Vidite, istorija pamti razna javna obraćanja koja su obodrila ljude. Na dobre, velike stvari. Upravo istorijske. Neko stane pred masu, pogleda je u oči, kaže nešto što ljudi osete u kostima, ne samo u srcima. Osete nanovo svoju snagu, pre toga zatomljenu. Ubijeni u pojam, vaskrsnu. Nije jednostavno probuditi to u drugima, čak ni u sebi.
Kolosalne stvari proisteknu iz te razmene, neke od onih koje ispune stranice hronike doba. Ima dugih govora, sadašnjica nekad traži da se toliko toga salije u reči. Ima, nasuprot tome, veoma kratkih. Za mene, najčuveniji takav glasi: „Eto mene, eto vas…“ Maleno obraćanje, sasvim stesano i sažeto. Zato što ništa više nije trebalo reći. Svi prisutni znali su zašto su tu.
U aktuelnom ovde-i-sad, koje ovakvo kakvo je – mučno i otužno – traje nepodnošljivo dugo, došli smo do tačke s koje nema nazad. Nikome se onamo ne vraća, sad kad smo napokon većinski budni, svesni u kakvom smo paklu tavorili. Prvog maja, obeležili smo pola godine ove poslednje etape, još jezivije od svoje predigre koja se kuvala duže od decenije. Ali ustali smo. Najzad zajedno, složno. Moćno.
Ja verujem, od prvih priča koje sam zavoleo u detinjstvu, da dobro mora pobediti, naročito kad se organizuje protiv nabujalog, preočiglednog zla. I dobro nam ide na tom putu dobra. Stići ćemo, siguran sam.
Međutim – i sad ide „sumnjivi“ deo – dešava se u svemu tome jedna stvar koju smatram… pa, promašenom. Nije mi lako što ovo izgovaram, svestan da ću nekoga razočarati, ali tako osećam, i osećam odgovornost da tako i sročim. Izvinjavam se unapred što ponekom uhu može zazvučati nadmeno ili neosetljivo; svako ko me zna, zna da kojekude patim od drugih boljki, ali ne od tih. Naime. Kako gde iskrsne lokalni povod za pobunu, kako ljudi reše da se skupe i urade nešto, kako se rodi ideja o protestu, zboru, artikulaciji – tu negde u prvih pet minuta, neko digne ruku i kaže: „Zovi Jecu Stupljanin i Marčela da održe govor.“ Ili Jova. Ili Cecu Bojković. Ali bolje ovo dvoje, mlađi su.
Čuli su da se to tako radi, videli drugde. Navikli. To je nešto kao protokol, tutorijal za „kako se pobuniti“. Time se skup „osveštava“, postaje zvaničan. I mi govorili, onoliko. Svuda. I usudiću se da ovo kažem i u Jecino ime, ne samo u svoje: svaki put kad smo negde, osećamo krivicu što zbog toga nismo stigli negde drugde. Neću vam se ovde ispovedati o zdravlju ili našim privatnim prilikama, nikome uostalom nije lako, svi smo poluludi od situacije, ali i dalje svi radimo ko šta može i koliko god može.
To nije sporno, nikad neće biti i nije stvar u tome. Nego u tome što je maj 2025, a pozivi i dalje stižu svakodnevno. Nedeljom. Praznikom. Noću. Da, vanredna je situacija, realno jeste krizni štab, stajanja ne sme biti, sve jasno i belodano tačno. Ali ljudi, koja je svrha i smisao „dežurnih govornika“? Zašto se to zapatilo, šta će nam i da li smo, pre no što se javimo za reč i kažemo „zovi ih“, zapravo porazmislili šta to znači?
Reći će ljudi: pa treba nam. Potrebni ste. Vole vas, veruju vam (ne svi, ali ajde). Vi umete da ga kažete. To poverenje je dostojanstveno dirljivo, i znači mi više nego što možete da zamislite. Međutim, brejking njuz: zapravo umete da ga kažete i vi. Jer se osećamo isto.
A ovo nije takmičenje literarne sekcije, nadmetanje u pisanju književno boljeg sastava. Niko vam neće loviti lektorske greške, tražiti bolje stilsko friziranje. Svaki put kad neko od nas stane za mikrofon, to je još jedan dan kad nismo čuli nekoga koga do sada nismo. Umesto jednih istih, koje smo čuli bukvalno stoput i znamo napamet šta će reći. Otud, čim se u organizovanju skupova javi ta inertna „ideja“ da nas zovu, želim da moj narod kaže: „Ne, jebote, pa ti ljudi su zvali NAS. Stalno. Godinama. Neumorno. Pa i pred tu železničku su prvi stali s ljudima i pozvali nas.
Neki od nas odazvali su se tek sada. A mi smo i dalje u fazonu ne, dođite kod nas i kažite sad sve to isto nama lično na uvo, da nam moral ne padne.“ Stvari su proste: ako moral padne, bićemo roblje, i to je to. Ukoliko nekome treba dodatna motivacija, ja je ne znam. Ja taj govor nemam. Idem svuda gde studenti zovu, na ulicu, pred pendreke i pred šta god treba. S vama. Ali taj govor nemam.
A ako će iko uopšte da drži govor, nek skrati. Na ono s početka teksta. I taj neka bude poslednji.