Vuk Vuksanović je viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
U razgovoru za BUKA magazin komentariše naoružavanje Srbije, izvoz oružja, izazove za destabilizaciju situacije u regiji, govori o izlazu iz društvene i bezbjednosne krize.
“Činjenica je da je srpsko rukovodstvo uletalo u ćorsokake pa bi znalo da se izvuče, ali u svakom slučaju mi vidimo dva problema: jedan u relaciji sa Vašingtonom i Tel Avivom, a drugi je u relaciji sa Moskvom” – ističe Vuksanović u razgovoru za BUKA magazin.
Kako komentarišete naoružavanje Srbije?
Što se tiče nabavke, postoji taj instinkt i potreba da se modernizuju oružane snage, ali postoji i jaka politička komponenta. Politička komponenta je ta da elita u Beogradu veruje da nabavkom oružja može bolje da balansira između velikih sila i da ima bolju pregovaračku poziciju po pitanjima kao što je status Kosova ukoliko je naoružana. Isto tako, kupovinom naoružanja kupuje se potencijalno i prijateljstvo zemalja od kojih kupujete naoružanje. Na primer, kupovinom francuskih Rafala kupujete prijateljstvo Pariza. Ali postoji, naravno, i unutrašnja politička logika za nabavku naoružanja. Vojska ostaje jedna od najpopularnijih institucija u srpskom javnom mnenju, zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, pa se vi promovišete pred sopstvenom javnošću tako što se predstavljate kao jak lider koji ulaže u vojsku.
Naravno, tu postoji čitav niz drugih problema. Činjenica je da se tako sakrivaju neki drugi faktori poput toga da je najveći problem srpske vojske odliv profesionalnog vojnog kadra, koji napušta vojsku zbog nezadovoljavajućih uslova, pa vi to krijete od svoje populacije na taj način, a tu je i priča o povratku obaveznog vojnog roka. Tu je još jedan veći problem, to je pitanje netransparentnosti, što, naravno, uvek generiše sumnju u problem korupcije.
Kada govorimo o izvozu srpske namenske industrije, to je komercijalna industrija, kao i u svakoj zemlji, ali u ovom slučaju mi imamo primer da je vladajuća elita preuzela veoma jaku kontrolu nad njom i da je koristi, ili kao instrument bogaćenja, ili kao instrument političkog manevrisanja u najskorijem slučaju. Naravno, vi kupujete naklonost Vašingtona tako što izvozite municiju za Ukrajinu i Izrael.
Kako stoji Srbija u političkom kontekstu u odnosu na te dilove?
Ne znam da li je ovo kraj spoljno-političkog balansiranja. Ne može se ići toliko daleko u pretpostavci, ali činjenica je da je srpsko rukovodstvo uletalo u ćorsokake, pa bi znalo da se izvuče, ali, u svakom slučaju, mi vidimo dva problema: jedan u relaciji sa Vašingtonom i Tel Avivom, a drugi je u relaciji sa Moskvom. Sa jedne strane, izvozila se municija Izraelu prvenstveno sa ciljem da se stekne pristup izraelskim lobi grupama, kako bi se mogao izgraditi bolji odnos sa Trumpovom administracijom. Sada vidimo da napad na Iran, kao i uopšte stanje Palestinaca u Gazi, u zadnjih dve godine, generiše takvu reputacijsku vrućinu oko Izraela da je sad pitanje da li je pametno i da se bude previše blizu Izraela, barem za zemlju u Ujedinjenim nacijama koja se, na primer, oslanja na glasove afričkih i bliskoistočnih zemalja. Sa druge strane, isto tako vidimo problem sa Moskvom, koja je sigurno znala zadnje tri godine da je Beograd izvozio municiju Ukrajini, ali se tome ćutalo, jer je Moskva to praštala, sve dok je znala da je Beograd jedna od retkih prestonica u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji, a ipak zadržava takvu komunikaciju i odnos sa Rusijom.
U poslednje vreme, ruska strana žestoko disciplinuje rukovodstvo u Beogradu ovim izjavama i tu oni evidentno igraju na kartu ruske popularnosti u Srbiji. Zašto se to radi, da li možda žele da podsete rukovodstvo u Beogradu da imaju poluge uticaja u odnosu na njih ili su možda ljuti zbog toga što misle da se Beograd približava previše Vašingtonu pod Trumpom, to je već teže reći.
Šta izaziva militarizacija društva? Koji su tu politički uticaji trgovine?
Pa, rekao bih da u ovom sučaju imamo nešto drugo. Za razliku od većine zemalja u kojima namenska industrija, odbrambena industrija, deluje jednostavno kao komercijalna industrija koja lobira kod svoje vlade sa namerom da joj otvara tržište, mi ovde zapravo imamo obrnut kanal komunikacije. Namenska industrija na neki način zaposednuta je od samih političkih elita, koje to koriste, bilo zarad slobodnog bogaćenja, bilo zarad nekog spoljno-političkog manevrisanja, zavisno od potrebe, kao u navedenom sučaju Izraela i Ukrajine.
Koji su realni dometi srpske odbrambene moći? Da li oni dolaze u sferu destabilizacije regije?
Da, Srbija ima naoružanje, ali tu je, naravno, čitav niz problema. Činjenica da je zemlja opkoljena državama članicama NATO-a. Činjenica je isto tako da Srbija, kao i ostale zemlje Balkana, demografski krvari, a to znači da nema ljudstva za prolongirano ratovanje, niti industrijske i ekonomske kapacitete za prolongirano ratovanje. Postoji problem odliva ljudskog kadra iz srpske vojske, pa se postavlja pitanje da li imamo ljude da upravljaju savremenim vojnim sistemima koji se nabavljaju. Da li imamo trenirane, školovane ljude da upravlju savremenim vojnim sistemima poput dronova. Isto tako, naravno, postavlja se i čitav niz drugih problema. Kako, na primer, da vojska koja ima u svom arsenalu opremu kineske, ruske, francuske proizvodnje, potencijalno izraelske i turske, može da integriše sve te vojne sisteme koji su izrađeni po različitim operativnim, tehnološkim i strateškim standardima i da ih koordinisano i efektivno koristi.
Da li postoji realna opasnost od aktualnog režima Aleksandra Vučića za društvenu bezbjednost i za situaciju u regionu?
Sada ne verujem u povratak ovog pravog rata, verujem potencijalno da više postoji opasnost od lokalizovanog političkog nasilja, možda u sučaju nekih Dodikovih nepredviđenih poteza i političke disfunkcije u BiH, potencijalno možda lokalizovano nasilje u slučaju severa Kosova, recimo, između Kurtijeve vlade u Prištini i srpskih struktura na severu Kosova, koje bi imale neki vid podrške Beograda… Rekao bih da glavni problem i dalje ostaje politička nestabilnost i opšta atmosfera koja se više podgreva na nivou medija, kulture i na tom mikrodruštvenom nivou.
Kako izaći iz te situacije?
Pa, ne verujem da će se moći izaći iz toga sa ovim elitama, naročito u BiH, a potencijalno i u nekim drugim prestonicama. Verujem da ćemo morati da živimo dok god je ovakva situacija, dok god su ovakve elite, po principu toplo-hladno, pogotovo zato što je takva međunarodna situacija u ovom trenutku, i s obzirom da se niko ne želi baviti detaljnije i ozbiljnije Balkanom.
Da li bi se i kako Balkan mogao baviti sobom?
To bi možda tek došlo sa potencijalnom nekom novom generacijom političkih lidera, koji bi onda imali imperativ zarad sopstvenog društva, da pokrenu neki novi vid uzajamnih pregovora o poboljšanju odnosa po principu onog devetnaestovekovnog principa: Balkan-Balkancima.
Šta bi to konkretno značilo u društvenom smislu?
U političkom, to svakako znači rešavanje bilateralnih sporova, a u društvenom smislu, to bi možda značilo malo više. Kontakti između društava već postoje, znači, narodima bivše Jugoslavije ne treba još puno. Kulturni sadržaj funkcioniše, cirkuliše preko granica, cirkuliše roba, ljudi se isto tako kreću, ali je potreban normalan politički ambijent.