Biljana Đorđević je docentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije i kopredsjednica Zeleno-levog fronta.
U razgovoru za BUKA magazin govori o režimskim mjerama protiv studentske i građanske pobune, političkoj artikulaciji studentskih zahtjeva, mogućnosti dogovora u opoziciji i destabilizaciji političke situacije u zemlji i regiji.
“Bez razvlašćivanja naprednjaka odnosno rušenja kriminalnog režima, ne možemo doći ni do bazične, a kamoli dubinske demokratizacije Srbije. Zato ćemo učiniti sve da do toga dođe, što znači da ćemo podržati rešenje za koje mislimo da najefektivnije vodi do toga. Važno je da to rešenje motiviše i mobiliše najviše ljudi da se u borbu uključi, ali i da je dugoročno održivo” – kaže Đorđević u razgovoru za BUKA magazin.
Režim sve oštrije odgovara na studentsku i građansku pobunu. Ima li opozicija rješenje situacije?
Režim vrši odmazdu i ona je sve brutalnija. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu predložilo je podizanje optužnice protiv petoro članova Pokreta slobodnih građana i sedmoro aktivista grupe Stav koji se terete za nasilno rušenje ustavnog poretka, pri čemu se ovaj očigledno iskonstruisani predlog zasniva na nelegalno pribavljenim dokazima. Šestoro novosadskih aktivista, studenata i srenjoškolskih profesora, koji su u pritvoru već 60 dana, koje tamo grizu stenice, i kojima se jedva dopuštaju posete najuže porodice su politički zatvorenici, i njima je upravo produžen pritvor na još 30 dana. Isti tužilac postupa u ovom montiranom procesu kao i u slučaju nadstrešnica, i već to zvuči zabrinjavajuće. Moram reći da je tretman ovih ljudi, kao i progon ostalih šestoro koji nisu u zemlji, mrlja na savesti studenata u blokadi koji su se neverovatnom brzinom ogradili od njih kada je hajka na njih kulminirala i kojima je bilo potrebno više od mesec dana da uvaže i priznaju da je reč o političkom progonu. Da je podrške i solidarnosti bilo odmah, odgovor ne bi mogao da bude ovako nemilosrdan, a sada su politički progonjenici neophodni režimu kako bi preko ovog montiranog procesa dokazao da se protestima i blokadama ruši poredak koji oni eto moraju da brane kao i da budu kontrateža onim režimskim ljudima optuženim za korupciju, kriminal i nasilje. Sve je obrnuto jer ustavni poredak ne krše aktivisti u pritvoru od čijeg razgovora niko nije stradao, već kriminalci i lopovi na vlasti i batinaši i oni koji gaze ljude na našim ulicama i okupiranim parkovima.
Istovremeno, režim sve vreme proteste označava kao „obojenu revoluciju“ i preko režimskih tabloida optužuje da iza protesta i blokada stoji zapad odnosno EU, dok evropskim partnerima govori da je protest proruski, oslanja se na FSB da potpuno neubedljivo “dokaže” da nije bilo zvučnog topa ili bilo kakvog zvučnog oružja kojim su napadnuti mirni građani 15. marta iako je Evropski sud za ljudska prava izdao privremenu meru u ovom predmetu.
Druga vrsta brutalnog napada je na univerzitet koji se iscrpljuje do uništenja. Zaposleni gotovo da ne primaju plate, sistematski se urušava nauka, stalno se šalju inspekcije, preti se totalnom privatizacijom visokog obrazovanja i sve to u cilju odmazde prema pobunjenim akademcima.
Parlamentarna opozicija je, kad je pala vlada, predložila formiranje prelazne vlade sa ciljem mirnog dolaska do legitimne vlasti i zatražila najpre javnu raspravu a onda i podršku javnosti, pre svega studenata, za svoj predlog kako bi se izvršio pritisak na vlast da do toga dođe. Jedan deo studenata je i sam predlagao eskpertsku prelaznu vladu, ali ne i beogradski studenti. Nova Vlada je formirana a onda su studenti zatražili vanredne parlamentarne izbore kao izlaz iz ove situacije. Većina opozicije je pozdravila ovo jasno uključivanje studenata u političku borbu. Apsolutno svi razumeju da je pobuna i političko organizovanje mladih neophodno za početak razvlašćivanja naprednjačkog režima.
Ima li opozicija dogovor?
Opozicija se u institucijama redovno dogovara o nastupima, od republičke preko pokrajinske i lokalnih skupština i to je bilo vidljivo u prethodnom periodu u kojem je institucionalna borba pratila i podržavala vaninstitucionalnu koju su diktirali studenti. Postoji i koordinacija kada je reč o nastupima u međunarodnim odnosima takođe i ona sve više daje rezultate. Predlog prelazne Vlade narodnog poverenja koji je okupio veći deo parlamentarne opozicije pokazao je da odgovorni dogovor može da se napravi. Mislim da je očigledno da predstavničke institucije, pre svega Narodna skupština, ne rade, odnosno izuzetno retko zasedaju. U prethodnih 6 meseci krize Narodna skupština je radila svega 12 dana! Upravo zato što se tako zatvaraju svi prostori delovanja za opoziciju a koje ona itekako koristi kada za to ima priliku. Zbog ove zloupotrebe neki građani pogrešno zaključuju da nije važno biti u institucijama a upravo je suprotno: važne su i moćne i borimo se da one ne budu instrumentalizovane protiv nego u službi građana. Opozicija je, zajedno sa civilnim društvom, sprečila prethodni nelegalni proces za izbor članova Saveta REM-a i tražila da se postupak ponovi. Nakon dvonedeljne blokade RTS–a, upravo je na predlog opozicije izglasano obustavljanje starog i pokretanje novog postupka.
S kojim organizacionim problemima se suočava opozicija, osim targetiranja i konstantnog napada režima?
Jedan od problema je sveopšta stigmatizacija koja je posledica stava da je bavljenje politikom nešto loše i nedostojno i to je studentski pokret nažalost manje ili više svesno pojačao. Ne govorim o zaštiti autentičnosti i nezavisnosti studentskog pokreta što je bilo pohvalno ali i jedino moguće budući da su studenti blokirali fakultete gde je političko delovanje u užem smislu zabranjeno, već o eksplicitnom ograđivanju od opozicije kao nedostojne razgovora dok se sa svim ostalima, okupiranim institucijama države kao i režimskim čelnicima, na jedan ili drugi način komunicira. Ironija je da sada kada studenti traže izbore tim činom postaju opozicija jer se jasno suprotstavljaju vlastima i da će ih ista ova stigmatizacija stići ukoliko se svi zajedno ne suočimo sa njom odnosno ako se ne izborimo sa predrasudom da je loše baviti se politikom. Upravo je ta predrasuda dovela do toga da politikom sme da se bavi samo vlast, dok pobunjena javnost pokušava paradoksalno da se na nepolitički način, izbegavajući politiku, izbori za političku moć neophodnu radi transformacije društva. Ovo je organizacioni problem jer je umanjivalo broj aktivnih i angažovanih građana koji su se koordinisano političkim sredstvima borili protiv režima а za pravedne i solidarne institucije. Sada imamo široku politizaciju pre svega studenata i đaka ali i građana i to je izuzetno značajno, to je jedan od najvećih doprinosa protesta. Međutim, ukoliko se oni ne pridruže onima koji su u toj borbi duže, ukoliko se olako odbacuje njihovo iskustvo kao nepotrebno a možda i štetno, to neće voditi sinergiji potrebnoj za pobedu a neće ni demokratizovati borbu.
Koji su uslovi pod kojima će opozicija zajednički nastupati u narednom periodu?
Ne usuđujem se da odgovaram na to pitanje u ime čitave opozicije, ni parlamentarne ni vanparlamentarne u koje sada nakon zahteva za izborima spadaju i studenti u blokadi. Ono što mogu da kažem da bi za mene, a ubeđena sam i za Zeleno-levi front, o čemu će konačnu reč imati naši organi, ti uslovi bili kredibilna vizija i realističan plan razvlašćivanja režima koja podrazumeva pobedu na izborima i neophodne korake za preokretanje trenda privatizacije zajedničkih institucija i zajedničkih dobara. Nadam se da uskoro možemo zajedno da dođemo do tog plana za čije sprovođenje je potreban zajednički društveno-politički front.
Pojedini opozicioni lideri tražili su od studenata da politički artikulišu svoju borbu. Kako posmatrate ove sugestije?
Bilo je mnogo sugestija i da treba i da ne treba kao i raznih rasprava šta je to tačno politička artikulacija. Neke odluke nisu donesene, na primer odluka da se podrži tada uvremenjen zahtev za prelaznom vladom onda kada je postojao institucionalni prozor za to, odnosno onda kada je pala Vlada Miloša Vučevića. Neke odluke su donesene, na primer da se zahtevaju vanredni izbori neposredno nakon formiranja nove vlade. Doneti političku odluku nije lako, i ovo je zapravo prva velika politička odluka studenata u blokadi svih visokoškolskih institucija. Analiza pređašnjih rasprava sad je čini mi se vredna za istraživače, ali u političkom smislu moramo da gledamo napred i da vidimo šta dalje radimo, kako da se niko ko je motivisan za borbu a čije je gledište ostalo u manjini ne pasivizira i među studentima i među građanima, jer su svi potrebni.
Studentski plenum Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu zatražio je vanredne izbore kao izlaz iz situacije. Kako komentarišete taj zahtjev?
Nakon što su studenti u blokadi zatražili vanredne parlamentarne izbore mi smo istakli da je to opravdano jer je SNS izgubio ne samo legitimitet da vodi Srbiju već i kapacitet da sprovodi mnoge odluke. Kako smo i sami nastali kao politička organizacija nakon masovnih protesta protiv rušenja u Savamali i protiv štetnog projekta Beograd na vodi, naravno da podržavamo političko ogranizovanje studenata posebno i zato što bez politički osvešćenih i organizovanih mladih nema razvlašćivanja naprednjačkog režima. A bez razvlašćivanja naprednjaka odnosno rušenja kriminalnog režima, ne možemo doći ni do bazične a kamoli dubinske demokratizacije Srbije. Zato ćemo učiniti sve da do toga dođe što znači da ćemo podržati rešenje za koje mislimo da najefektivnije vodi do toga. Važno je da to rešenje motiviše i mobiliše najviše ljudi da se u borbu uključi, ali i da je dugoročno održivo.
Da li se situacija u zemlji i regiji zaoštrava?
Zemlja je svakako u problemu. Jedan deo problema je zaduživanje i strukturni problemi naše privrede odnosno katastrofalan model razvoja iako režim pokušava da za slabije ekonomske performanse optuži proteste i nestabilnost, no drugi je opšta kriza legitimiteta. Ono što je činjenica je da Vučić više ne može tvrditi da donosi stabilnost tako da to već zaoštrava situaciju. Svako vraćanje na Vučićev model stabilnosti značilo bi da zaboravimo šta nam se sve dogodilo, a mislim da je to više nije moguće. Čitave generacije su se sada prvi put za kratko vreme jasno odredile negativno o ovom režimu i ako hoćete radikalizovale. Mislim i da problemi u regionu ali i šire u svetu doprinose većoj želji mladih da se bore za svoju zemlju umesto da prosto glasaju nogama – jer sad više nigde nije bezbedno.
Dokle je aktuelni režim spreman ići i čijoj se podršci nada u planu opstanka?
Režim je ovih dana imao i svoje spoljnopolitičke blamaže, poput fijaska od posete Aleksandra Vučića SAD-u i neuspeha da se sretne sa Trampom, kao i oštrijih tonova prema režimu kako u Evropskom parlamentu tako i od komesarke za proširenje Marte Kos. Sve to verovatno objašnjava Vučićevu posetu Moskvi mimo odvraćanja iz Evropske unije, kao poruku svom najvernijem radikalskom biračkom telu ali i obezbeđivanje određene spoljnopolitičke zaštite od većeg autokrate. Manevarski prostor Vučića je sve manji ali on i dalje postoji upravo zbog geopolitičkog trgovanja. Ono što je važnije i što preteže je unutrašnje urušavanje. Zato će biti veći pritisak na saradnike i one koji su se okoristili od režima da dokazuju svoju spremnost da po cenu uništavanja ljudskih života sprovode represiju i za račun režima čuvaju otete institucije, no za tako nešto mi se čini da je sve manje ljudi spremno.