Janko Baljak je filmski i televizijski reditelj, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu.
U razgovoru za BUKA magazin govori o potezima aktuelnog režima u Srbiji, studentskoj borbi, medijskoj sceni, odnosu prema kulturi i mogućnostima rada i stvaranja.
“Izbori u ovakvoj klimi, u ovakvom sistemu, sa ovakvim biračkim spiskovima, sa ovakvom užasnom gebelskom propagandom Vučićevih medija, gotovo da su osuđeni na propast. Međutim posljednja istraživanja javnog mjenja daju ohrabrenje studentima i građanima da je podrška režimu u velikom padu, tako da su studenti sada u nekoj poziciji da pokušaju da uđu u tu neravnopravnu trku, a da im se pridruže građani” – kaže Baljak u razgovoru za BUKA magazin.
Šta očekujete od trenutne situacije u Srbiji?
Situacija u Srbiji se ne smiruje. Naprotiv, mislim da kriza eskalira i da nije na vidiku rasplet. Vidimo da režim radikalizuje svoj stav prema univerzitetu, akademskoj zajednici. Osim toga što nas profesore izgladnjuju, i toga što ne primamo plate, počeli su ogromni pritisci na fakultet, novčano kažnjavanje. Juče je prvi put policija ušla na jedan fakultet Univerziteta u Novom Sadu. To je neka pokazna vežba za ono što se može desiti čitavom univerzitetu vrlo skoro. U pitanju je jedna, čini mi se, već lična osveta Aleksandra Vučića prema akademskoj zajednici. On je jedan izuzetno osvetoljubiv čovek koji odlučuje bukvalno o svemu u jednom autoritarnom sistemu koji vlada. On se neće zadovoljiti samo nekim trijumfom u smislu normalizovanja nastave, već će sigurno ići na to da potpuno uništi Beogradski univerzitet i druge univerzitete u Srbiji. Ideja je da se državni univerziteti i finansijski i na svaki drugi način marginalizuju, da se profesori koji su bili solidarni sa svojim studentima ostave bez posla, da se uvede jedna nelojalna konkurencija privatnih univerziteta, fast food fakulteta sa sumjivom reputacijom i bez ikakve akreditacije koji bi izdavali diplome, štancovali diplome, baš kao što njihova partijska vrhuška već kupuje diplome po privatnim univerzitetima. Taj bi se proces unižavanja nastavio. Dakle, to su neka očekivanja od vlasti u smislu onog što će biti.
Imamo već ozbiljne finansijske probleme i psihološke uostalom, jer nije normalna situacija da vi šest mjeseci niste na svom poslu, da ne predajete studentima, da nemate uslova ni za naučni, ni za umetnički rad. To je jedna nenormalna društvena situacija. Ipak, bez obzira na sve, mi smo svesni: ako se ne suprotstavimo i ako ne izdržimo ovakve pritiske, bićemo apsolutno uništeni i da će osveta biti surova. Ovo sada je jedna igra praktično otvorenih karata što se tiče univerziteta i mi smo spremni na najgore: i na policijsku represiju, i na hapšenje, dalje izgladnjivanje. Istrajni smo u tome da ostanemo solidarni do kraja sa studentima do ispunjenja njihovih zahteva. To više nisu samo njihovi zahtevi, to su zahtevi svih nas da živimo u jednom normalnom sistemu. Ovo je pitanje ili mi ili oni. To je atmosfera trenutno.
Šta očekujete od studenta u daljim koracima?
Pa studenti će ići u skladu s idejom da se ova kriza reši. Pošto je prošlo šest meseci, to je dovoljno bio dugačak vremenski period, i pošto su oni kao mladi ljudi možda imali nekakve iluzije i nekakve idealističke predstave o tome da bi ovakav režim mogao da im ispuni njihove zahteve. sada kada je prošlo toliko vremena, oni su svesni da je to samo bio jedan privid i da ovakva vlast nema šanse da im u sto života ispuni zahteve. Ići će se naravno na političku artikulaciju čitave krize, jer drugi instrument ne preostaje.
Nešto što je posljednjih dana aktualno to je spominjanje eventualnih vanrednih izbora, još nije zvanično saopšten stav svih fakulteta, neki fakulteti su istupili sa tom idejom, ali čitav taj dosta komplikovani proces njihovog plenumskog odlučivanja nije još proveden do kraja. Očekuje se da će to biti usaglašeno i jedna od varijanti koja se pominje je zahtev za raspisivanje vanrednih izbora. Kada do toga dođe, otvara se niz drugih pitanja, jer izbori u ovakvoj klimi, u ovakvom sistemu, sa ovakvim biračkim spiskovima, sa ovakvom užasnom gebelskom propagandom Vučićevih medija, gotovo da su osuđeni na propast. Međutim posljednja istraživanja javnog mjenja daju ohrabrenje studentima i građanima da je podrška režimu u velikom padu, tako da su studenti sada u nekoj poziciji da pokušaju da uđu u tu neravnopravnu trku, a da im se pridruže građani. Svi oni građani čije su kuće i čije su puteve svih ovih meseci studenti prošpartali, u nedostatku slobode medija. U tom nedostatku, oni su bili slobodni mediji koji su trčali kroz Srbiju i pronosili istinu o svom protestu i svojim zahtevima. Alternativna borba za ravnopravnije izborne uslove će verovatno biti sledeća. Ti izbori se za sada traže da budu krajem juna, mada je to prilično nerealno, a čini mi se da nas čeka vruće leto obeleženo pritiscima, obeleženo radikalizacijom studenske borbe koja je najavljena velikim okupljanjem već za Prvi maj, nekom solidarnom borbom sa sindikatima koji su se pridigli iz decenijske letargije.
Naravno, to će sve biti ako do izbora dođe i ako se Vučić odluči da uđe u to, a nije realno da se to desi.
Kako možete ocijeniti odnos medija prema ovome što se dešava u Srbiji?
Mislim da će se srpski medij u posljednjih 13 godina ozbiljno proučavati na različitim doktorskim studijama kada sve ovo bude jedna istorija, kada budemo imali taj istorijski odmak, jer ono zapravo šta se dešava u smislu propagande, ispiranja ljudskih mozgova, to je nešto nezamislivo. Kada je prodat SBB, pretplatnici SBB-a dobili su čitav taj niz prorežimskih kanala koji su onako poređeni jedan za drugim. Nevjerojatno je da kad krenete da šaltate one programe, vi vidite da je to 24-časovno ispiranje mozga, širenje mržnje, zla, najgorih uvreda. To su kanali na kojim se rektor Beogradskog univerziteta svakodnevno targetira proglašavan najgorim čovjekom na planeti. Mislim da bukvalno nikada u istoriji taj sistem nije bio toliko raspojasan, bahat i da to nije zabeležno u jednoj državi.
Imali smo monopol vlasti nad određenim državnim medijima i ranije. Milošević je vladao dugi niz godina putem RTS-a, Politike, Večernjih novosti… Ali da neko svakodnevno osniva na desetine televizija, radijskih stanica, na kojima se jedni te isti analitičari najgorim mogućim epitetima obrušavaju na studente, govore da su to nacisti, da su to izdajnici, da se s njima treba obračunati, to je nešto što mislim da će biti onako ozbiljan izazov za neke istoričare i analitičare medijskog prostora kad sve ovo prođe. Međutim, mislim da se i tako surova, zaista surova i prljava propaganda počinje vraćati kao bumerang, jer do određene granice zaista čovjek više ne može ići. Postaje toliko prezasićen tim sadržajima da se zapita da li je moguće da toliko smatraju svoj sopstveni narod budalama i prostacima.
Vidite li mogućnost da se kulturna scena obračuna sa režimom na svoj način, koristeći one metode i načine koje inače koristi u svom radu?
Kultura je jedna od prvi kolateralnih šteta dolazka ovog režima na vlast. Ona je krajnje marginalizowana i njen utjecaj je sveden na totalnu simboliku, i u medijskom smislu, a i U finansijskom. Kad jedno ministarstvo, jedna država, ulaže 0,6% svog budžeta za čitavu kulturu, to je razračunavanje sa kulturom i pravo zatupljivanje naroda.
Naravno, studenti su otvorili neke alternativne kanale tokom svog protesta i kao značajan pomak mogu izdvojiti oslobađanje Studenskog kulturnog centra u Beogradu. To je čin zaposedanja prostorija i vraćanje studentima tog dragocenog prostora koji je nekad u istoriji bilo sedište i avangardnih i kulturnih stremljenja, čak i u evropskim granicama veoma značajan. Odatle je ponikla jedna Marina Abramović, na primer. Tu su se širile i feminističke ideje u socijalističkoj Jugoslaviji. Čak i onaj socijalistički režim u kojem se priča kao jednopartijskom i kao represivnom, imao je mnogo više sluha za kulturu. Ovaj režim je takav da te ljude vi ne možete sresti ni u pozorištu, ni na bioskopskim premijerama, ni na izložbama. Taj odnos je nezapamćen, odnos potpunog ignorisanja. Neću da kažem da je na delu nekakva cenzura, ali kada ukinete mogućnost bavljenja kulturom, kada tu scenu svedete na 0,6% budžeta, onda vam je jasno kakav je odnos. Iako školujemo kadrove za tu scenu, jasno je koliko je ona u jadnom stanju. Na konkursima za dodelu tih sredstava se uvek favorizuju po partijskom ključu državni i režimski projekti u kojima uvek pobede neki scenariji u kojima se i dalje veliča srpski nacionalizam i neke stvari koje smo mislili da smo ostavili odavno iza sebe. Ni tu nam ne daju mira. Teško je dobiti državni novac za ono što nije propaganda vladajuće stranke…
Da li Vi trenutno planirate svoj dalji profesionalni angažman?
Mi ovih šest meseci živimo u jednom totalnom vakuumu, ovo se sve pretvorilo u jedan jedini dan neprekidne borbe, protesta, represije, hapšenja, naših odlazaka da odbranimo pretučene studente na sudovima, naših pokušaja da se studenti zaštite od nasilnika koji su nam zauzeli centar grada. Imamo paravojni kamp koji Vučić nije povukao od onog svog protesta, gde je gomila nekih paravojnih naoružanih tipova zaposelo prostor ispred Skupštine. U takvoj jednoj atmosferi teško je uopšte biti koncentrisan na nešto što je umetnički rad. Ovo je čisto jedna gola borba za opstanak i za preživljavanje, tako da sve svoje ideje, planove, nekako sam stavio na čekanje i zamrzao za neke bolje dane. Naravno, stvari se ipak ubrzavaju i nećemo previše čekati na neki ishod slobode u ovoj državi. Isti utisak dele i moje kolege. No, trenutno, teško je proočitati knjigu, pogledati film i razmišljati o bilo čemu drugom osim o dnevnoj politici koja nas je potpuno ovde obuzela, zato što je to jedna neprestana borba za opstanak. Sada se ona pretvorila u borbu za golu egzistenciju, s o zbirom da su nam ukinuli novčana sredstva. Sve što je vezano za neke moje buduće filmove, serije ili dokumentarce sam zamrznuo i ostavio da sačeka bolji trenutak.