foto screenshot HRT
Proteklu pozorišnu godinu u regionu obeležile su i dve velike
premijere sa rediteljskim potpisom Paola Mađelija koje su skrenule
pažnju ovdašnje kulturne javnosti – „LizistRATa“ koja je izvedena na
Splitskom ljetu, i Čehovljev „Ivanov“ kojim je 9. decembra završena
ovogodišnja sezona u Narodnom pozorištu u Sarajevu.
Italijan koji je 70-ih godina došao u Beograd na poziv tadašnjeg
upravnika Narodnog pozorišta Velimira Lukića, i koji je uprkos svim
političkim turbulencijama na ovom prostoru, angažmanima na scenama širom
sveta i stalnoj adresi u Hrvatskoj do danas ostao najjugoslovenskiji
reditelj, posle duže pauze uskoro će opet biti pred našom publikom.
Mađeli u Ateljeu 212 režira dramu „Otac“, kultno ostvarenje Florijana
Zelera, naslovnu ulogu dodelio je Vojislavu Voji Brajoviću, a probe ovog
komada počinju 21. januara.
U razgovoru za Danas Mađeli govori o svojoj beogradskoj karijeri i
prijateljima, jugoslovenstvu i svom osećaju apartrida iako od 1985. živi
u Zagrebu, Evropi koja je ostala bez levice i intelektualcima koji kao
savest društva više ne postoje…
Deo ste one najbolje istorije beogradskog i jugoslovenskog
pozorišta, naročito Bitef festivala i avangarde koja se stvarala do
sredine osamdesetih godina. Kako doživljavate taj period i kakav je trag
ostavio u vašoj karijeri?
– Izuzetno mi je važan, došao sam ovde sa dvadeset šest godina, i
zahvaljujući mom boravku u Beogradu i Jugoslaviji otvorila su mi se
vrata pozorišta u Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj, gde sam prisutan od
1989. godine, da ne govorim o Izraelu, Južnoj Americi, i da ne nabrajam
tolike države u kojima sam radio i radim i dalje. Bio sam deo tima
Bitefa, gde su se i u odnosu na Evropu tada događale avangardne stvari,
kao i u kulturi tadašnje Jugoslavije, i to su za mene bila fantastična
iskustva. Rad koji imam vani i danas mi služi da se vratim ovamo sa
jednom drugom vrstom pameti, i sve se to dogodilo zahvaljujući mom
iskustvu u teatrima nekadašnje Jugoslavije. Puno putujem, hteo – ne hteo
postao sam rob putovanja, između ostalog i zbog toga što deo moje
porodice sada živi u Beču, deo u Berlinu i Rimu, tako da sam često na
tim relacijama, uključujući i Zagreb. Ja sam totalni apartrid, i ne znam
kako bih mogao biti nešto drugo. Zapravo, osećam se kako bi trebalo da
se osećaju svi ljudi, kao građanin sveta.
Poslednja vaša režija u Beogradu bila je u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu 2006. godine, radili ste predstavu „Na dnu“. Da li je
Beograd još uvek vaš grad?
– Beograd je bio moja prva stanica i otvorio mi je mnoga vrata, a
sama činjenica da tu nisam radio od 2006. daje vam jednu meru mog
odsustva. Kako bi mogao odsutan čovek dati neki sud o stvarima koje
objektivno sada ne zna? Imam jedno vrlo pozitivističko sećanje na
Beograd i probaću da ga iskoristim svojim povratkom, a imam i
prijatelje, nema ih puno, ali ih još imam.
U Ateljeu 212 uskoro počinjete probe za predstavu „Otac“, po
kultnoj drami Florijana Zelera. S kakvim osećanjem se vraćate na scenu
na kojoj ste u mladosti režirali brojne komade – „Kod lepog izgleda“,
„Priče iz bečke šume“, „Metastabilni Graal“, „Pariska komuna“… koji su
deo istorije ove kuće?
– Dolazim s velikom nadom da ću moći izgovoriti i napraviti nešto što
mi se čini bitnim. Naravno, i sa velikom tremom, jer je Atelje u doba
moje mladosti bio jedna od najavangardnijih scena u Evropi, na kojoj sam
mnogo radio i za koju me vežu lepa sećanja. Drama „Otac“ je jako dobra i
vrlo filozofska, ta priča o protoku života, vremena, o starenju i smrti
je dobra prilika da se govori o tome koliko smo mi, u stvari, bolesni
ljudi. A tema o ljudskoj prolaznosti mi je bliska, s obzirom na moje
godine i to što više nisam mlad, i mogu da se bavim tom pričom sa
ironijom.
Ovu godinu završili ste vrlo uspešno, premijerom „Ivanova“
9. decembra u NP u Sarajevu. Šta je vaš razlog za Čehova i baš za ovu
dramu o „suvišnom čoveku“, koga proganja i slama pitanje kuda da pobegne
od sopstvenog života?
– „Ivanov“ je, pre svega, jedini Čehov koga nisam radio, sve ostale
njegove komade sam već režirao, i dugo sam razmišljao o tome. Kao što
sam dugo razmišljao i da li uopšte treba raditi „Hamleta“ u životu, pa
sam ga na kraju ipak postavio 2019. na Dubrovačkim ljetnjim igrama.
Mislim da je „Ivanov“, između ostalog, i jedna vrsta ciničnog odgovora
„Hamletu“, iako nije samo to. Naravno, kod Čehova me uvek zanima to što
on tretira naš život kao tragičnu činjenicu: šta to znači živeti i šta
znači umreti, i da li uopšte imamo sreće u tom kratkom fragilnom
putovanju, i ta pitanja mi se čine dovoljnim razlogom da se postavi
jedan tako genijalan tekst kao što je „Ivanov“. Vrlo ga je teško
napraviti, a mi smo, čini mi se, izabrali put koji nije
realističko-naturalistički, nego smo više išli na jedan slobodni scenski
pristup. Jer, tu literarnu konfiguraciju koju ima „Ivanov“ možete naći u
evropskoj savremenoj avangardi, kod Strindberga, Franka Vedekinda, a
ima i druge implementacije, sa delima Gogolja, Kanetija, i strašno je
zanimljivo analizirati Čehova iz tog aspekta. S druge strane, u ovom
trenutku vidimo diskriminaciju prema ruskim umetnicima, čak i onima
poput Čajkovskog, Čehova, i njihovo „proterivanje“ sa svetskih scena,
što je potpuno bez veze. Pravi umetnici uvek moraju biti ispred politike
i ispred ratova, i mislim da je ova diskriminacija suprotnost suštini
kulture i suštini našeg življenja.
Ko je danas vaš Hamlet?
– Hamlet je naš savremenik, koga ne proganjaju pitanja sopstvenog
života i društva u kojem živi. On je intelektualac koji može da promeni
svoju zemlju, ali odluči da ništa ne uradi. Hamlet je upozorenje da
intelektualac kao savest društva više ne postoji, i da je Evropa postala
intelektualna pustoš.
Na ovogodišnjem Splitskom ljetu radili ste jako zanimljiv
projekat, predstavu „LizistRATa“. Kako se to spajaju Aristofan, Homer,
Predrag Lucić i Mate Matešić?
– To je putovanje kroz dve i po hiljade godina rata u Evropi koji
nikako ne želi da nas napusti, i zapravo, istorija naše gluposti i
predstava unutar čijeg koncepta je rat. Zato i počinjemo sa
Aristofanovom „Lizistratom“, igramo samo prve tri stranice, a
nastavljamo sa Homerom, njegovom „Ilijadom“ i katalogom smrti. Unutar
svega toga kao vođica je tekst Predraga Lucića, a završavamo sa
„Generalom“ Mate Matešića. To je, dakle, jedan vremeplov kroz evropsku
glupost, o tome kako ovaj kontinent nikada nije živeo u miru i kako su
ratovi konstanta, meni neobjašnjiva, i rekao bih potpuno imbecilna.
Mislim da umetnici moraju biti protiv ubijanja u bilo kom vidu, protiv
ratova u bilo kom vidu, jer bi se svaki rat mogao izbeći kad bi se to
htelo.
Vaša „LizistRATa“ počinje crnohumornom stavkom, kad je bog
rata Zevs oteo i silovao nevinu Evropu… Koliko je sada ta Evropa nevina,
i zašto naš balkanski sindrom – urušavanje zakona, institucija,
demokratskih vrednosti… sada vidimo i u evropskim zemljama?
– Taj sindrom nije samo naš nego je i globalni, ovde je, naravno,
izrazit zato što su na ovim prostorima tenzije uvek prisutne, a Zapad
ima ogromnu odgovornost nad svim događajima i ovde, i u ratu koji se u
ovom trenutku dešava u Ukrajini, i mislim da ne smemo samo jednu stranu
optuživati. Po meni, ključni problem je u tome što je čitava evropska
levica odustala od utopije i nema nijedan program. Više se nemamo na
koga osloniti i prepoznati, evropska levica, zapravo, igra jednu, u ovom
trenutku rekao bih, i ne stidim se to reći, reakcionarnu ulogu, zato
što je odustala od svojih bitnih principa. A to su mir, napredak sa
dobrim radom, odbrana onih koji imaju manje, i napad na one koji imaju
više nego što im treba. Mislim da taj nedostatak utopije stvara prostor
političarima za bilo kakve odluke, jer znaju da na njih niko neće
reagirati.
Da li bi evropska levica imala snagu da pokrene okršaj sa sistemom i da ga dobije, ako bi se ujedinila zajedničkom utopijom?
– Verujem da bi pobedila. U Evropi ima desetak filozofa, barem onih
koje ja znam, a sigurno ih ima i više, koji bi mogli složiti jedan
verodostojan program, ali problem je u tome da ne možemo i da nemamo
snage da se okupimo, da razgovaramo, da pripremimo kredibilni program
koji bi stvorio jednu novu platformu. Nama je danas potrebna nova
platforma, i to vrlo jasne borbe, kako bismo što pre mogli eliminirati
neke probleme, i predložili kako da ova Evropa krene konačno nabolje.
Gledajte sada tu korupciju koja se događa u Briselu, urušavanje zakona,
svakojake probleme u toj ogromnoj birokratiji koja ne omogućava stvarno
intelektualno ujedinjenje po bitnim pitanjima.
Vi ste danas verovatno najjugoslovenskiji reditelj, kako sada
vidite tu relaciju Zagreb – Beograd – Sarajevo, i zašto nam se čini da
se opet stvara ambijent iz devedesetih godina?
– To je tendencija koja latentno vlada svugde, pogledajte šta se u
ovom trenutku, na primer, događa u Crnoj Gori. Situacija je sada nešto
opuštenija u Sloveniji, ali bez novih ideja. Čini mi se da je tamo više
jedno civilizirano mrtvilo, ako bih bolje definisao, koje reflektira
zapadnoj tendenciji, hajmo reći austrijskoj. Vidite kako ide i u
Italiji, pa nije teško razumeti da se pojavio jedan crni talas koji je
zauzeo Evropu. Gledajte to odsustvo i propast francuske levice,
neaktivnost bivše nemačke vrlo žive levice. Ja bih u ovom trenutku ovaj
naš kontinent definirao kao bolesnu močvaru.
Protekla godina donela nam je mnogo nespokojstva, i sa istim
osećanjem čekamo i 2023. Gde je svetlo koje bi u ovom mraku trebalo da
vidimo?
– Prvo svetlo koje moramo videti i to pod hitno, zaista pod hitno,
jeste mir. Ali, nema ljudi koji sada govore o miru, ili ih ima sve
manje, o političarima da i ne govorimo. Rat je uvek igra velikih
interesa koja se odvija iznutra, i jedino što želim svim ljudima za
godinu koja dolazi je mir u Evropi, mir u svetu, i pre svega mir kod nas
i u nama.
Teatar u potrazi za istinom
Šta nam je činiti u situaciji zamrle evropske levice i bolesne močvare, i da li je danas samo teatar možda ostao mesto istine?
–
Teatar je još uvek, bar tako mislim, mesto istine. Naravno da je to
zavisno i od intendanata, oni su često proizvod politike, ali teatar je
mesto gde je obavezno tražiti dijalog sa inteligentnim delom grada u
kojem deluje. Verujem da on još uvek ima mogućnost da, hvala bogu, bude
izvan virtuelnog sveta koji koristimo sve više i više, govorim o
internetu i društvenim mrežama od kojih smo svi postali zavisni. Teatar
je i jedino mesto koje bi trebalo vraćati njegovim počecima, na
prvobitnu grčku vrednost – na analiziranja zvezda i mesto na kojem
glumac izlazi na scenu da bi govorio o našim problemima. Mislim da je to
definitivna uloga teatra, i da on postaje sve bitniji i bitniji u
potrazi i u predlogu za istinu.
Izvor: Danas