muškarci prema ženama, roditelji prema deci, deca prema roditeljima, deca prema deci. A naše prostorno okuženje, čini mi se da se polako vraća u nešto, što se možda neće neko složiti, ali bar ovde kod nas je tako, vraća se u nešto što je bolja prošlost zemlje u kojoj smo živeli. To je sad već davno vreme. Ali oni koji su još živi i koji su preživeli, pričaju, to se ne zove čak ni nostalgija, to se zove lepota i prijemčivost nekog mnogo skromnijeg života nego ovoj koju danas imamo. Sa podsmehom gledamo na one koji bi iselili posmrtne ostatke Josipa Broza iz Beograda, jer je to vreme obilovalo nečim što jeste bila suzdržanost, skromnost, nebahatost, jeste bio neki strah nekih ljudi od totalitarizma u kome smo živeli, taj totalitarizam je bio mnogo benigniji od onoga što nam se kasnije spremalo.
Koji su osnovni izazovi i problemi umjetničkog stvaralaštva danas? Kako tumačite trenutnu društvenu situaciju u Srbiji?
Ne mogu da govorim o problemima uventičkog stvaralaštva generalno zato što sam usredsređen samo na jedno ili dva. To je izvođačka umeetnost koja se odnosi na teatar i odnosi se na film jednim delom i velikim delom zapravo na televiziju, jer je televizija nešto što je najmasovnije sredstvo ljudske komunikacije i uticaja na javnost nakon interneta i nakon toga što nam sve pruža internet kao mogućnost komunikacije i mogućnost saznanja nečega o nečemu. No, problemi u ovoj izvođačkoj umetnosti se na globalnom planu svode na to da je teško doći do sredstava da bi se jedno umetničko delo vezano za scenu ili za film, televiziju izvelo. Postoje ljudi koji su sposobni za to i imam veliko poštovanje prema njima. Teško je da ta sredstva, taj novac obezbede pogotovo u ovako teškoj situaciji i za nešto što vam se neće komercijalno vratiti. Umetničko stvaranje se ne vraća komercijalno, ne vraća sredstva. Ne može da ih vrati. Dakle, neko mora da vam svesno pokloni ta sredstva možda nadom da će mu se nekad vratiti, drugačije nego sa uspehom umetničkog dela. A to je danas veoma teško. Recimo da u Americi nije moguće, ili je gotovo nemoguće. Mislim, cela hollywoodska industrija i cela filmska industrija počiva na tome da se uloži veliki novac koji se u roku od dve nedelje vrati desetostruko više i sa značajnijim imenima, sa pričama koje piju vodu i koje mogu da budu zanimljive. U svakom slučaju, to je kod nas u Evropi generalno, ako izuzemo možda Francusku, delimično Nemačku, jako teško, gotovo neizvodljivo. Meni kad se kaže komercijalni film koji je imao mnogo uspeha, ja se sjetim “Zone Zamfirove”. Mislim, to je nešto što je imalo milion gledalaca i da je zarada bila mnogo veća od toga koliko je uloženo u to, ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Dakle, da bismo nešto napravili, da bih nešto radio sa ljudima koji su autori, pre svega na filmu, ali delimično i u pozorištu, onda su to sredstva koje treba obizbediti i pristati na to da vam se neće vratiti drugačije nego sa publicitetom tog umjetničkog djela.
Možete li ovu krizu uporediti s nekom od prethodnih?
Pa uvek, svaku krizu poređujete sa nečim što nam se desilo u životu. Mislim, naravno, ja se sjećam 1991. godine gde sam bio i šta sam radio kad su krenuli protesti u Beogradu i sećam se da sam seo u auto iz-a tog mesta koje je bilo van zemlja, dakle u Beču, u Austriji, čim sam video slike sa beogradskih ulica, da sam se sjurio u Beograd. Da li se može uporediti? Može se uporediti samo po tom buntu, a okolnosti su bile potpuno drugačije i živelo se mnogo drugačije. Živelo se u nečemu što bismo mogli da nazovemo nemaštinom, krizom, sankcijama. Živeli smo s pretnjom. Borili smo se protiv onoga što će se dogoditi. Borili smo se protiv raspada zemlje, borili smo se protiv krvavog raspada zemlje i tu smo bitku izgubili. Dakle, samo po buntu možemo da se uporedimo, ali onog časa kad su zatutnjali tenkovi po ulicama Beograda, to je bila prva pojava tenkova u tom ratu koji će tek slediti. Ti tenkovi su prošli Terazijama i ispred Skupštine se postavili i to nije zvučalo kao dobra predikcija za ono što će nam se desiti. Bilo je još nekoliko protesta kasnije, naravno da je Beograd bio onaj koji je odvojio jedan milenijum od drugog i koji je završio jednu eru vladavine jednog sistema kod nas koji smo preživljavali. Mi smo to preživljavali. Ja sam ukrao puter u samoposluzi, pa su me uhvatili. Ukrao sam ga zbog toga što me užasno nerviralo da u celoj samoposluzi se pojavi samo puter i što on košta kao pola moje plate. Ja to nisam izdržao. Nisam kleptoman, ne kradem, ali sam to ukrao upravo zbog toga što nisam sve to. Mene su uhvatili i to je bila katastrofa. Eh, eto, sad me je sramota, sada ne bih ukrao ništa.
Kako kriza djeluje na kulturu i umjetnost?
Kriza uvek deluje nekako stvaralački primamljivo i ona pospešuje stvaralaštvo umetnika zato što se okreneš sebi, a to svoje biće želiš nekako da angažuješ u onome što se dešava i da prikažeš taj bunt, ne na taj način što ćeš nekome da opsuješ majku, već na taj način što ćeš da stvoriš umetničko delo. Ukoliko je čovek sam u svojoj umetnosti, onda ima mnogo više mogućnosti kada je u grupi. Grupa daje bolji rezultat ukoliko ne treba da bude unisona, ali treba da bude kreativna u lepoti različitosti svojih stavova, mišljenja i odnosa prema društvu u kome se nalazi. I ljudi koji su u toj grupi moraju biti svesni da ne treba da se ponašaju onako kako se javnost ponaša. Pod javnošću mislim i na ono što je zvaničan stav koji primamo s strane medija, ali i ono što je bunt.
Mislim da kod umetnika nema mržnje. Kod umetnika samo postoji kreativnost i da kriza zapravo pogoduje kreativnosti. Ja sam kad sam studirao, to je bilo dosta davno, mislio da ja se bavim tim poslom zbog toga što taj posao može da učini nešto da bi se promenio svet. Vrlo brzo sam shvatio da to nema veze s tim. I da to što radim, radim isključivo zbog sebe i zbog svog unutrašnjeg bića koje svoj odnos prema okolini prikazuje kroz delo koje radi.
Može li umjetničko stvaralaštvo biti metod ili sistem suočavanja s društvenim problemima?
Mislim da umetničko stvaraloštvo ne može da bude metod, jer metod je nešto što bi trebalo da bude politika. A umetničko stvaraloštvo nema veze sa politikom i mislim da je to zapravo taj način suočavanja sa društvenim problemima uvek kroz ono što saopštavaš na sceni. Sad igram u nekoliko predstava koje bi se moglo reći da su društveno aktualne. Pa sad, ne politički aktualne, nego društveno aktuelne.
Recimo, imamo dve predstave koje tretiraju seksualnu inkopatibilnost u odnosu starijih ljudi prema deci. Taj harasment koji postoji i koji ne postoji od juče i prekjuče, ali o kome na ovim našim teritorijama počinje da se govori mnogo otvorenije. I sada, to što mi doživljamo kroz te dve predstave, jedna je predstava Pozorišta Atelje 212 i zove se Nestajanje, hrvatskog autora Tomislava Zajeca u režiji Sanje Mitrović. Druga je komad “Kako sam naučila da vozim” Paole Vogel, koju je režirala Tara Manić i u kojoj igram sa Martom Bogosavljević, u produkciji Hartefakta iz Beograda Ove predstave, po reakcijama publike imaju snažan uticaj, ali to nije metod. To ne treba da bude pokazatelj kako mi sada utičemo na tu pojavu u društvu. To je prosto susret sa time i u tome ima jednu snažnu reakciju publike koja je vrlo dobra i koja publiku ostavlja na tome da dalje se bavi time i da razmišlja o problemu sa kojim se suočava.
Kako umjetnost može da doprinese promjenama u društvu?
Stvarno sam mislio da umetnost može nešto da pokrene u društvu. Onda je došlo vreme, pogotovo u to vreme ratova na Balkanu. Šta smo mi u našoj umetnosti postigli u to vreme? Osim što smo bili ili pokušali da ne budemo zloupotrebljeni sa bilo koje strane. Uvek su postojale takozvane kulturne jedinice u svakoj vojsci koja bi ratovala protiv one druge. Imala bi kao znak razpoznavanja jedino trake na rukama, na nadlaktici, da bi se razlikovala od druge vojske jer govore sve istim jezikom. Onda su se tu našli neki, odmah se isture, i odmah ih prozovu nekim glumcima, umetnicima, da sednu i da rade nešto za tu stvar. Da rade nešto gde se neće boriti oružjem nego će se boriti svojim stavom i rečima drugih ljudi koji su napisali i oni tu tumačiti. Ima jedan film koji smo napravili koji je ideja i scenario Gorana Markovića a koju smo producirali Tihomir Stanić i ja, koji se zove “Turneja” i koji se bavi time, baš time. Tako da ko ga nije gledao bilo bi lepo da ga vidi. Svojevremeno je neko rekao, znam i ko, da kad se taj film pojavi da to treba da bude poslednji film koji se bavi tim ratom.
A iza toga je snimljeno još barem 30-40 filma koji su se bavili tom katastrofom ratovanja koja je nas okružila. Tako da uticaje umetnika i umetnosti je ništa.
Koje su uloge pojedinca a koje uloge zajednice stvaralaca u suočavanju s problemima i izazovima?
Pojedinac koji je jako eksponiran u javnosti preko svoje umetnosti odnosno preko svojih istupa, on može da utiče. Čini mi se da mnogo više može da utiče na popularnost strane koja je na vlasti nego na one koje su u takozvanoj opoziciji. Kad kažem takozvanoj, to je zato što ja ne vidim nikada pravu opoziciju, nego vidim samo nešto što je neka vrsta neslaganja sa onim što je vlast, ne samo ovde kod nas, nego generalno mislim u celom okruženju. Sve to, taj pokret koji se vodi protiv vlasti je nažalost nekako jalov u svom rezultatu. Ja same bio direktor pozorišta 12 godina i 12 godina je neka krajnja mera toga da se pomakneš sa tog mesta, da nečim rukovodiš. Ali to bi čovek morao sam da shvati. Ako ne shvati, onda ga neminomno prozivaju despotom.
Mislim da u našem poslu, u ovome što mi radimo, pojedinac može da deluje možda bolje nego grupa stvaralaca. Grupa stvaralaca ostavlja jedan utisak svojim delom, a pojedinac sam ostavlja utisak svojim referencama koje koristi da bi istupio u javnosti svojim rečima i svojim stavovima. Pojedinac koji na taj način utiče kao protivnik vlasti i sistema će biti anatemisan od vlasti i sistema. A ukoliko je upotrebljen od strane vlasti i sistema za bilo šta, on će biti anatemisan od javnosti. On će biti anatemisan od onih koji su protivnici te vlasti. Tako da položaj pojedinca je vrlo problematičan na jednoj ili na drugoj strani.
Mora da računa na veliku količinu ispljuvaka na svom licu, primljenih sa jedne ili druge strane. A grupa je bezbednija zato što pravi svoje delo. Grupa stvaralaca su stvaraoci i oni svojim delom mogu kod vrlo raznorodne publike da donesu i da izazovu jednu vrlo snažnu reakciju koja je u ovom slučaju zapravo pozitivna. A sada je tu pitanje šta je angažovana umetnost.
Koji su osnovni zadaci angažovane umjetnosti danas?
Nije umetnost samo ovo o čemu mi govorimo i što je domen mog interesovanja i ono od čega se bavim poslednjih 45 godina, a to je pozorište, film, televizija. Šta je domen angažovano umetnosti? Šta je uopšte angažovano umetnosti? Da li je to politički teatra? Ako mene pitate, najznačajniji tvorac i sledbenik angažovane umetnosti je reditelj Ljubiša Ristić. On je radio nešto što je uvek bilo politički značajno, aktuelno i prikazivalo jednu vrstu bunta. Ma kako kasnije Ljubiša ušao u domen nečega što je politika ili da kažemo je vlast i ma kako se mi sa time ne slagali, ja i dalje mislim da je on veliki reditelj. I ne mogu da se složim sa tim da je on neko ko je učestvovao u nečemu što bih moglo da se nazove zločin. Ljubiša nije bio to, Ljubiša je bio i ostao čovek ovih prostora, Jugosloven. Čini mi se da je njega jako povredilo to kad su ga stavili na stranu nečega čemu on ne pripada. I on se stavio na stranu nečega čemu doslovno ne bi mogo da pripada, ali njegova umetnost je bila jako angažovana. Predstave u kojima sam ja igrao i kod njega i te koje sam uskočio i te turneje koje smo sa tim predstavama pravili, to je bilo nešto što je izazivalo tako veliko interesovanje i tako složnu i izdušnu jaku reakciju javnosti koja je to pratila sa jednom velikom aklamacijom, a to je bio bunt. To je uvek bilo protiv mainstreama. Njegove predstave nikad nisu bile mainstream. I danas to pozrište koje je njegova, koje je on napravio, napravio je u dobu dok je bio ono što se kaže blizak vlasti i onda je ono nakon silaska te vlasti krenulo da trune, ali on to nije dozvolio, pa je sad uspeo da od tog pozrišta stvori gradsko pozrište.
Pojava nečega u Jugoslaviji što se 1982. godine po prvi put pojavljuje pod imenom KPGT (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar) je jedini naziv koji je uz Jugoslovensko dramsko pozorište ostao kao naziv nekog vremena zajedništva, među narodima koji su živjeli na jednom prostoru dosta dugo i koji su mogli da se sporazumeju za razliku od vremena kada su za vođe tih naroda došli ljudi koji su sve učinili da sporazuma nema i da posledično dođe do jednog krvavog raspada zemlje i anatemisanja atributa jugoslovenski. Angažovanost umetnosti, ispostavlja se u tom slučaju, opet je nula. Bilo da je reč o umetnosti Ljubiše Ristića, bilo nekog drugog, bilo slikara nekog, bilo pesnika nekog… Ko čita pesme na frontu, osim ako nisu nacionalno rodoljubive.
Angažovanje je vrlo problematična stvar i angažman u nečemu što se zove uticaj na sistem, uticaj na javnost i zadatak angažovane umetnosti danas je vrlo problematičan jer angažman se obično kreće u dva smjera. Ili da podrži ono što je trenutno aktuelno u toj zemlji, ovde u okruženju ili pak da izrazi neku kritiku. I taj angažman je nažalost mnogo jači ako je podržan od strane sistema. Jer onda taj sistem koristi angažman tog umetnika za promovisanje svojih stavova. Ukoliko je pak angažman sveden na kritiku sistema ili vlasti, tog časa je taj angažman jako oslabljen. Ostaće nekad kao trag, ali u svemu onome što smo prošli, mislim da je film kao jedna neverovatna umetnost – od svih ovih umetnosti – imao najviše uspeha u tom angažovanju. Angažovanju prema javnosti, jer film je ostavio trag o tome.
Ako gledate filmove koji su pravljeni pre 20-30 godina, vi vidite jedan jak poriv snagu reditelja i glumaca u tome da prikažu nešto istinito što se od nas skrivalo i da taj trag ostane neminovan i u budućnosti. Pogledajte na filmove Makavejeva, Žike Pavlovića, Gorana Markovića, Srđana Dragojevića, Điđe Karanovića, Rajka Grlića, Miše Radivojevića, koji su se bavili trenutkom u kome se stvaraju i njihov angažman je doslovce pogodio svoju metu.